Пише: Милош Милојевић
Позорница: Аљаска, Сједињене Америчке Државе. Црњански би у Ембахадама сасвим извесно понешто забележио о предстојећем сусрету. Више о земљи него о ликовима.
Међутим, ликови су овде кључни и крајње занимљиви. Амерички председник Доналд Трамп успео је да дозове на састанак свог руског колегу Владимира Путина. Трампова миротворачка амбиција је огромна: толико велика да је до сада успео да разреши и ратове који се нису одвијали, попут српско-косовског. У својој предизборној кампањи наговештавао је брзо разрешење руско-украјинске кризе до које, како је говорио, не би ни дошло да је он, а не Џозеф Бајден, предводио САД. ‘То је Бајденов рат’, говорио је.
Но, међу нама буди речено, то је донекле или чак углавном постао Путинов рат. Руски председник, чија војска остварује извесне, доста ограничене, помаке на фронту, и даље преко својих дипломатских гласноговорника износи високе ратне циљеве. Они су ипак постали нешто умеренији: од раније четири области, формално присаједињене Русији после референдума одржаних у ратним условима, сада се у јавности појављују наговештаји да Русија инсистира на украјинском повлачењу из остатка Донбаса – преосталог дела Доњецке области, укључујући и из снажних упоришта Краматорск и Славјанск, која су још увек подалеко од прве линије фронта. Интензивне борбе сада се воде за град Покровск који се, судећи по неким приказима линија фронта, налази у полуокружењу.
Да је Трамп конвенционалан амерички председник само сазивање сусрета са предводником друге стране у отвореном спору би значило да су обриси договора већ назначени те да преостају завршни преговори и свечано потписивање. Само да фоторепортери заузму своје положаје.
Милош М. Милојевић: Трамп на путањи новије америчке политичке историје
Оно што је јавно познато не сугерише такву могућност. Можда две зараћене стране тек желе да не испадну реметилачки фактор у очима моћног арбитра и снабдевача важним наоружањем украјинских оружаних снага. Ни начелна сагласност о примирју не би нужно значила много: не мора проћи ни неколико дана а привидно затишје изнова може заменити размена артиљеријске ватре и прелети дронова.
Трамп је до сада у више наврата руској страни претио увођењем секундарних санкција, моћног инструмента трговинског притиска којим би стране које тргују са Русијом биле изложене додатним америчким царинама и другим трговинским ограничењима. Претходна америчка администрација није била вољна да посегне за овим оруђем: страхујући да може доћи до тешким поремећаја на тржишту нафтом сугерисала је Индији, као великом купцу, да настави да тргује са Русијом. Индијци су, у првим ратним месецима, то искористили да добију издашне попусте.
Успешност евентуалног преговарачког процеса превасходно зависи од имплицитне узајамне сагласности укључених страна и посредника о природи сукоба: шта заправо желе зараћене стране?
За Украјину то делује прилично разумљиво: да не прихвати отуђење државне територије, а уколико не може да поврати фактичку контролу, а оно да се де јуре не сагласи са окупацијом као свршеном ствари. Друго, и важније: да се не сагласи са ограничењима сопственог суверенитета, укључујући и могућности да се прикључује различитим међудржавним савезима.
Овде наступа преломна тачка: да ли је Трампово разумевање предмета спорења ближе руском или украјинском. Уколико Трамп као погодбу понуди фактичко прихватање територијалних промена, нешто слично фактичком разграничењу дуж линије примирја између Северне и Јужне Кореје, и одбијање украјинског чланства у НАТО да ли руска страна превише ризикује ако би тако нешто одбила?
За сада нема наговештаја да ће дуж линија фронта доћи до наглог обрта који преговарачке позиције једне или друге стране могу учинити много повољнијим или много неповољнијим. Недавни руски продор недалеко од Покровска, према аутопуту који је један од важнијих логистичких праваца у Донбасу, за сада делује ограничено. Недремано око дронова готово да у потпуности искључује масивну концентрацију и кретање већих механизованих снага. Маневарско ратовање окончано је руском мобилизацијом после прве украјинске противофанзиве у другој половини 2022. године. Неуспела украјинска контраофанзива дуж различитих праваца у лето 2023. показала је ограничене могућности борби против добро устројених и запоседнутих положаја.
Милош Милојевић: Идеолошко преобликовање републиканске странке
Превасходни украјински политички и дипломатски задатак је увек исти: осигурати америчку подршку. Од фебруарске заваде у Белој кући Зеленски је успео да поврати своје позиције. Украјина за САД није била од превасходне важности. Земља вечне постсоцијалистичке транзиције, са неким од најважнијих енергетских и индустријских објеката некадашњег Совјетског Савеза, у западној и америчког имагинацији била је само мало етно етно музичко село и извориште јефтиног сурогат материнства. И, наравно, бескрајно море корупције. Током Обаминих председничких мандата за Украјину је био задужен потпредседник Џозеф Бајден, управо у време мајданских гибања, Јануковичевог пада, анексије Крима и разбуктавања кризе на истоку земље. ‘Сахране и Украјина’, описао је неласкаво потпредседникова задужења амерички историчар и Стаљинов биограф Стивен Коткин. Прилично танак портфолио.
Ствари су се драматично промениле после 24. фебруара 2022. године. Велики део западне јавности и политичког естаблишмента очекивао је брзи украјински слом. Количине и квалитет послатог наоружања уочи рата били су доста скромни. Но, са тим проценама се није сложила неколицина украјинских официра и прилично вешт безбедносни естаблишмент. Структура политичког и војног одлучивања остала је неокрњена, а залихе совјетске артиљерије довољне за жестоку размену удараца.
Однос америчке јавности према рату дубоко је биполаран: Американци се невољно укључују у ратна збивања, и спољашњи свет их слабо занима. Али су још невољнији да у рату изгубе. Када је америчко повлачење из Авганистана доживело фијаско рејтинг Џозефа Бајдена је стрмоглаво пао, да се после тога уопште не опорави.
Украјински рат америчка јавност је прихватила као своју ствар. Трамп ју је једно време поколебао али је потом углавном прихватио гледишта својих претходника уз извесне промене: америчко оружје отпремљено Украјини књижиће се као трошак европских савезника. Истовремено, амерички интереси начелно су осигурани ‘минералним споразумом’, потписаном после дуготрајног украјинског колебања.
Поставља се, на крају питање: какву корист могу имати укључене стране од ових преговора? Руски председник самим сусретом добија понешто: показује да није изолован. Но, истовремено ризикује да америчка понуда делује уверљиво али опет неприхватљиво.
Тривијално је написати, али није мање истинито, да исходиште преговора зависи од тога да ли супротстављене стране верују да продужењем рата могу битно да ојачају своју позицију за неке будуће преговоре. Од процене да ли време ради за њих или за непријатеља.
Трамп долази из специфичног пословног миљеа њујоршких градитеља и трговаца некретнинама: колико год да су стране бучне, агресивне и неумерене у својим хтењима ипак се погоде – на крају су сви добри. Бизнис, по правилу, није игра нултог збира. Уколико се не договори градња на једном плацу, ништа зато, ту је неки други плац а увече је ионако журка.
Али у политичко географском катастру ствари стоје другачије: Краматорск може бити са једне стране међе, или може бити са друге стране. Национални сукоб, скоро увек, јесте игра нултог збира. Уколико тих неколико поља на карти буду главне тачке размимоилажења како амерички посредник може да принуди страну коју подржава да начини тешке и уставно тешко спроводиве уступке? Ускратиће помоћ? И ризиковаће битно погоршање ситуације на Истоку Европе? Тешко.
Да ли би се, хипотетички, руска страна могла задовољити територијалним уступцима који битно не мењају њен стратешки положај? Владимир Путин ће изићи на бину и саопштити руској јавности да су сада Доњецка и Луганска област део Русије, народ је ослобођен, све је како би требало да буде. Међутим, санкције и даље трају, линија примирја није линија мира, а земља мора да се позабави ветеранима, онемоћалом цивилном економијом и још увек неповољним односима са Западом.
Не делује да је Русији прихватљив онај нови еквилибријум који не подразумева барем наговештај неке будуће нормализације трговинских односа. Кина и Индија су добри купци, али је Европа много бољи. И ту се долази до једне од средишњих потешкоћа овог посредничког напора: не само да се разговара о Украјини без присуства украјинских представника већ се мора разговарати и о будућој европској политици а да нису (барем не јавно) усаглашени и европски помаци.
Примирје у Украјини може доћи само као обухватан пакет регулисања односа између свих споменутих чинилаца. Или ће бити крхки еквилибријум који може изнова да плане.
Кроз неки месец. Или неку годину.
