Све ври од посла широм земље. Граде се хотели, апартмани, туристички комплекси, стамбена насеља… Циљ је да се, побољшаном понудом, повећају приходи од туристичке индустрије са 18 милијарди евра на 30 милијарди годишње. Продаја некретнина странцима донела је прошле године две милијарде евра и била је четири пута већа него 2007. године. Граде се и нове фабрике, све је више страних инвеститора.
Оптимизам се чита с лица људи.
Расте бруто домаћи производ, расте извоз, расту плате (минималац повећан 20 одсто и износи 780 евра), расту пензије, расту директне стране инвестиције, расте (примарни) суфицит, расте запосленост (300.000 нових радних места), расте инвестициони и кредитни рејтинг државе, расте оптимизам, расте вера у будућност. И пада јавни дуг (2022. био је 177,4 милијарде евра), мада је држава и даље најзадуженија у Европи. Држава сада може зајмити капитал на финансијском тржишту на уобичајен начин, плаћајући камату као рецимо Италија.
Пре годину дана међународни повериоци укинули су наметнуте механизме надзора које су ригорозно користили претходних 12 година. Грчка је спасена, оценили су у мају Фајненшел тајмс и Економист. Направљен је највећи преокрет у европском финансијском систему, процењују банкари. Грчка је европски лидер, показују макроекономски подаци. Незапамћено економско чудо, јављају медији.
А до пре само пет-шест година све је било обрнуто. Банкрот државе (2014. јавни дуг био је 315,5 милијарди евра), стампедо на банке (у прва три месеца 2015. грађани су повукли 23,8 милијарди евра), песимизам на лицима људи, сумња у будућност, неизвесност инвеститора и фрустрација код европских партнера. Грчка је била на европском дну. Kредитори нису могли да наплате дугове, преговори о враћању зајмова били су мукотрпни, често на ивици вербалних сукоба. Европом су кружиле гласине о Греxиту, а у Атини су их подгрејавали неодговорни и антиевропски оријентисани левичари из власти.
„Грчкој ће бити само горе… горе него у доба ропства“, плашио је грађане тек што је поднео оставку (лето 2015) министар финансија Јанис Варуфакис, професор економије и радикални левичар.
После деценијске дужничке кризе, која је избрисала четвртину производње, и седам година злокобног предвиђања, Грчка се опоравила захваљујући одлучним економским реформама. Привредни раст омогућио је да грчко друштво с финансијском инфузијом од 50 милијарди евра из домаћег извора (буџета) релативно лако прође кроз пандемију и енергетску кризу.
Заслуге за опоравак Грци приписују Kиријакосу Мицотакису, лидеру Нове демократије и премијеру који је преузео управљање државом 2019. године. Мишљење о заслузи претворили су у гласове на јунским парламентарним изборима, па је Мицотакис однео апсолутну победу (40,5 одсто) и добио поверење да настави с реформама и оздрављењем грчке економије и друштва. Ако би се економским језиком тумачила убедљива победа, онда би се могло рећи да је победио концепт владања који је показао да је могуће извући земљу из кризе озбиљним економским реформама а не јефтиним популизмом, пребирањем по националним струнама и свађом са ЕУ и међународним кредиторима. Мицотакис је предизборну кампању водио под геслом „желимо више реформи а не мање реформи“.
Једнако важан разлог победе Мицотакиса је и у међувремену сазрела свест грађана који су се заситили левичарских бајки о изласку из кризе отимањем од богатих и давањем сиромашнима, зачињених заштитом националног достојанства и презиром према капитализму које је пропагирао Јанис Варуфакис (али и Мицотакисов претходник, радикални левичар Алексис Ципрас, вођа партије Сириза).
Отклон грчког бирачког тела од идеја екстремне левице на јунским изборима бројчано је изражен са 2,4 одсто подршке бирача Варуфакисовој партији МеРА25 (Европски реалистични фронт за непослушност), што није било довољно да уђе у парламент. И Сириза је потучена до ногу, добила је 17,8 одсто гласова. Од завршетка војног пуча 1974. године није се догодило да прва опозициона партија добије тако мало гласова бирача. Највећа заслуга Мицотакиса, по мишљењу обичних људи који су му дали поверење, јесте враћање стабилности и извесности у њихове животе.
Kиријакос Мицотакис и Јанис Варуфакис (као идеолог Сиризе, а не Алексис Ципрас као премијер и шеф странке) два су идеалнотипска модела политичких вођа који симболизују голготу Грчке и њено спасење у другој деценији 21. века. Страшну економску кризу кроз коју су десет година пролазили грађани и држава и успешан опоравак обележила су та два политичара, два модела изласка из кризе и два концепта друштвено-економског уређења које заступају. Грчка је била историјска позорница (али и историјски наук) сучељавања заводљивог левичарског популизма и здраве економске логике.
Та деценија показала је, с једне стране, како идеолошке фантазије о непостојећој алтернативи левичарских авантуриста скупо коштају (у конкретном случају, 100 милијарди евра), лако наркотизују становништво и доводе земљу на ивицу катастрофе. И, с друге стране, како је (у суштини) једноставно наћи пут изласка из кризе ако се има храбрости да се следи разум у економским реформама.
Kористећи слаткоречиву реторику и олака обећања усред тешке дужничке кризе радикална левичарска партија Сириза победила је на изборима 2015. године. Kључна личност нове владе Алексиса Ципраса био је министар финансија Јанис Варуфакис. Иако му је мандат имао судбину звезде падалице (трајао пола године), његове идеје наставиле су да озрачују европску левицу и наклоњене јој медије до данашњих дана. Професор Варуфакис био је све друго само не министар финансија посвећен економским реформама. Био је „Робин Худ грчке сиротиње“, „грчки Брус Вилис“, „Џејмс Дин европске левице“, „енфант террибле европске политичке сцене“, „Маверик на харлију који нестаје у сутону“, „човек за рушење“, „финансијска рок звезда“, „бог секса“…
Варуфакисова популарност почела је да расте кад је Грчка пропустила рок за враћање 1,6 милијарди евра дуга међународним кредиторима и одбила њихов план реформи како би земља изашла из дужничке кризе. Тврдио је да кривицу за презадуженост његове земље не сносе Грци, него светски банкари и Немачка чиме је започео сукоб (незабележен у послератној историји) с немачким министром финансија Волфгангом Шојблеом. Влада, чији је он био спиритус мовенс, предлагала је повериоцима нове законе којима се штите права радника и реформише пензиони систем како би се више новца сливало у социјалне касе.
Повериоци су то одбили и тражили, између осталог, оштре мере штедње у државном сектору, приватизацију државних предузећа, радикалне мере смањивања повластица у пензионом систему и повећање ПДВ-а са 13 на 23 процента. „Уколико наставе да цеде наш народ бацајући га у сиромаштво, ми никада нећемо бити способни да се реформишемо“, демагошки је потпаљивао национални понос и инат, заговарајући одбијање предлога кредитора јер су предложене мере штедње биле „понижавајуће, фрустрирајуће и неподношљиве“. Тако је одлагао неопходне реформе унедоглед. Инсистирао је да одговорност за опоравак Грчке није само на Грчкој, веровао је да би се урушена грчка економија могла опоравити тек када услови помоћи буду драстично ревидирани и кад повериоци отпишу највећи део њеног дуга од 320 милијарди евра. Побунио се против „дужничког ропства“ и оптужио међународне финансијске институције и западне пословне банке за тероризам.
Снимци министра финансија како се јавно шепури и дискредитује кредиторе Грчке изазвали су одушевљење у земљи. Ођедном су многи становници помислили да је један Грк кренуо у освету у име свих њих, које већ годинама вређају и малтретирају међународни банкари и капиталисти. Није било тешко стећи популарност на инату народа коме су укинуте дугогодишње привилегије и његов бес усмерити против капиталиста и банкара. Левичарске режиме, покрете и медије широм света фасцинирала је Варуфакисова антикапиталистичка „китњаста поезија којом је изражавао патњу и отпорност својих суграђана“. Илузија, међутим, није дуго трајала.
Ма колико кратак, мандат министра Варуфакиса показао је да разметни расипник туђих пара и горљиви заговорник укидања вековног правила на коме почива свет (дужник у обавези да врати дуг ономе од кога је узео новац) није био заинтересован за реформу система који је изнутра генерисао кризу него се као класно пристрастан чиновник залагао за отимање од богатих и средње класе (коју је скоро уништио) да би уделио сиромашнима.
С реформама на „уснама“ банкар и мекинзијевац Kиријакос Мицотакис добио је први премијерски мандат после парламентарних избора 2019. године да води пропалу државу и економију, мада су реформе у то време звучале као најстрашнија јерес. Обавезао се да ће спровести реформе да би повратио кредитни рејтинг земље после исцрпљујуће десетогодишње дужничке кризе и привукао инвеститоре да отварају нова радна места. Смањењем пореза оживео је и оснажио средњу класу, спровео реформу државне службе и сачинио процену рада свих државних службеника, револуционисао начин комуникације грађана с државом захваљујући импресивном програму дигитализације (идентичан британском), спровео мере штедње по програму договореном с међународним кредиторима, поједноставио процедуре комуникације државе с привредницима и олакшао пословање предузећима, успео да стави Грчку на мапу међународних инвеститора, повећао минималац 20 одсто (780 евра) како би ублажио раст трошкова живота, субвенционисао цену енергије, успоставио систем лаког и брзо апсорбовања новца из европских структурних фондова који користе мала и средња предузећа.
Пред први премијерски мандат обећао је да ће, за разлику од претходних влада, његов приступ бити оријентисан на резултате (мерљив), а не на празна обећања. Иако нису били спектакуларни, резултати су показали делотворност реформи. Стопа раста од 1,9 одсто у 2019. години била је скромна, а 2020. у време глобалне рецесије изазване пандемијом смањила се девет одсто. Али је зато већ 2021. године раст БДП-а био 8,4 одсто а 2022. године 5,9 одсто. Влада је успела да 2022. године врати буџетски суфицит од 0,1 одсто БДП-а након две године дефицита. Према подацима Светске банке, директне стране инвестиције у Грчкој биле су 2018. године 1,9 милијарди а 2022. године достигле су 7,2 милијарде долара. Државни дуг у односу на БДП био је 2018. године 190,7 одсто, а 2022. године 166,1 одсто. Грчки извоз 2018. године износио је 82,7 милијарди долара, а 2022. године – 93,1 милијарду. Стопа незапослености у 2018. била је 19,3 одсто а у 2022. години 12,1 одсто.
Три водеће светске рејтинг агенције оцениле су 2018. грчке државне обвезнице као смеће, а крајем априла 2023. године С&П Глобал, Фитцх и Мооди’с повисили су суверени кредитни рејтинг Грчке на позитиван (са стабилног) захваљујући структурним реформама, повећању страних инвестиција и ојачаним фискалним основама. Агенције су оцениле да је Грчка повратила приступ финансијском тржишту и успешно се изборила с рекордним јавним дугом на основу чега су предвиделе да ће ове и наредне године бити једна од најбрже растућих економија у Европи.
Пред јунске парламентарне изборе лидер левичарске партије МеРА25 Јанис Варуфакис продавао је народу бајату „робу“, оптужујући владу да је неолиберална, да је љубазнија него икад према странцима и да штити интересе „инвеститора лешинара“, а да земљом владају олигарси. Тврдио је да је евро „ужасна валута“ која је угушила Грчку (и Италију) и предлагао да се замени грчком валутом „димитро“. Обећавао је да ће ако победи на изборима основати јавну банку „Одисеј“ која би помогла у враћању дугова онима који не могу да отплаћују кредите за стан, радњу или фарму. Залагао се за национализацију произвођача и дистрибутера енергије, распуштање компанија које се баве запошљавањем, смањивање ПДВ-а са 24 на 15 одсто и повећање пореза са 22 на 30 одсто.
„Мог сина критичари желе да прегазе јер је компетентан“, бранио је Јаниса његов отац.
У разговору с Питером Шпиглом, главним уредником америчког издања Фајненшел тајмса, на Делфи форуму Kиријакос Мицотакис најавио је да ће фискална дисциплина поново бити правило а не изузетак, и признао да његова влада у првом мандату није надокнадила све изгубљено у претходних десет кризних година те обећао да ће управо то бити дневни ред његове владе у другом мандату.
Стари-нови премијер свестан је да су реформе стабилизовале економију која је била у слободном паду али сматра да је за повратак у врх потребна још једна деценија. У обраћању јавности после изборне победе обећао је да ће се кључне реформе убрзати, а у споменутом разговору на Делфи форуму прецизирао је да таргетира раст плата од 25 одсто како би смањио неједнакости.
Упитан шта је његов кључ успеха у првом мандату, Мицотакис је рекао да грчку економију није подигао подстицањем потрошње кроз узимање нових кредита него кроз инвестиције, кроз иновације, кроз отварање квалитетних радних места. А одговарајући на питање шта је научио, рекао је: „Да будем храбар у реформама.“ Неколико дана пред изборе мислио је да ће Грци вероватно бити склони да му верују. Изборни резултат показао је да Грци неупоредиво више верују Мицотакису него Варуфакису.
Слично мисле и европски партнери. ЕУ Фонд за опоравак од пандемије обезбедио је Грчкој 30,5 милијарди евра бесповратних средстава и зајмова до 2026. године (око 18 одсто садашњег БДП-а те земље).
Извор: Велике Приче
Фото: MidJourney prompt by Preokret
