Пише: Владика Григорије
У посљедње вријеме десило ми се више пута да ме неко од мојих пријатеља упита да му препоручим неку добру књигу за читање. Чим ме неко тако нешто пита, то значи да му је, врло вјероватно, дошла нека животна мука којој тражи лијека. Некад се нашалим и упитам: Хоћеш ли нешто лагано или да помјера кости?! Најчешће траже ово друго.
Увијек ме је копкало како људи уопште могу разумјети једни друге ако не слушају, не читају и не причају приче? Да ли је могуће изразити патњу, бол, страх и страст а да се не обратиш неком другом срцу? Је ли могуће икако другачије разумјети драму овог живота сем ако о њој не причаш? Да би разговарао, а то је једнако да би живио, мораш причати, мораш откривати своје срце како би дотакао срце другога јер тек се у том додиру остварује истински сусрет два бића.
Читај да би преживео
У дјетињству, богословији и војсци држао сам се чврсто за књиге. Видјевши то, у војсци ме је један војник питао зашто стално читам књиге. Да бих преживио – спонтано сам одговорио. Када сам одслужио војни рок, том војнику, мом другу, поклонио сам књигу с посветом у којој је стајало да је у књигама садржан живот, те да чита књиге како би могао живјети живот. И сад се сјећам израза његовог лица када је то прочитао.
А шта ми то, у ствари, заиста тражимо у књижевности? Да ли одговор на драму сопственог постојања, да ли тражимо излаз, спас? Стапамо ли се са судбинама ликова, патимо ли и радујемо ли се са њима јер постојимо слично као они: срећно, тужно/трагично, меланхолично, сложено? И ми као и они понекад тугујемо над својом празнином и судбином, и ми крећемо из усамљености ка тражењу другог.
И ми као и они понекад имамо, макар метафорички, порив да скочимо с литице, али нас други у пресудном часу повуче натраг увјеривши нас да не одустајемо од живота. Књижевност нам омогућује да сретнемо тог другог човјека. Прича остварује, оваплоћује другога, чини да он јесте. Чини ми се да једино тако, кроз књижевност, можемо макар завирити у мистерију која се човјек зове.
Ријечи тјеше, лијече, ударају или обарају. Апостол Павле је, рецимо, освојио Атину без моћи и војске, само ријечју и причом. Када схватимо колико је важна ријеч, схватићемо колико је важна прича. Ријеч је цигла, камен, а прича је грађевина. Може ли бити гостољубља које није праћено ријечима, тј. причом, може ли бити опроштаја без ријечи, посједује ли неко храброст а да претходно није био охрабрен нечијим ријечима? И на концу, има ли љубави која није сачињена нитима ријечи?
Књиге као сапутници, одморишта, путокази и тачке ослонца
Књиге зато временом постају наши сапутници и истовремено одморишта, путокази, тачке ослонца. Ако си, на примјер, вјерник, књиге ће те учвршћивати на твом путу вјере тако што ће ти откривати хоризонте људске душе, помагаће ти да спознаш тамне дубине и свијетле ширине бића испуњеног даром живота. Ако си вјерник који чита, књижевност ће разбити понекад уске видокруге твоје вјере и начинити продоре и прозоре ка свијету другачијем од твог.
Ако пак не вјерујеш, свеједно ћеш трагати, само можда с неке друге стране. И вјерник и невјерник ће – ако се држе књижевности – моћи да разговарају као Аљоша и Иван, а ти разговори ће освјетљавати њихове животне ране, оне исте ране које су, како каже Григорије Богослов, прозори нашег бића кроз које улази свјетлост која нас исцјељује.
Зато, понављам, треба причати приче… Међутим, немамо право причати ако не умијемо слушати. А уколико не причамо и не слушамо приче – увјерен сам у то – умријећемо од туге. У супротном, изаћи ћемо из себе и кренути у сусрет другоме. Изаћи из себе значи ући у живот, значи отворити се ка другоме и чути његов глас. У крајњој линији, чути глас оног другог с великим Д…
Извор: Радар