Базе су поред пута.
Да бисте видели бункере и ровове, који су, додуше, још увек у фази изградње, али се јасно препознају, морате да обратите пажњу на околна брдашца.
Дижу се базе, граде ровови и бункери да би се чувала демократија. Да случајно не уђе на Косово и Метохију.
И то вам је дочек на простор јужне српске аутономне покрајине преко административног прелаза Јариње.
Стигао сам у Косовску Митровицу.
Базе и бункери су језиви сами по себи, и на филму, а посебно гледајући их голим оком, знајући њихове неимаре.
Нагоне на размишљање.
Шта ако? Где ако? У Ибар. Боље него у њихове руке.
И свашта ти падне на памет.
Постављени су нови саобраћајни знакови на северу и одмах су исте ноћи префарбани називи места исписани на албанском језику. Остали су натписи на латиници да стоје подругљиво. Гледам плаве табле и чујем како изговарају речи на српском са албанским акцентом: Нема више ћирилиц, комшо!
У Косовској Митровици понедељак je рођење, тада долазе професори и студенти који су за викенд отишли у своја гета, уторак је младост, среда средње године и старост, четвртак одумирање, а петак гробљанска атмосфера. Студенти се за викенд враћају у своја гета јер не знају шта да раде по дому. У две улице северног дела Косовске Митровице.
Кад дођу кући још мање знају шта да раде у гету, нереко у једној улици, па једва чекају понедељак.
И тако у круг, док им будућност стављају на друго геометријско тело. На коцку.
У недељу је обележено је двадесет година од погрома, са забрињавајућом констатацијом да погром још увек траје. Траје, истина, а истина је и да све док траје, колико год имало патолошки призвук, добро је. То показује да нас има.
Јер ја док нас има немам илузију да ће престати погром. То показују њихова дела и намере. Не постоји жеља да ме демантује, а камо ли дело. Да постоји, обрадовао бих се.
Познато је: Слобода – ропство – слобода – ропство – наставиће се, верујем. Али само до слободе, надам се.
У недељу се обележава 25 година од НАТО агресије на нашу земљу. Трибине, академије, емисије, круже јавним простором о страдању српског народа. Сећају се људи. Памте. Зар да се заборави оно што не сме да се заборави?!
Срби са Косова слушају да ли ће и њихов крај неко поменути, да ли ће се сетити и њиховог страдања у својим говорима.
У претходном периоду:
Говорили су о таблицама, па су дошли динари.
Говорили су о динарима, па су дошли саобраћајни знакови.
Говоре о саобраћајним знацима, па се питам шта ће следеће доћи да би се претходно прогутало и сварило…
Зар се толико страдало да би се олако дало? Професор ми је поклонио своју књигу поезије. Хлеб и срп. Издавачка кућа Градац Рашка. „…криви су писци који лажу.“, уочавам стих при самом отварању књиге.
Многи су онда песници, професоре, помишљам, али му не говорим да не реметим ток његових мисли док предаје градиво из методологије.Радујем се читању. Увек са собом носим књиге. Узмем мало једну, онда другу, одспавам па узмем трећу, кад путујем. А то чиним често.
Сетио сам се једне девојке која ме је питала зашто читам док идем кући, то се ради, квази мангупски је рекла, само кад се иде за Митровицу.
Не знам шта сам јој одговорио. Глупље од њених речи нисам могао да изговорим сигурно. Рекла ми је да не воли да чита а да ми то није рекла.
Петак је. Готово је са вежбама. Била је ово недеља Б. Необично брзо отишла је у неповрат као речи које изговорим па се после њих кајем.
Васкршњи пост је почео, Рамазански још увек траје.
Причам са колегом из Горе, задња пошта Брод.
На питање како је у Гори чекам дуго одговор, па сам одлучујем да одговорим на своје питање: Значи никад горе.
Е, то. Никад горе у Гори, у праву си.
Растали смо се. Отишао је у Брод линијским таксијем.
Ја на аутобус Парпарими.
Ставио сам слушалице, пустио, стандардно, Рибљу Чорбу коју слушам даноноћно. Овог пута шести студијски албум Истина, ушао у аутобус и чекао да крене. Али не ка Јарињу, где се утврђују базе, већ на други крај. Где су их поодавно утврдили.
Где нема натписа на ћирилици.
Идем кући да једва чекам понедељак.
Ни мање километара ни више времена до куће. Углавном је гужва и пут је лош.
Сутра је недеља годишњица од НАТО аресије на нашу земљу. Срби на простору централне Србије ће гледати страдања пре четврт века, за разлику од Срба који живе на Косову и Метохији. Они неће гледати преко телевизије страдање. Они страдају.
И данас.Аутобус полази са станице која личи на кошницу последњег радног дана у недељи.
И тако у круг док нам будућност стављају на коцку.
Јован Зафировић
Извор: Покрет за одбрану КиМ
