Разговарала: Слађана Миленковић
Др Милан Громовић запослен је на Филозофском факултету Универзитета у Новом Саду као научни сарадник на Одсеку за српску књижевност. Научна јавност га је после његове запажене научне монографије Плаво прозорје: Огледи о византијској духовности и сродним аспектима српског песништва 20. века сврстала међу неколико водећих младих научника у Србији. Поред више од 50 научних радова на српском, енглеском и руском језику, објављује и поезију, прозу, есеје и критику. Аутор је књиге научних есеја Записи из студентског дома: Према есејима о књижевности (2014), награда „Првенац” СКЦКГ. Објавио је књигу песама Спирала (2020). Према мишљењу проф. др Горане Раичевић, он је садашњост и будућност наше науке.
Ваша научна монографија „Плаво прозорје” садржи огледе о византијској духовности и сродним аспектима српског песништва 20. века. Шта је детаљније тема, какав је приступ у писању и у чему је значај ове књиге?
„Плаво прозорје” је резултат вишегодишњег научноистраживачког рада, нека је врста хрестоматије, односно сабраних научних радова и циљ је да им, сада, у новом руху обезбеде ново читање. Радови разасути по зборницима некада нису довољно видљиви, овако сабрани на једном месту имају бољу рецепцију и дају нову перспективу. У другој половини 20. века развила се струја српског песништва која православну баштину на неки начин оживотворава, иако је она била дуго запостављена због историјских околности. Анализирајући песнике припаднике те струје долази се до закључка да су песници, са жељом да буде историјску баштину која је успавана, у ствари пробудили и њен свеукупни потенцијал и много више од тога, нису само оживели византијску духовност, ни византијске теме и мотиве, ни светосавске, православне, у уметничкој надоградњи песништва то је много више од једне религиозно- теолошке чињенице, него је у једном културолошком, цивилизацијском смислу веома значајан феномен за наше песништво. Визуелни идентитет је у складу са темом, Академска књига је то јако лепо урадила, купола Храма Светог Саве на предњој корици даје прозорљив, вишедимензионални свет већ на насловној страни. Ти огледи су највише о српском песништву друге половине 20. века, у фокусу су византијске теме и мотиви, односно византијска духовност на српском простору. Задовољан сам књигом и видим да она лепо живи свој живот, да је рецепција добра.
Бавите се везама византијске и српске књижевности, много сте писали о светосавској духовности у литератури. Ваша докторска теза била је везана за ове области.
Истраживање је кренуло још на мастер студијама, када сам се заправо први пут у истраживачком смислу озбиљније сусрео са тим темама. Радио сам мастер рад Византија у делу Ивана В. Лалића. Кад прођете кроз ту литературу, бројне радове из науке о књижевности, али и из византологије, видите да је у питању цела једна нит нашег песништва која се, мени тада учинила, најзначајнијом, највреднијом, зато што има, баш духовност, у свом подтексту, нема неку врсту постмодерног, неоавангардног поигравања са, на пример, историјском истином, духовношћу, са неком вредношћу великом. Напротив, ту велику вредност, православну духовност, доводи на терен уметничког поља поетске слике. Видео сам још тада и код других песника, код Милана Тешића, Слободана Ракитића, Светислава Мандића итд, да Лалић није једини у тој причи, него да је то једна велика плејада уметника. Ту се негде родила идеја, на изради мастер рада, а касније на докторским студијама се то све разрадило. Наслов докторске дисертације је – Византијске теме и мотиви у српском песништву друге половине 20. века – Милорад Павић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић и Слободан Костић. У питању су четири посве различита песника, по самој поетици, међутим оно што им је заједничко то је то реактивирање, односно реактуализација српско-византијске баштине. Било ми је потребно да пронађем и да издвојим четири песника, као што је и колега Марко Радуловић такође издвојио четири песника у својој дисертацији неколико година пре мене, да прикажем различит систем песничког реактивирања једног мита. Кад се каже мит, не мисли се на нешто легендарно, нестварно, напротив, мисли се на једну духовну вертикалу, која је једнако важна као и историјска вертикала. Издвојио бих Слободана Костића који је прилично неистражен песник, професор теорије књижевности са Косова и Метохије. Он је изабрао један специфичан начин који је близак исихастичком, молитвеном сагледавању живота и света. Није био црквено лице, али је имао и ипођаконски чин, значи био је помоћник свештеника и он је од ове четворице песника заправо најближи вери. Веома ми је био интересантан по томе на који начин је његов лирски субјекат, односно молитвеник, како га он и види, односно лице у молитви, на који начин је он у ствари то верско, религијско поље на који начин га из теолошког пребацује у књижевно-уметничко.
У анализи песничких и есејистичких дела, заступљени су писци: Јован Дучић, Момчило Настасијевић, Милорад Павић, Бранко Миљковић, Иван В. Лалић, Милосав Тешић, Слободан Костић, Љубомир Симовић, Матија Бећковић, Војислав Карановић и Бранко В. Радичевић. Византијско наслеђе је различито, негде на плану форме негде у темама и мотивима, језику.
Милорад Павић је по питању поезије прилично неистражен, нарочито, тада, када сам писао први рад о византијској духовности у поезији Милорада Павића, литературе о томе готово да није ни било, него су се спорадично освртали на то у његовој прози. Његове прве три књиге Палимпсести, Месечев камен и Душе се купају последњи пут, нарочито Палимпсести су у неком техничком смислу експериментална књига јер је Павић, као историчар књижевности био један врсни ерудита и добро је познавао средњовековне литургијске жанрове. Његова идеја је била већ у Палимпсестима да ти литургијски жанрови добију један нови живот, он то и каже у једној напомени у другој књизи Месечевом камену, да ти литургијски жанрови добију један нови живот, рецимо служба, тропар и стихира, да се укључе, да се реактивирају, да се тај стари систем знања, систем мишљења, филозофски, теолошки, православни поглед на свет доведе у уметничку раван и да се прикаже новом читаоцу. Тако да су Палимпсести у том смислу први закорачили у један такав концепт, наравно ту су и Симовић и Попа, Павловић, цела плејада послератних модерниста који граде ту духовност. Можемо да узмемо за пример, рецимо, манастире или баштину уопште која се опет оживљава и убацује у поезију.
На одбрани ваше докторске дисертације био је Милосав Тешић академик и песник о којем сте писали. Како је изгледала и да ли је постојала сарадња са њим уопште и како је све то изгледало?
Нисам имао трему уопште, професор др Јован Делић сјајан професор Филолошког факултета у Београду један је од мојих великих истраживачких узора. Професор Аца Јовановић и професор Делић заправо су међу првима отворили дубље то истраживање, дакле закорачили у тумачење византијског наслеђа у српском песништву. Моја сјајна менторка проф. др Горана Раичевић, проф. др Светлана Томин са средњовековне књижевности, то су сви људи са којима сам ја већ годинама сарађивао.
Ткаља над безданом: Нацрт за космологију женског искуства у поетици Милице Краљ
Са академиком Милосавом Тешићем, нисам имао прилику да сарађујем, али био је присутан на одбрани. Милосав Тешић негује византијско наслеђе посредством језика, оживљавањем, подмлађивањем црквенословенског језика, његовим уклапањем у модерни језички сензибилитет, у једну семиотика српског језика која данас живи. Тешић је одабрао језик, односно песнички језик као начин да се спусти у традицију у том, елиотовском смислу. Иван В. Лалић има и митску и историјску Византију, како је и сам говорио, тако да је Лалић јако специфичан. Он нам показује где су те границе, где су те међе историјске Византије, то је у смислу те речи Византија, у овом случају је то Источно римско царство, али и митска, односно та духовност која се пренела на наш средњи век, на српско средњовековље, на Светосавље, на оно што она нама данас значи, као култури и наследницима.
Објавили сте збирку песама „Спирала”, приредили сте изборе поезије итд. Збирка је и награђена. Како изгледа писати поезију, а како је проучавати са становишта науке?
Приредио сам избор из поетског стваралаштва младих чачанских песника У армираним слоговима (2018), ту су и зборници радова са научних скупова Савремено српско песништво и ново средњовековље: Византијске теме и мотиви (2020), Анђели у књижевности и Поетика Светислава Мандића из 2023. године, темат „New Medievalism: Byzantine Motifs in Contemporary Serbian Poetry” у часопису Serbian Studies у Вашингтону (2021) и Изабрана дела Бранка В. Радичевића (2023). Јако је тешко себи бити критичар али покушаћу да кажем у кратким цртама. Мени је јако тешко да напишем песму и данас, исто као и када је Спирала настајала. Почео сам да пишем једноставно, то је помало необичан процес којем код мене треба, отприлике шест месеци за једну песму, некад прође по годину дана да настане једна песма. То је једноставно тако, ваљда критичар песнику не да да тек тако пише, ваљда то тако обично буде, кажу искуснији песници. Спирала је настајала десетак година, почело је још у студентским данима и после студија, и она прати тај мој развој и свеопшти раст.
Добитник сте низа награда. Које награде у животу су Вам најзначајније, за сада?
Награде, признања уопште су у сваком друштву јако значајна јер тако добијате повратну информацију. Књижевност, списатељски рад јесте једна самачка делатност, али мислим да би се сви сложили у томе да писац или уопште проучавалац књижевности, и кад пише није усамљен, иако је сам. Делатост је самачка али посао није усамљенички. Драго вам је и да се и са живим људима срећете и да вам одају част и признање, наравно све то импонује и прија. Рецимо Награда „Душко Трифуновић” (2013) је била једна од првих за поезију сећам се свечаности у библиотеци „Стеван Сремац” у Новом Саду. Учествовао сам и на фестивалима где нисам добио награде, али награда је било објављивање песама у Врбасу, Књажевцу, још 2012. године, па награда „Улазница” у Зрењанину за научни есеј о Војиславу Деспотову. То су били неки први кораци и моменти када млад човек није баш сигуран да ли је на правом путу, колико је тај пут естетички квалитетан колико је то што се ствара уметнички вредно, често се човек преиспитује, ја се још увек преиспитујем и чини ми се да то никад неће стати, али када сте млади то носи велику дозу несигурности и нелагоде. Када се неко много искуснији ко је расписао конкурс за награду обрати Вама онда се осећате много боље. Било је ту још за поезију разних награда, сарадња са Књижевним клубом „Драгослав Грбић” у Чачку чији сам и дан данас члан иако живим у Новом Саду. „Спирала” је добила Награду „Стражилово” у „Бранковом колу” 2020, када је објављена. То је важно признање једна стражиловска линија песника још од Никанора Грујића, преко Бранка Радичевића, до Милоша Црњанског и његовог односа према Стражилову је нешто што сваког студента књижевности фасцинира и свако би од нас волео да се на неки начин упише у то. Имао сам прилике, тада као песник, кад сам добио и награду „Стражилово”, да учествујем на „Бранковом колу” и касније, следећих година, а прошле године на научном скупу о Ненаду Грујичићу који је организатор и председник „Бранковог кола”, ове године на научном скупу поводом 200 година од рођења Бранка Радичевића. Ту су и Годишња награда Филозофског факултета у Новом Саду за најбољег младог истраживача (2020), још неколико признања за поезију: „Станислав Препрек” (2012), „Лука Милованов Георгијевић” (2020) и Похвалница „Доситејево златно перо”. Највећа награда у животу ми је породица, ожењен сам Бојаном Кулиџан Громовић и то што сам отац Растка, Његоша и Јефимије.
Ви такође окупљате песнике, научнике, књижевнике, само у 2023. години организовали сте два научна скупа.
То звучи баш обимно када се каже, само у прошлој години, међутим, то је резултат планова још од пре две године. Најпре, 2020. смо имали одличан скуп Савремено српско песништво и ново средњовековље: Византијске теме и мотиви где сам такође био председник Организационог одбора и са проф. др Светланом Томин сам приредио истоимени зборник. То је било на неки начин ватрено крштење да уопште упознам организацију скупова иако сам имао искуство из основних и средњих школа у организацији фестивала, секција много чега.
Најважније је научни скуп организовати домаћински, није добро ићи само у госте, био сам на разним скуповима од Црне Горе, Босне и Херцеговине, Србије али на бројним скуповима учествовати као гост је лепо, али још лепше је узвратити гостопримство и можда и неке нове људе позвати добром организацијом. Захваљујем се Покрајинском секретаријату за високо образовање АП Војводине на подршци скупова Анђели у књижевности и Поетика Светислава Мандића и један и други се баве националном књижевношћу и културом српског народа на првом месту. Одсек за српску књижевност је организатор, и без подршке професора који су чинили Научни и Организациони одбор не бих могао сам ништа. За све са тих научних скупова добит је професионална, стручна, научна велика. Прилика је да се повежете с колегама, из дијаспре, а било је учесника и из Грчке, Пољске, Бугарске, Француске, Републике Српске и других земаља. Оба зборника радова имају високу категорију М-14. Ми смо у сарадњи са часописом Serbian Studies у Вашингтону из Вашингтона успели да радове са тог, првог округлог стола, који су преведени на енглески језик, презентујемо целој научној јавности на енглеском говорном подручју.
У науци о књижевности тешко да можете да оставите искуство из своје читалачке прошлости у моменту када стварате. Шта је другачије у односу на стварање научног рада и белетристике?
Сви имамо ту неку лектиру, неко читалачко искуство које носимо са собом. Писац већ у том мисаном процесу кад почне да пише, проговара тим свеукупним пртљагом који има, то је пртљаг животног, али и читалачког искуства. Исто тако и у науци о књижевности, тешко да можете да запоставите то искуство из своје читалачке прошлости у моменту када стварате. Када се вратите научном раду после неког дужег времена могу да вам се отворе нека нова, потенцијална истраживања, то се мени дешавало и када читам неке радове које сам читао као студент, па им се касније враћам поново и до данашњих дана. У ствари, видим да заправо тај пртљаг искуства почиње да комуницира са тим текстовима на, сад један нови начин, тако да научни текстови покрећу механизме читања, због тога је важно читати уопште есејстику, баш у научно-истраживачком смислу. То је наизглед штиво које је резервисано само за проучаваоце одређене научне области, показало се да се често појаве читаоци које уопште нису студирали књижевност, нити се баве књижевношћу, они које занима концепт византијске, односно светосавске православне духовности у нашем песништву, нпр. Љубомира Симовића, Васка Попу, Матију Бећковића, Ивана В. Лалића итд. и са њима после промоција најдуже се задржавам у разговору. Нема ту неких готових решења за тумачење књижевног дела јер је уопште наука о књижевности такође повезана са креативношћу.
Извор: Синхро.рс
