Пише: Др Радослав Т. Станишић
Нешвил је филм који збуњује али и одушевљава, негира искуство; али га и изнова афирмише, бјежи од конвенционалности да би дошао до својих правила која се потпуно идентификују са тренутком и амбијентом. Можда се стога овај филм може учинити локалним, сувише америчким, претјерано документарним, крајње субјективним али је управо у томе његова вриједност, јер он настоји да камеру у свему врати самом животу.
Редитељу Роберту Алтману је било јасно лицемерје прославе коријења посрнуле нације и у суштини је већ забодени нож само уврнуо, смјештајући свој филмски еп у само светлуцаво, популистичко срце шоубизниса – Нешвил, дом кантрија. Кад се појави Барбара Џин, тај вјештачки идол поп музике, у њему се све узбурка и смути, тако да је довољно само неколико нервозних реакција на лицу и да из кутије која личи на кутију за виолину потегне револвер и пуца у свог идола. Док се маса ужасава над овим чином Алтман без напора коментарише, показујући како се у тим масовним хистеријама веома лако и сасвим нормални карактери подређују стању које их изнутра доводи на границу лудила. Филм почиње као реклама са ликовима јунака на оним великом кич картама као са тарота које се врте. То је оно вријеме с краја седамдесетих и почетком осамдесетих година када су бијеле мушке чарапе биле у моди и веома се дуго, како би рекли колоквијалним речником ‘фурале’ у Америци као нигдје друго у свијету, наравно носиле су се и у Европи, док су код нас ношене најкраће (!).
Треба пратити шароликост костима, неукус у кројевима, начин на који се слажу боје, мијешају ствари, укуси и навике — и да нам постане јасно да све то функционише изнутра те да не може да остави ни те људе ни у њиховом унутрашњем свијету битно другачијим.
Они који су успјели — до те мјере су моћни да аранжирају овај карусел и одређују му смисао према својој ћуди и потреби. Како се стварају звјезде — то је овдје показано педантно и отворено а аналогија са предсједничким кандидатом је више него очигледна.
Ту није важно мужичко образовање, па ни сам глас — већ реклама и стварање психозе у којој свако мора да осјети потребу да се идентификује са својом звијездом. Трагикомично је гледати оно што се догађа са Барбаром Џин, јер она је лутка у рукама вјештих менаџера који је искоришћавају и праве од ње нешто што она сасвим сигурно није. Том разоткривању лажних илузија Алтман, посвјећује доста простора у овом филму. То је начин мишљења и живота па се на тренутке чини да је сасвим свеједно да ли је ријеч о пјевачици или неком боксеру, политичару или правом умјетнику. Људски квалитети овдје ни о чему не одлучују, нити имају неки посебан смисао. Моћ рекламе је практично неограничена. Она одређује укус, уређује судбине, прекраја биографије, диже у висине али и баца у поноре, ствара напетост, мијења менталитете и све то контролише јер је ријеч о продукцији робе која мора да донесе новац. Овај Алтманов мозаик настањен је мноштвом добро осликаних ликова, слијепо амбициозних, или оних других који једва опстају у свијету који се распада око њих. Међутим, и они скупа са осталим ликовима у Нешвилу плутају горе-доље као бродоломник у мору неуспјеха и порицања.
Овај ефекат је Алтман појачао својим преклапајућим дијалозима, који константно помјерају вашу пажњу на најнеочекиваније углове wиде-сцреен кадра и на неко једва познато лице у гомили, које можда игра, а можда и не игра важну улогу у причи. Такви описи се држе документарног реализма, не запостављају се детаљи, истичу оне често невидљиве али тако обичне и судбоносне ствари.
Алтман проучава како људи све то подносе, до које мјере се идентификују са оваквим начином манипулације, испитује да ли им то стварно доноси срећу, јесу ли они уопште у стању да самостално и искрено, ван ових психоза, реагују. Музика зато чак када је звучна или сладуњава, увијек неког објашњава или показује и зато је овдје изједанчена са оним психичким стањима и физичким сликама које је окружују.
Друштвени живот, макар се у њему људи проводили, испијали пиво и кока-колу, уживали у сексу и распојасаности, представљен је као фарса са пуно горчине. Алтман осјећа противурјечност таквог међусобног комуницирања и митологије која се кроз све то провлачи. То се односи на лични успјех, на снове о срећи, на однос према друштвеним конвенцијама, држави, а посебно о породици и Богу. Свака од ових тема је заправо представИјена као једна сила која живи са људима али и изнад људи, понекад у служби њихових приватних и антагонистичких интереса, а често зато да би се створиле лажне илузије и појединце учинили безопасним. Зато Алтман има доста ваљане примјере у међусобним односима, нарочито у породичном животу који воде неки од главних актера.
Уопште, свијет који се окупља у кампањи предсједничког кандидата Хала Филипа Вокера веома је занимљив не само што га упознајемо већ што се кроз тако карактеристичне типове конституише један менталитет који постаје одлучујућа снага што утиче на судбине људи и влада провинцијом. Редитељ би желио да у овако разуђеној структури буде приповједач, саучесник и посматрач. Вјероватно је најзанимљивији док ређа своја опажања о свему ономе што се може да види у једном тако малом мјесту које претендује да буде светилиште такозване »кантри и вестерн музике«. Да би диференцирао свој однос — ту је и лик енглеске репортерке по имену Опал, која за телевизијску публику треба да направи документарни филм о оваквом фестивалу. У филму стога има изненађења, извјесне дозе авантуризма, неизвјесности, узбуђења и најразнороднијих атракција. Понекад то што се догађа изгледа нестварно и невјероватно. Алтман је свјестан да овакав материјал пружа веома упрошћене закључке и сматра да је то прави израз америчке културе, односно културе лишене образовања — оне која се сматра типично америчком и везаном за њену провинцију и саму земљу. За посматраче то изгледа сурово сагледавање извјесних феномена, непоштедна сатира, али дата у форми која је нешто сасвим ново у филмском изразу и по своме квалитету необично значајна. У суштини, ријеч је о правом филмском хепенингу на који се свјесно пристаје. Умјесто праволинијске нарације, Алтман разрађује различите теме, а ниједну не наглашава у односу на другу. Умјесто тога користи кантри музику попут античког хора, усмјеравајући бујицу филма уз помоћ њихових пјесама о баналном популизму и пасивности. До тренутка када се филм заврши, није баш најјасније о чему Нешвил у ствари говори, али нема сумње да је нешто приказано кроз његове живописне ликове. Овај филм је приказ живота, борба за национални идентитет у вријеме каде су ствари попут те изгледале најмање важне. Примитивизам, агресија, себичност и све остало што доминира оваком игром, онима који се тиме служе, изгледа сасвим природно. Нико од њих то не крије — тако да сам Алтман често наглашава да је, уствари овај филм и посвећен тој нијемој већини коју смо често склони да игноришемо али која има своју логику и психологију. Глупост се овдје често представља као врлина а други традиционални појмови мијењају током филма по неколико значења.
Дјело је могуће зато што редитељ има велику смјелост, што је безобзиран, што је успио да између живота и илузије сужи простор, документарно претвори у функционално. Филм је необичан, разара конвенције, али потврђује снагу медија, у дијалектичком је односу са оним што је раније створено, ни у чем није формализован, непрекидно је у домену истине али с тим што се она не уљепшава нити се искоришћава на начин који би био супротан оном што може да изрази. Нешвил се пред нама формира од оних који сједе на својим имањима и оне масе анонимних дошљака који за тренутак очекују остваривање својих снова. Њихова међусобна интеграција у сам филм је чин што постиже режија тако да њена потпуно отворена и динамична структура показује колико је филм виталан, велика еластичност у композицији. Ако је то све Алтманов избор, учињен је на најбоље могући начин и стога Нешвил постаје један од најзначајнијих не само његових остварења него и филмова седамдесетих година. Нешвил је сажето издање Америке гдје су умјетност — паре, а реклама више вриједи но таленат. Међутим, захваљујући Роберту Алтману и свим његовим глумцима има много умјетности и талента,исве се на крају завршава како је и почело на великој сцени америчког шоубизниса.
Извор: РТЦГ
