Пописне штеточине: Два Александра

Брбљање два србијанска Александра неће повећати ни број Срба, ни број говорника српског језика у Црној Гори на предстојећем попису, већ ће допринијети само даљем затварању Срба из Црне Горе у клопку коју је за њих давно припремио Мило Ђукановић.

Милован Урван, (Фото: Архива)

Колико је било политички исплативо Ђукановићу да од Срба у Црној Гори направи, сваковрсним облицима дискриминације, „државне непријатеље”, толико је таква позиција одговарала и Александру Вучићу да се стално намеће као њихов наводни заштитник и добротвор. Логика је проста, ако Срби у Црној Гори нијесу угрожени, онда то за Вучића значи да их не може контролисати, те експлоатисати за  потребе одржавања власти у Србији.

Дакле, само су „угрожени” Срби у Црној Гори „исплативи” за политику Александра Вучића. Зато он и његов политички хакер Раковић сада толико и брбљају о предстојећем попису, како би остварили по њих неколика позитивна ефекта. Тиме могу само да додатно анимирају несрбе у Црној Гори да се изјашњавају као Црногорци, без обзира на то како се они заиста у националном смислу осјећају (разлози су исти као и 2011).

С друге стране, пласирајући наводну бригу за положај Срба у Црној Гори, директно анимирају гласаче у Србији који су у немалом проценту везани, било породично, било поријеклом за Црну Гору, па самим тим заинтересовани за положај својих сународника у Црној Гори.

Најзад, постоји још један разлог, тј. политичка диверзија. Кад год Вучић склизне у проблем са својим пропагандним наративом што је у вези са статусом КиМ-а, он тежиште своје медијске галаме пребаци према Црној Гори.

У поенти, два Александра једнако злоупотребљавају Србе из РС, ЦГ и КиМ-а као своју пјешадију. Они су надлежни за артиљеријску паљбу, само што њихова ђулад често погоде у погрешну мету.