Пише: Митра Рељић
Пре пет година, на Божић 2021. упокојила се Софија–Соња Ракочевић. Остали су њени најближи да, пребирући по фотографијама и успоменама, изнова учећи да дишу, хришћански и достојанствено поднесу и понесу бол. Да молитвом стишају јецај при погледу на њену недочитану књигу, или на оно црно маче које се, пре него ће Соња отићи у болницу, привијало уз њу, легло баш на оно болно место у грудима, као да би рану да извида. Али и да осете утеху при сусрету са родитељима деце коју је лечила и била им друга мајка, понос што су је толики поштовали и волели.
„Треба издржати још мало у изолацији, јер није то најстрашније што нас може задесити у животу. Можда ће нам после ове пандемије бити важне мале ствари“ – говорила је Соња присећајући се речи патријарха Павла да не треба штедети љубав, јер што се она више даје, више ћете је имати. Професор Предраг Пипер, један међу многима који су се, и не познајући је лично, усрдно молили Господу за Соњино оздрављење, пише да све добро овога света долази од Бога, а наше је да то добро пропустимо на друге, или да барем не будемо препрека том вечном кружењу добра у васиони. Све док је саму није савладала болест, Соња је не штедећи љубав, умножавала људско добро.
Соња (крштена Софија) Ракочевић, угледни педијатар, једна је од запањујуће великог броја медицинских радника преминулих у Србији од опаког вируса, вишеструко већег неголи у већини других земаља. Зашто је било тако, остаје на савести оних који су током пандемије руководили здравственим системом.
Диши Соња, / Диши последњим остацима светлости и наше љубави…, / Диши слободом у коју смо сваки дан улазили…, / Диши звонима Грачанице у којима се гнезде птице. / Диши овим Бадњацима што их ложимо без тебе… / Диши Соња! – молио је Живојин у предвечерје Божића дозивајући њено име – ту, по речима проучавалаца имéна, последњу нит којом вољени настоји да се задржи, не би ли се за име призвано споља ухватила самосвест одлазећег и превладало коначно потонуће у сан.
Није било лако оправдати име Софија. Има људи који брину о свом имену, и оних других који, мислећи да је оно нешто спољашње и случајно дошло у њихов живот, и не хају за њега. Наша Соња је живела у складу са ипостасном суштином свога имена. Оправдавала га својом ревношћу и решеношћу, вештином да и у најтежим условима без оклевања одговори на изазове живота и своје професије. Њен супруг који ју је најбоље познавао, не каже случајно да нас је у борби за слободу све храбрила „мирноћом искушенице и гордошћу ратнице“. Јованови и Јованини, па Богданови, Слободанови и толики други родитељи малишана који су се, захваљујући Соњиној дијагностици те, њеним трудом успостављеној, сарадњи са италијанским стручњацима, враћали из Италије са излеченом децом и радосних срца, са неизмерном захвалношћу приповедају и дуго ће приповедати о пожртвованој докторки. Са сузама се од Соње опраштао и времешни Тома, учитељ из Драјчића, присећајући се њене милости када га је, радећи са мати Ирином у организацији „Свети Јован Милостиви“, обилазила и пружала му помоћ.
Упознајемо се – говорио је Живојин мислећи на његов однос, сада у улози и оца и мајке, са Димитријем и Симонидом суоченима са губитком брижне родитељке у њиховим најосетљивијим годинама. То упознавање значило је обострано припитомљавање, изградњу међусобног поверења. И без да је наглас саопшти, свима нам је јасна била његова прва мисао – како да не изневере Соњу, наставе путем којим су са њом корачали, да деца израсту у добре и слободне људе. Само Бог зна колико пута се питао хоће ли у томе успети. Мада то ређе покаже, данас је несумњиво задовољан што, таман као некад Соња и он, и њихова деца, разумевши заветну суштину косовског бивања, дишу слободом у гету, уче, пишу и певају.
Иако сам Соњу познавала још из њених и Живојинових студентских дана, била учесник сватовске „колоне“ коју сачињаваху два војничка (која би друго до руска) џипа и њиховог венчања у приштинској Цркви Светог Николе, првог после пуне четири године, па редован њихов посетилац у туђим – изнајмљеним кућама у којима је највећма понестајало струје (тујааа! – радовао би се двогодишњи Димитрије кад год изненада блесне сијалица), најчешће се сетим наших видовданских сретања у Грачаници и на Газиместану. Оно место десно од улаза у Светињу до којег сам се, знајући да су ту и на окупу, увек пробијала кроз масу људи, по Соњином одласку редовно изнуди празнину у души. Недостаје њен благи осмех и њена песма којом нас је, услишивши позив архимадрита Михаила, поздравила тог њеног последњег Видовдана са нама.
Лекић прије 25 година говорио о НАТО бомбардовању: Злочин за који се морају установити одговорни
…Оде Софија ка извору мудрости / да у чисту светлост Неба гледа. / Да пошаље зрак милости и чедима и Војину / који је Небу даје, али је из срца не да – збори отац Иларион, Епископ новобрдски. Зато Живојин и каже: Живимо као да је Соња ту, са нама. И доиста, Соња живи, како у својој породици, тако у сећањима њених пацијената, кумова, пријатеља и колега који у оквиру Фондације „Др Соња Ракочевић“ настављају њену хуману мисију. У манастирској ординацији у којој је својевремено започела своју борбу за спас деце са урођеном срчаном маном, али и другим здравственим невољама, већ пристижу виђени стручњаци. После доктора Михаила Вукмировића, експерта за дијагностику и лечење обољења срчаног ритма из Црне Горе који је без икакве накнаде обавио 16 прегледа, стизали су стручњаци из Београда, најављују долазак они из Новог Сада…
„Драгоцени су само они животни садржаји и акти који се не боје смрти и њеног приближавања, који могу да се оправдају и утврде пред њеним лицем“ – писао је Иван Иљин. Таквих садржаја и аката у Соњином животу било је сасвим довољно да обезбеде сунчано место њеној племенитој души.
