Пише: Милош Гашовић
‘Није фер од студената тражити да постану политичари’, кованица је, која попут какве јефтине дефиниције из приручника за популарну психологију, вришти са тв екрана ових дана. Једино што ту није фер, (а није ништа), је што они који је изговарају, нису искрени, нису ни добронамерни, а понајмање су позвани да промишљају, шта је добро, а шта није, за разиграну, цисту младост, која им, има томе већ неколико месеци, држи час из етике, политичке зрелости, храбрости, достојанства…
Јер да јесу, не би НОБЕЛОВЦИМА у наслеђе оставили, галопирајући дефетизам, који метастазира у ништавило, које њих ‘забринуте и добронамерне’, филигрански прецизно сецира и у оном онтолошком смислу описује и дефинише.
Тобоже забринути опсенари, који путем камера, пенетрирају дубоко у мождану кору слуђеног пука, показују и завидан степен незнања у тумачењу историјских догађаја. Јер како другачије протумачити, церемонијалну кукњаву, која на свечано подсећа, да су студенти наставили ход утабаном стазом, славних им претходника из ШЕЗДЕСЕТ ОСМЕ.
Два случаја/протеста су неупоредива, али кренимо од оног круцијалног разлога.
Шездесет осме, студенти су се борили за промене унутар система, данас, они се боре против система самог, утолико је, њихова борба, немерљиво теза, комплекснија, ако хоћете и донкихотовски мултипликована.
Други разлог, можда и уверљивије појашњава, колико су данас, они, студенти, у незавиднијој позицији.
Њихови претходници нису напуштали факултете, има ли су свест о томе, да оног момента, када изађу из сигурних студентских амфитеатара, престају бити повлашћена академска заједница. Постају изложени, рањиви и стога прагове нису прескакали, заклон је био сигурнија опција.
Данас међутим, имамо хероје, који не само да су преорали прагове, него су себе храбро изложили хордама суманутих непоменика. На улици, они су сваког момента мета неиживљених психопата, сужене, чиновничке свести, која у њима види све што она није. Имати наспрам себе слободаре, за њих је неопростива ноћна мора и било каква назнака еманципације мора бити сасечена, прегажена. Авангарда их ужасава, подсећа на оно што су некада хтели или барем помишљали да буду. Студенти су заправо њихово огледало, евентуална катарза и стога огледало има бити сломљено.
И како онда поредити шездесет осмаше и данашње студенте? Никако, сем ако сте у најмању руку игнорант.
Али оно што круцијално одређује младе хероје данашњице, што њихове шетње претвара у марсеве слободе, дакле оно што сажима и обједињује све њихове напоре, што их чини јединим лучоношама у све обухватном сивилу, то је сизифовска борба, да нас све заједно, из мрачног, протеолитичког, изгубљеног друштва, уведу у свет зреле, политичке заједнице.
Деспотија и неограничена моћ, сконцентрисане у рукама једног човека, нешто је што више никада не сме да се понови, а да би се то спровело у дело, потребни су људи који промишљају, критички су настројени према себи, а онда и према другима и то је оно што данашњи млади човек, оставља у аманет, оном што долази за њим.
Када су Симон де Бовоар и Сартр, отишли да посете Кастра, у малтене љубавном заносу према револуцији, сачекала су их становита разочарења. Касније ће Сартр описивати догађај који је уследио, након што их је пуковник одвео на јавну плажу. Наиме, пића која су им донесена била су топла, фрижидери нису радили, Фидел се издирао на смушене људе, терајући их да агилније раде. Није схватао, да није проблем у радницима, већ у томе што је поставио некомпетентног министра за туризам, Кастро је заправо, а да није свестан тога, био љут на властити, успостављени систем, а то заслепљен апсолутном влашћу није био кадар да примети.
Племенита борба, коју воде студенти, сасвим сигурно, поучиће на хиљаде младих, проницљивих Сартра или неких других мислилаца, који су вам драги.
У том смислу, студенти су већ победили. Нове генерације, итекако ће знати да препознају било какав идеолошки бофл, у његовом зачећу. Будућност уз напоран рад и не мора бити тако мрачна, барем не на унутрашњем плану.
Данашња власт, живи властити митос, у својој ароганцији, уверена је, да је персонификација натприродних бића, која никоме не полажу рачуне. Свакодневном хистеричном пропагандом, довели су властито пучанство у стање перманентне конвулзије, све то испоставиће им десетине хиљада људи на улицама, сиром градова.
Људи су устали, ухватили се у коштац са конформизмом свакодневне апатије, пробијени су кавези бивствовања и власт је по први пут у великом проблему, а одговор нема.
Хомо луденс је пробуђен, неће да га се прави беспомоћном, недефинисаном масом, дух му је опет разигран, усмерио га је против оних који су му годинама убијали зељу за животом, игром, који су му гужили инстинкт за препознавање среће.
Постоји један термин, који описује сувишне/излишне људе, то би укратко, били они, који нису хтели да се уклопе у доминантан ракурс/наратив, као такви били би шиканирани, изопштени, речју одбачени, биће да их је премного у овом случају, ено их испод ваших прозора, ништа сем правде не желе и добиће је.
