Пише: Елис Бекташ
У југословенској, а нарочито у српској историји мало је појмова који су тако снажно обиљежили национално и народно памћење као што је чин војводе. Имена Радомира Путника, Живојина Мишића, Степе Степановића или Петра Бојовића урезана су у колективну свијест не само као симболи војних побједа већ и као оличење дисциплине, части и озбиљности.
За разлику од титуле војводе у европској аристократији, која је обједињавала политичку и војну моћ и која је титулару гарантовала власт над одређеном територијом и статус монарховог репрезента на тој територији, војвода код Срба веома рано постаје војни чин, без територијалне атрибуције. Почетком двадесетог вијека чин војводе у српској војсци еквивалент је чину фелдмаршала у западним армијама. О значају и угледу војводског звања говори и чињеница да је оно понекад додјељивано и за просвјетитељске, а не само за војничке заслуге, као у случају Милорада Медаковића и Симе Поповића.
Данас, међутим, та иста ријеч изазива подсмијех или нелагоду. Војводе више нису војсковође који су водили армије у одсудним биткама, већ политички забављачи, опскурни лидери и карикатурални идеолошки статисти. Од највишег чина у српској краљевској војсци, војвода је постао јефтини бофл реквизит балканског политичког театра, титулиран на приватним забавама и естрадно-фолклорним церемонијама, без икакве споне с ратном славом или војничким заслугама.
Тај пређени пут, од највишег војног достојанства до гротескне политичке карикатуре, говори много више о друштву него о спадалима која се данас ките титулом војводе. У непуних стотину година урушила се једна од најсвјетлијих традиција модерне српске историје и претворила у парадигму и симбол опскурне игре моћи али и у потврду посвемашње појмовне инфлације – војвода је само један од појмова који је изгубио свој значењски набој и претворио се у отужну и изанђалу флоскулу.
Само је наизглед парадоксално да су у такву деградацију и дегенерацију појмове одвели управо они који су се издавали за лучоноше националне идеје. Вулгарно схваћена и сведена на моноетничку ексклузију умјесто на националну инклузију, таква национална свијест, препуштена на старање карикатурама, по законима дијалектичке нужности била је осуђена на деградацију и дегенерацију.
Да ли ће будући нараштаји зауставити ерозивне процесе који су појмове и само мишљење довели у јадно и отужно стање, и појмовима вратити значење а мишљењу сврху и ваљаност, остаје на времену да покаже.
