Пише: Бранислав Предојевић
Култни београдски састав “Дарквуд Даб” некада је пјевао: “Један човек, једна машина, мирис зноја и бензина”, а у случају филма “Фуриоза”, петог дијела саге режисера Џорџа Милера о “Побјесњелом Максу”, овај рефрен би се могао парафразирати као централни мотив: једна жена, једна машина, мирис крви и бензина.
И то је мање-више суштина ове приквел приче о настанку Император Фуриозе, једног од најупечатљивијих ликова у историји франшизе, прослављене претходним филмом “Побјеснели Макс: Пут бијеса”(2015) , у сјајном тумачењу Шарлиз Терон, али требало би напоменути суштина која функционише без већих проблема и у петом дијелу ове бесмртне саге.
Осим што има крајње незахвалан задатак сваког приквела, а то је да исприча причу чији крај, наравно већ знамо, “Фуриоза” у Милеровим мајсторским рукама вјешто избјегава замку да постане копија претходног (или накнадног, зависно од тачке гледишта) филма, јер умјесто компактног коктела фуриозне акције у скоро стварном времену приповиједања, гледамо доста разуђенију и комплекснију структуру приче, много мрачнију и крвавију која се одвија у временском наративу од неких десетак година.
Можда такав приступ квари импресивни утисак стечен претходним филмом, али требало би поздравити храброст осамдесетогодишњег Милера, да не испуњава ничија очекивања осим сопствених, како би додао још једно ремек-дјело у низ од три иста таква и једног солидног покушаја.
Почевши причу са Фуриозом као малом дјевојчицом, коју из њеног дома, митског Зеленог мјеста из претходног филма, отима банда бајкера предвођена сулудим Лордом Дементусом (Крис Хемсворт), који јој сурово убија мајку, пратимо њено одрастање у крволочној Дементусовој банди пљачкаша која током лутања Пустоши, стиже до Цитаделе, којом влада Бесмртни Џо. Фуриоза завршава у Цитадели, као дио погодбе између два господара Пустоши, ипак, умјесто судбине расплодне мајке, она бира бјекство у катакомбе Цитадела, гдје се маскира у једног од Ратних дјечака, чекајући шансу за освету и бјекство.
И можда сама прича мало шкрипи при мањем гасу Милерове вожње, можда мало мотор прескочи на цјелокупној увјерљивости, али када се филм пребаци у пуну брзину, уз гас до даске, све то пада у прашину, јер ко је икада гледао било који филм о Максу, због приче. Ликови, атмосфера и акција су суштина од првог, нискобуџетног филма из 1979. године па све до овог петог из 2024, који је снимљен уз раскошних 160 милиона долара, само што се интеракција јунака убрзавала, а технологија постајала све моћнија у креирању постапокалиптичне пустоши Аустралије у којој монументалност слике говори све што се треба рећи.
За разлику од првог појављивања Фуриозе, овдје имамо двије глумице у њеном игрању, врло увјерљиву Алајлу Браун, која се након неких сат времена из дјевојчице трансформише у дјевојку Фуриозу, коју једнако маестрално игра Ања Тејлор-Џој, служећи се у својој изведби голом кинетиком акције, говором очију и неколико шкртих реченица, без проблема се носећи са маестралном креацијом Теронове.
Ништа мање није увјерљив и Крис Хемсворт, као брбљиви и сулуди Дементус, који попут лудог римског цара вози двоколице и носи плашт, док његова хорда пљачкаша уништава све пред собом током лутања кроз бескрајну наранџасту пустињу и којег он игра, час театрално претјерујући, час емотивно огољен баш како би могао изгледати човјек који нема прошлости, нити како он лијепо каже у једној од најбољих сцена филма, ни наде у будућност, само уништење као перпетуум мобиле покретач властитог постојања.
На страну иконичне глумачке креације или експлозивни акциони ритам, на који нас је Милер већ одавно навикао, његова креација Пустоши никад није била увјерљива. Овдје је она приказана као огромна и сунцем спржена пустиња, коју насељавају више чопори грабљиваца него људи, нема ту више чак ни добрих трагова ишчезле цивилизације, сви се боре оружјем, ноктима и зубима да преживе, чак и поменутих група мајки Зеленог мјеста, не преза од крви и насиља, како би сакрила своју оазу од грабежљиваца из Пустоши.
Атмосфера “Фуриозе” у моментима залази преко граница хорора, својом крволочношћу и на моменте гнусним приказима свијета у којем важи само закон јачег, а најјача је дјевојка која ће на свом путу до освете и слободе прегазити, спалити и убити сваког ко јој се нађе на путу, како би постала Император Фуриоза, мит већи од бескраја Пустоши па чак и од властите филмске приче.
Извор: Глас Српске
