Пише: Милош Лалатовић
Хаурд је лежао сам у соби. Била је то врло скромна соба, сва у дрвету, наслеђе од родитеља. Он је са покојним родитељима, живио у другом граду у много бољим условима, али су због велике депресије остали без те куће, а онда у изнајмљеним становима, након чега му је отац умро, негдје на средини Другог свјетског рата, а потом и мајка.
Како је био јединац и једини наследник својих родитеља, наследио је и преселио се у провинцијски град у старој згради, оронулој соби, коју је његов отац добио као компензацију за један од многобројних дугова, који су због кризе остали неисплаћени, а овај јесте на поменути начин.
Од дјетињства је био чудан. Најбољи пријатељи су му биле животиње, са људима је мало разговарао, али на то нико није ни обраћао пажњу, сем његових вршњака у школи, а после колеге на послу. Радио је у банци. Надређенима је одговарао његов строго формални карактер, како са клијентима, тако и са колегама. Посебно са овим другим, јер често су тих послератних година пријетили штрајковима. Одређени, наизглед запослени људи су сваки шум пратили, јер је сваки од њих могао да изазове велике штрајкове и губитке за власнике више банака и предузећа, пошто су сви били међусобно повезани. Запослени су ипак шапутали, али Хаурд никад. Зато је био награђен за руководиоца. Њему та функција није много значила. Тачније, остао је исти као и прије. Али, зато је изазвала тешку завист његових колега који су га непрестано оговарали и клеветали. Он је до перфекције обављао свој посао, а ка би га завршио свраћао у радњу гдје је куповао одређени комад скупог сира и нешто вина. Вино је било најјефтиније, а сир најскупљи.
Прво је било за њега, а друго за његове пријатеље. Да, били су то врло необични и међу људима неомиљена бића, као и он сам. Пацови, они су били у питању. Као дијете биле су мачке, и даље их је волио, али одлучио се за пацове, а једни и други не могу заједно. Кад је отварао врата скромне собе одмах би излазили један по један његови крзнати пријатељи. Знао их је све по имену, знао је кад женка пацова треба да се окоти, тада је посебно бринуо о њој и младима. Било је у соби на стотине пацова. То је била строга тајна, коју су и саме животиње знале, нијесу се смјеле никако одати. Учио их је Хаурд док је испијао вино, да не праве буку, да ће бити ликвидирани, горе од нациста, који су скоро изгубили рат, или Јевреја, којих је страдало баш доста од тих истих нациста.
Милош Лалатовић: Интересантни и мање познати хришћански светитељи, Света мученица Сира
Па и неки Хаурдови пријатељи, Јевреји. И он је заједно са њима осјећао тај гетовски менталитет, да стално неком смета, да је на мети нечије приче и итд. Родитељи су му као дјетету говорили да умишља, да је параноичан. А онда су почели да одводе његове пријатеље, и то не дјеца него одрасли униформисани људи, заједно са њиховим ближњима. Кошмар се заиста остварио. Није могао да се смири. Узалуд су му говорили да они нијесу Јевреји и да не мора да се брине. Али, све је било узалуд. Он је упорно понављао доћи ће, доћи ће, и то у толикој мјери да су сусједи то примијетили и посумњали за његову породицу да су заиста Јевреји. Гестапо их је детаљно испитивао о поријеклу, посебно Хаурда. Довољно је рећи да су се једва извукли, са трајним последицама, посебно дјечак.
Тада му је једна сусјеткиња мачка пружала утјеху, а после сасвим случајно један пацов, који је лежао тик уз Хаурда, док је овај спавао. Никад није осјетио такву топлину. О чему се радило, није сазнао. Можда пацови испуштају неке посебне супстанце, шта год, они су му постали најбољи пријатељи. Најприје тај, кога поменусмо, а кога је из неког разлога назвао Балтазар, а са њим су долазили нови и нови са којима се лагано, истовремено упознавао и зближавао.
Често се пуначка настојница зграде жалила да се осјећа пацовски мирис, јасно га осјећа, али да су та гамад толико лукава, да без обзира колико она пазила, никако да барем на једног наиђе.
Сви су сумњали да на неки тајанствени начин Хаурд стоји иза свега, али нико није имао доказе. На крају су га назвали Пацов.
Људи из зграде су се стално жалили да им незнано куда нестају намјернице из станова, да не знају шта је у питању, да на њихову сиротињу само још им овако нешто треба, чак, све су преписали црној магији. Главни вјештац и вјештица су били Хаурд и једна баба. Али, као по малеру баба брзо умрије, тако да остаде само Хаурд.
Много пута су се сусједи спремали да насрну на његов мали стан и виде шта тај ,,ђавољи слуга“ ради. Али увијек је неки разум, углавном жене преовладао да се суздрже. Све, док није пијани Херберт једном упао са старом пушком у Хаурдов стан. Овај је спавао сном праведника опијен вином, пацови су били нахрањени, није било разлога за бригу. Комшија изнад је такође био под морфијумском екстазом, до њега је био лик, који је злоупотребљавао отров за бубашвабе, иако их одавно није било. Хаурд и људи око њега су били у блаженом стању. Али Херберт је коначно одлучио да се ријеши вјешца као некад његови преци, само они много суровије, на ломачи. Разбио је врата Хаурдовог стана и на његовим прсима затекао неколико његових омиљених пацова. Херберт је онако пијан био толико бијесан, да је пуцао на пацове, али умјесто њих погодио је Хаурда. Усмртио га је одмах. Али после тога, огромна гомила глодара се упутила ка убици и осветила се за смрт свога доброчинитеља. Једва да се препознавао његов леш.
Пуначка настојница кад је наишла на призор два мртва човјека, вриснула је толико гласно да је узнемирила читаву зграду, неки су добили и инфаркт, неки и психичко обољење. Сахранили су обадвојицу. Херберт уз све почасти, који човјек његовог сталежа може да очекује. Био је само проблем да нико, па ни свештеник не види његов накарадни леш.
Хаурд је сахрањен о трошку фирме у којој је радио. Нико од колега му није дошао на погреб, нико од сусједа, родбине није имао. Само свештеник је држао опијело и гомила пацова свуда около. Стари свештеник је разумио тајанствену везу човјека и животиња, тако да их није тјерао нити ометао да свом пријатељу одају последњу почаст.
Некад је, а можда и често пацов ближи човјеку него човјек човјеку.
