Пише: Тања Њежић
У богатој збирци Народног музеја у Београду, међу истинским бисерима, су и цртеж данас прослављеног Ван Гога „Писац за столом“ и рад Паје Јовановића „Крунисање Цара Душана“. Има, наравно, још прегршт сјајних и чувених дела, но, за ову прилику издвојимо један рад чувеног светског и један домаћег уметника.
Човек патње
Осим великих дела под окриљем Народног музеја су и врсни стручњаци а истакнута музејска саветница Драгана Ковачић напомиње да је овај Ван Гогов рад један од највреднијих радова из колекције Народног музеја.
Говорећи о његовом настанку напомиње да је Ван Гог новембра 1881, након породичне свађе, отишао у Хаг где је, живећи на ободу града, провео око две године
„Тај део се звао Гист и настањивали су га они најбеднији и најмаргинализованији, дакле радници, а без којих није могао да се замисли просперитет и напредак. Ван Гог је почетком 1882 имао поруџбину да ради вендуте града. Урадио их је 12, међутим то се није уклапало у слику коју су желели купци, јер су то били суморни призори, те је поруџбина пропала“, наводи.
Напомиње да се уметник потом посветио цртању људи и настављању раније праксе када је живео у рудницима Боринажа и цртао рударе који су у то време били јаки, моћни људи који на платнима често гледају директно у њега.
„У Хагу он црта људе спуштених глава, без идентитета, људе који подносе велику патњу, велику жртву… Тако је приказан и анонимни човек на цртежу који ми чувамо“, истиче.
Додаје и да се у том периоду Ван Гог бавио искључиво цртежима сматрајући да је то најбољи начин да се допре до суштине и истине.
„Реч је не о сваком већ о цртежу рађеном половним материјалима, старим перима, истрошеним оловкама, старим четкама. То можемо видети и на овом раду. Делови су урађени четком, други, нарочито позадина, перима, а део оловком, за коју претпостављамо да је тесарска оловка. Он је веровао да је нов, углађен материјал, једнако као и углађени људи, понекад потпуно бескористан, да живот треба показати онакав какав јесте, истину. Саживљавао се са људима толико да је са њима и радио у рововима што га више пута коштало здравља“, каже Драгана Ковачић.
Патриотска икона
Чувена слика Паје Јовановића „Проглашење Душановог законика”, која носи и назив „Крунисање цара Душана”, по речима младе, перспективне кустоскиње Јане Матић, позната је и као патриотска икона.
Радио ју је по наруџбини Краљевине Србије тј. краља Милана Обреновића а за потребе Светске изложбе у Паризу 1900. где је и награђена златном медаљом. Данас знамо да је потом урадио још неколико варијанти различитих формата и на више начина а језик бројки каже да их је седам од којих је највећа у Народном музеју.
Јана Матић напомиње да је, ни мало случајно, напротив одабран тако важан историјски догађај, крунисање Цара Душана 1346. у Скопљу и да се Паја Јовановић подробно припремао.
Татјана Њежић: Више од медаље: Гледајући „Изгубљени дрим тим“
„Ишао је у манастире, архиве, проучавао је одећу, војну спрему, грбове средњовековне српске властеле, као, фреске из цркава и манастира… Испрва је било замишљено да се прикаже догађај у цркви, међутим он приказује тренутак испред цркве што подробније, свеобухватније представља тај историјски чин. Када говоримо о томе ко је све приказан на том импресивном делу поменимо да осим историјских – као што су, наравно Цар Душан и Царица Јелена и први српски патријарх Јоаникије, затим бугарски патријарх Кир Симеон (који је уз Јоаникија обавио крунисање), игуман Свете Горе Герман… – и анахрони ликови, важни за српску историју попут браће Мрњавчевић, личности из легенди, из епске поезије…“, вели Јана Матић.
Ово импресивно дело прати и низ занимљивости међу којима је и та да се за сваки лик који се појављује на слици, а има их преко тридесет, зна кога представља, да је уметник оставио скицу на којој је поименце и по бројевима означио ко је ко, те да је, у групи дубровачких изасланика, насликао и себе као једини лик који не гледа у цара него у посматрача, односно у нас.
Извор: НИН
