Донко Ракочевић: Нигдје у Светом писму не пише да је држава светиња и да је треба вољети

Слажем се са оцем Гојком Перовићем

Извор: Донко Ракочевић/Фејсбук

И нигде у Светом писму не пише да је држава светиња и да је треба вољети. Пише да треба вољети ближње („као себе самог“), а нигде не пише да треба вољети државу, њена министарства, пореску управу, војску, полицију, па и обдусмана

Уосталом, за Православну цркву, у историји, а знало се то и у Византији, држава је представљала својеврсно нужно зло. Држава није доживљавана као идол, закон нужности, фатум, већ избор мањег зла: познат иако тешко преводив појам византијске „оикономиа“.

Надживјевши свој блистави миленијум, нестала је Византија, нестала је њена многовјековна државност, Црква се притом одржала, вјера је одржала културни супстрат и основни друштвени корпус. Што значи да културна и вјерска припадност опстају и настављају се независно од државности.

Потврђује то и примјер Србије која је као држава нестала у вријеме турске окупације. Тада, када није било државе Србије, Пећка патријаршија је вјерски и културно објединила Србе који су живели на територији Османлијског царства, обновила манастире и цркве, сачувала српски језик, ћирилицу, подстицала Србе на национално ослобођење од Турака.

Пећка Патријаршија је обновљена 1557. године, и то на Косовском завјету. Током наредних двије стотине година, Пећка Патријаршија сабира српски народ. Од Будима до Трста, од Трста до Скадра, од Скадра до Охрида, од Охрида до Арада. И никад српски народ није био боље и јаче окупљен, свјеснији себе, и није био бројнији него за вријеме Пећке Патријаршије, кад није имао државу.

Извор: Донко Ракочевић/Фејсбук