Дританов рецепат из Америке

Нема тога ко је записао преко неколико реченица, а да није написао макар једно писмо.

И данас ово што лети безглаво и празњикаво преко друштвених мрежа и разних платформи, исто су писма, али без адресе и садржаја. Не као она Витова – бескрајна писма без адресе, и нема драге, нема друга…

Ко није ишчекивао шта ће добити у писму?

Габријел Ескобар и Дритан Абазовић (Фото: GOV.ME)

Какву ганутљиву поруку, изјаву љубави, неку новост или неријетко и испеглану новчаницу. Понеко и јабуку.

Садржај једног таквог писма, у којем неће бити ни тананих емоција, ни слатке јабуке од обећања, данас ће нам отворити Дритан.

Био је потпредсједник Владе Абазовић једно 150 – УРА у Америци, срео се са Ескобаром (млађим) и данас ћемо од њега, на прес конференцији, индиректно што ће хтјети сам да изусти, или директније ако га притисну новинари, сазнати шта је мимо нас одлучено за нас.

Вјерујем да је донио писмо – списак шта и како да се чини да се не „дијелимо“, пописујемо и не мијењамо курс. Као да се ми изашта и питамо. Посебно за курс. Колико онај са гаћама.

Да сам којим сучајем новинар, и да сам опет којим случајем данас у прилици да питам нешто Абазовића, био бих баш радознао. И имао би само два питања:

1. Зашто је једини разлог одлагања пописа то да се не би видјело колико је Срба у Црној Гори и оних који ће на попису рећи да говоре српским језиком?
2. Зашто са три посланика још држи у шаци парламентарну већину и тиме чини: да ће на сљедећим изборима одоздо гледати у цензус, да ће од њега бити јачи и Рашко „кравица“ и да рејтинг онима који су му најдаљи у власти озбиљно расте?

Знам да је наивно очекивати одличне одговоре на добра питања, то је немогуће саставити као паметна момка и лијепу дјевојку, али би инсистирао на питањима да се види да му је све написано и да само може да понавља наизуст, зебећи да не излети ни слово више.

Једино у чему може бити слободан је у мавању рукама. Можда нам тако нешто поручи да би радо, али не дају и не смије.

Дритан Абазовић (Фото: GOV.ME)

Можда нам је већ нешто и рекао на оном снимку испред Бијеле куће, када је мавао рукама као рахметли Екрем, али ми нијесмо схватили. Или макар ја?

Нисам политички наиван па да мислим да мале, немоћне и нерадне државе могу саме одлучивати о спољњој и сеоској политици. Али исто мислим да би било поштеније да отворено, као онај његов наочити сународник са Косова, каже да ми и немамо спољну политику него само пар телефона и контаката на којима добијамо као рецепт прецизне инструкције шта, кад и како да чинимо.

Па зашто онда ишта да мрчимо, да излазимо на изборе, да се прегонимо, пописујемо и кавжимо на славама и сахранама око политике.

Нека ставе кога драго, ко неће трошити много пара на кола и савјетнике, запослити доста милиције да чува ред и само спроводити оно што они речу.

То би била најједноставнија и, у овим незавидним приликама, најпоштенија политика. Немој да вам звучи просто и огорчено.

То је тако и узалуд ламентирамо. Рекао је један препредени, мислим Британац – преозбиљна је политика да би се препустила народу.

А ја читави живот вјерујем наивно у ону Русоову да код најсрећнијег народа на свијету о најкрупнијим државним пословима одлучује група сељака испод храста.

Баш сам ја сељак. И политички и иначе. Не спасава ме то што сам читао Жан Жака, а зеза то што никад нијесам био у Америкама.

Милош Вукчевић