Разговарала: Натали Болдвин
Др Марта Хавришко докторирала је историју на Националном универзитету „Иван Франко“ у Лавову, Украјина. Њена истраживачка интересовања превасходно су усмјерена на сексуално насиље у вријеме Другог свјетског рата и Холокауста, историју жена, феминизам и национализам. Тренутно ради као гостујућа доценткиња у Страслеровом центру за студије Холокауста и геноцида при Универзитету Кларк у Вустеру, Масачусетс. Њен налог на Твитеру је @HavryshkoMarta.
Разговарала сам с њом недавно путем електронске поште.
Болдвин: Можете ли нам рећи нешто више о свом академском путу и како сте дошли до тога да се бавите Холокаустом и украјинским ултранационализмом?
Хавришко: Украјински ултранационализам био је присутан у мом окружењу од најранијег дјетињства. Одрасла сам у селу у Галицији, региону који заузима посебно мјесто у историји украјинског националистичког покрета. Управо је ту настала Организација украјинских националиста (ОУН), основана 1929. године, као и њено војно крило — Украјинска устаничка армија (УПА), која се појавила 1942. године. Те организације биле су нарочито активне у нашем крају.
Неколико чланова моје породице било је укључено у те покрете, а касније су били прогоњени од стране совјетског режима због свог учешћа. Породично сјећање било је прожето причама о присилној колективизацији.
Ниједно породично окупљање није прошло а да мој дјед није споменуо како су Совјети одузели волове његовој породици, и како су ти исти волови, када су их касније тјерали у испашу поред њихове куће, испуштали тужне звуке. Земљиште на којем су моји родитељи подигли кућу двије хиљаде и неке године, заправо је давно припадало нашој породици, али су га Совјети заплијенили 1939. године, када су окупирали западну Украјину у складу с Пактом Молотов—Рибентроп.
Упркос етничкој разноликости у мојој породици, приче су углавном биле усмјерене на украјинску страну. Вјерујем да је то дјелимично била стратегија преживљавања у малој галицијској заједници, која је располагала разним инструментима друштвене контроле — укључујући и надзор над доминантним режимом сјећања. Моја школа је била један од чувара те „исправне“ националне меморије.
Гари Олсон: Да ли је Трамп у стању да испуни обећање о Украјини?
Историја украјинског национализма приказивана је као истовремено јуначка и трагична, с јасним разграничењем између „добрих“ (украјински националисти) и „лоших“ (Совјети). Ратни злочини и злочини против човјечности које су починили припадници ОУН-а и УПА-е били су заташкавани, маргинализовани и прећуткивани у образовном програму. Глорификација тих организација представљала је суштински дио „патриотског васпитања“ у мојој школи. Зато и данас знам све националистичке пјесме напамет.
Када сам почела да студирам историју на Националном универзитету „Иван Франко“ у Лавову, нисам знатно продубила своје знање о ОУН-у и УПА-и, јер је у академском окружењу преовладавао апологетски приступ према њима. Зато сам, након што сам одбранила своју дисертацију о ставовима различитих политичких кругова у Галицији према нацистичкој Њемачкој између 1933. и 1939. године, одлучила да дубље истражим историју украјинског национализма током Другог свјетског рата. Моја открића су ме шокирала.
Схватила сам да су многи од оних који се данас у Украјини славе као борци за слободу, заправо били умијешани у нацистички Холокауст и антијеврејско насиље. Мит о томе да су Јевреји добровољно служили у УПА-у распршио се када сам почела интервјуисати своје саговорнице — десетине жена које су биле дио илегалне мреже ОУН-а.
Једна жена ми је испричала да је у њеној јединици УПА-е био један јеврејски љекар, али је стално био под стражом. „Зашто?“ — питала сам. „Да не побјегне“, одговорила је, изненађена мојом ‘наивношћу’. Та прича — као и многе друге које сам чула — открива присилну мобилизацију јеврејских професионалаца у редове УПА-е. Неке од њих су стријељали у прољеће 1944. године, јер су били осумњичени да би могли стати на страну Совјета.
Болдвин: Писали сте доста о томе како су историја Другог свјетског рата и Холокауст инструментализовани од стране Русије и Украјине у контексту актуелног сукоба. Можете ли нам објаснити како, по Вашем мишљењу, руска влада и националисти злоупотребљавају Холокауст и историју Другог свјетског рата?
Хавришко: Сјећање на Други свјетски рат игра кључну улогу у политичком и војном дискурсу руско-украјинског рата. И не само зато што је то највећи рат у Европи од 1945. године. И не само зато што у Украјини и даље живе свједоци нацистичке окупације, који често упоређују понашање нациста с поступцима руских војника у окупираним украјинским територијама.
Сјећање на Други свјетски рат различити политички актери користе као оружје у сврху политичке и војне пропаганде. На примјер, када је Путин одржао свој огорчени говор у ноћи 24. фебруара 2022. године, нагласио је да је један од циљева такозване „специјалне војне операције“ „денацификација“ Украјине.
Водећи руски пропагандисти често називају украјинску власт „нацистичким режимом“, а украјинске војнике „нацистима“. Државни актери креирају хегемонијски наратив који оживљава сјећање на храбри совјетски народ, посебно Русе, који су се борили против нациста и њихових савезника. Та идеја је врло јасно изражена у такозваним маршевима „Бесмртног пука“, који се сваког 9. маја одржавају у већим руским градовима поводом прославе Дана побједе.
Током тих поворки, људи носе портрете својих предака који су се борили у „Великом отаџбинском рату“. Од 2022. године, учесници неких од тих догађаја почели су да носе и портрете руских војника који су погинули у рату против Украјине — представљајући их као насљеднике својих дједова који су се борили против нациста.
Руски војници који учествују у рату против Украјине такође носе симболе и амблеме који алудирају на сјећање на Други свјетски рат — на примјер, Георгијевску ленту. У Украјини се, пак, може уочити супротан тренд. Неки украјински војници носе амблеме са симболима дивизије Вафен-СС „Галиција“, која је формирана 1943. године под њемачком командом.
У саставу украјинске војске постоји и јединица названа „Нахтигал“, по батаљону који је 1941. године формирала њемачка Абвера од припадника украјинске етничке заједнице. Друга јединица носи име „Луфтвафе“ и као симбол користи нацистичког орла.
Јединица „Ведмеди“ користи муње СС-а и мото СС јединица „Моја част је вјерност“ као своја званична обиљежја. Неки војници такође носе амблеме са симболима различитих СС дивизија, укључујући озлоглашену Дирлевангерову бригаду, као и нацистичког орла. Поједини војници из Руског добровољачког корпуса носе амблеме РОА (Руске ослободилачке армије), која је била савезник нацистичке Њемачке.
Неке групе војника чак су основале брендовe одјеће који глорификују Вермахт и де факто оправдавају нацистичке злочине, укључујући Холокауст.
Овај тренд је дубоко апсурдан, имајући у виду да је нацистички окупациони режим у Украјини довео до смрти милиона људи, укључујући и 1,5 милиона Јевреја. Ипак, у логици оних војника који глорификују војску Трећег рајха, нацисти су се борили против главног непријатеља украјинске нације — Руса и Совјетског Савеза.
На тај начин они вјештачки изолују управо тај један аспект нацизма, док у потпуности занемарују његове злочине. То је изузетно опасан тренд који, нажалост, добија на популарности, захваљујући прећутном одобравању украјинских политичких и војних елита, које затварају очи пред тим појавама, јер се у великој мјери ослањају на крајњу десницу када је у питању војна снага.
Владимир Ђукановић: Украјина и САД: Шта се Крије иза Дила о Ретким Металима?
Болдвин: Можете ли нам такође објаснити на који начин украјинска влада и њени западни савезници умањују одговорност савремених украјинских ултранационалиста и њихову историјску улогу у масакрима над Јеврејима, Пољацима и другима током Другог свјетског рата?
Хавришко: Дуго након распада Совјетског Савеза, глорификација ОУН-а и УПА-е углавном је била регионални култ, ограничен на западну Украјину. Међутим, након Мајдан револуције, тај култ је почео вјештачки да се промовише на државном нивоу.
Прво, томе је допринијело оснивање такозваног Украјинског института националног сјећања, који је глорификацију украјинских националиста поставио као једно од својих кључних подручја дјеловања. Друго, украјински парламент је 2015. године усвојио закон о меморијалној политици, којим су припадници ОУН-а и УПА-е признати као „борци за независност Украјине“, а истовремено су уведене казне за појединце који „јавно изразе непоштовање“ према њима.
Бројни западни научници критиковали су тај закон, страхујући да ће он затворити простор за отворену расправу о комплексној историји ОУН-а и УПА-е.
Упркос томе, државни и недржавни актери културе сјећања у Украјини покренули су снажну кампању хероизације украјинских националиста. То се одразило у појави бројних нових мјеста сјећања — као што су споменици, музеји, спомен-плоче, имена улица, изложбе, документарни филмови, телевизијски програми и слично. Истовремено је започет процес такозване „декомунизације“, с циљем брисања свега што је повезано са совјетском прошлошћу Украјине из јавног простора.
Овај меморијални крсташки рат није био усмјерен само против споменика Лењину, Держинском, Косиору и другим совјетским личностима повезаним са масовним репресијама и злочинима, већ и против војника Црвене армије који су ослободили Украјину од њемачке окупације. Тај рат против свега што је совјетско ушао је у нову фазу након потпуног руског напада на Украјину 2022. године.
Једна од посљедица тог процеса била је још дубља „бандеризација“ Украјине (према Степану Бандери — вођи ОУН-а). У регионима као што су Чернихив, Одеса, Херсон, Доњецк и Полтава, почеле су да се појављују улице које носе имена Степана Бандере и команданта УПА-е Романа Шухевича — у мјестима гдје те историјске личности никада нису уживале популарност и гдје су их често доживљавали као нацистичке сараднике одговорне за политички терор над Украјинцима који су били дио совјетског националног пројекта у Украјини.
Проблем с оваквом меморијализацијом је у томе што су Бандера, Шухевич и други чланови ОУН-а и УПА-е били заговорници етничког национализма, расизма, антисемитизма и ауторитарне државе. Сарађивали су с нацистима и учествовали у њиховим злочинима, укључујући и Холокауст.
Они су такође одговорни за смрт најмање 100.000 пољских цивила у Украјини током Другог свјетског рата, у оквиру свог националистичког пројекта изградње етнички хомогене државе.
Поред тога, широко су користили терор против украјинских цивила који су критиковали њихове поступке. Често су примјењивали принцип колективне казне, убијајући читаве породице — укључујући и малу дјецу — за које се сумњало да припадају „непријатељима украјинске нације“.
Ипак, те неугодне чињенице се прикривају, а они који критикују овај етнонационалистички режим сјећања етикетирају се као „руски агенти“ — оптужба која, у контексту рата с Русијом, не само да им одузима легитимитет, већ их буквално ставља на мету.
Ти појединци су изложени отказивању, злостављању од стране колега, а њихови гласови се ућуткују и маргинализују. То се чини зато што држави у ратном времену треба јуначки историјски мит како би консолидовала друштво око политичког вођства. Другим ријечима, држава инструментализује историјске митове и националистичко сјећање у своје ратне сврхе.
Оно што посебно упада у очи јесте да западни научници, који су до недавно били прилично критични према глорификацији ОУН-а и УПА-е, сада углавном ћуте. Штавише, неки од њих представљају ову етнонационалистичку меморијалну политику као дио процеса изградње нације и деколонизације.
Тиме, међутим, легитимишу опасне трендове — глорификацију етнонационализма, расизма, антисемитизма и оправдавање етничког и политичког насиља у име нације. То представља озбиљну пријетњу демократској будућности Украјине и директно је у супротности с порукама да се Украјина у свом отпору руској агресији бори за „слободу и демократију“.
Болдвин: Последњих година појавило се много извјештаја о растућем утицају ултранационалиста на украјинско друштво и културу. На примјер, постоје наводи да украјински уџбеници садрже бизарну пропаганду, попут тврдњи да је Украјина језички извор западноевропских језика, као и да величају ратне злочинце из доба нацизма. Према Вашем сазнању, у којој мјери је оваква пропаганда присутна у украјинским школама? Шта то значи за будућност украјинског друштва?
Хавришко: Уљепшавање историје украјинског националистичког подземља — што неминовно води ка апологији нацизма и изобличавању Холокауста — један је од најзабрињавајућих трендова у јавним школама широм Украјине. На примјер, не тако давно, све школе у Лавову, у складу са наредбом градског вијећа, обиљежиле су годишњицу смрти Романа Шухевича, који је погинуо од руке Совјета 5. марта 1950. године. Дјеца различитог узраста гледала су пропагандне филмове и присуствовала предавањима. Најмлађи ученици били су подстицани да цртају црвено-црну заставу УПА-е или портрете Шухевича. Те форме меморијализације биле су очигледно апологетске. Веома сумњам да је дјеци дата било каква прилика да дискутују о улози 201. батаљона Шуцманшафта, којим је Шухевич командовао током казнених акција над цивилима у Бјелорусији 1942. године, или о његовој одговорности за друге ратне злочине.
Сваки покушај да се у украјинске школске уџбенике уврсте критичка питања о историји ОУН-а и УПА-е наилази на снажан отпор националистичких кругова. Прије неколико година, на примјер, у Лавову је избио скандал када је у једном уџбенику историје батаљон „Нахтигал“ описан као колаборационистичка формација — што он заиста и јесте био, с обзиром на то да су га формирали Нијемци и да је служио њемачким интересима.
Антијеврејско насиље које су починили украјински националисти једно је од најприкривенијих и најпотиснутијих поглавља у школском курикулуму. Недавно сам наишла на уџбеник историје за десети разред, објављен 2023. године. У њему није било апсолутно никаквог помена о погромима који су се одиграли у западној Украјини током љета 1941. године. У многим мјестима, ти погроми су се десили у вакууму моћи — након повлачења Совјетске армије и прије него што су Нијемци у потпуности преузели контролу.
Искористивши тај вакуум, припадници ОУН-а у градовима и селима широм Галиције, Буковине и Волиније организовали су убиства, премлаћивања, силовања и пљачке својих јеврејских комшија — оптужујући их колективно за злочине совјетског режима и проглашавајући их непријатељима украјинског народа.
У градовима као што су Лавов, Тернопиљ и Золочив, те погроме јесу подстакли Нијемци, али су их локални Украјинци спроводили својом вољом. Та непријатна истина се скрива од ученика зато што се не уклапа у доминантни херојски или жртвени наратив. Међутим, одговорност се може развити само кроз признавање сопствене кривице.
Болдвин: У посљедње вријеме често сте на друштвеним мрежама говорили о опасном утицају и пријетњама које сте лично добијали од стране украјинских ултранационалиста и неонациста. Реците нам више о томе. Шта мислите да ће се десити с тим елементом када се рат једном приведе крају? Да ли сте безбједни од тих пријетњи?
Хавришко: Насилне реакције радикалних националиста почела сам да добијам још прије више од десет година, када сам први пут почела да пишем о сексуалном насиљу које су чинили припадници ОУН-а и УПА-е — како над својим саборкињама, тако и над цивилним женама, у виду казне, терора или освете.
У то вријеме, руководство академске институције у Лавову у којој сам радила обратило се Служби безбједности Украјине да пријави моје „опасне активности“. Цијела ситуација била је апсурдна и гротескна, јер нисам била мета само маргиналних десничарских група, већ и професора који су заузимали високе академске позиције. То је уједно био и први пут да сам доживјела антисемитске вербалне нападе, у којима се користила уобичајена оптужба о наводној нелојалности Јевреја украјинском националном пројекту.
Након руске инвазије на Украјину 2022. године, ти напади су постали чешћи. Нападачи су постали агресивнији, вјерујући да на тај начин „бране Украјину“. У септембру 2023. године, током скандала поводом Јарослава Хунке, бившег члана дивизије Вафен-СС „Галиција“ који је добио овације у канадском парламенту, један од највећих украјинских музеја — Музеј историје Кијева — отворио је фото-изложбу у организацији Треће јуришне бригаде Азова.
Изложба је садржавала и неколико фотографија војника дивизије Вафен-СС „Галиција“. Ниједан украјински историчар, новинар, активиста за људска права, културни радник или политичар који је посјетио изложбу није јавно коментарисао непримјереност ове аналогије, у којој се активни припадници украјинских оружаних снага суштински поистовјећују с нацистичким колаборационистима, умјешаним у ратне злочине у Пољској и Словачкој.
Ричард Дрeјтон: Пројекат 2025, Трампов заокрет у Украјини и стратешка агенда САД у Европи
Написала сам кратку критичку објаву на друштвеним мрежама поводом тога. Као одговор, крајња десница — укључујући припаднике покрета Азов — покренула је кампању узнемиравања против мене. То је укључивало медијске текстове, Јутјуб емисије и подстицање насиља против мене на страницама друштвених мрежа које воде истакнути лидери крајње деснице и војних јединица.
Студенти Националног универзитета „Иван Франко“ у Лавову чак су писали писмо министру образовања и науке, тражећи да се „предузму мјере“ против мене. Осјетила сам олакшање што у том тренутку нисам била у Украјини, јер искрено не могу ни да замислим шта би могло да ми се деси.
Истовремено, почела сам пажљивије да пратим апологију нацизма у украјинском друштву током рата — посебно унутар војске. И што више проучавам овај феномен, све сам више шокирана његовим размјерама — а уједно добијам све више пријетњи смрћу и силовањем од разних крајњих десничарских група.
Посебно узнемирујуће је што пријетње сада не добијам само од украјинских неонациста, већ и од страних, који се боре на украјинској страни у склопу крајње десничарских војних јединица као што су Трећа јуришна бригада, Карпатска Сич, Кракен, Руско добровољачко тело и друге.
Један од оних који ми пријете јесте амерички неонациста, антисемита и осуђивани криминалац који тренутно ратује у Украјини. Украјинска влада инструментализује крајње десничарске екстремисте из цијелог свијета због недостатка људства. Њихове активности често надгледа Војна обавјештајна служба, на чијем је челу [Кирило Олексијович] Буданов. Са таквом подршком, ти појединци се осјећају — и заправо јесу — потпуно оснажени. Због тога не могу реално да очекујем било какву заштиту од украјинске државе.
Искрено, плашим се да путујем у Украјину због тих сталних пријетњи, које су обојене антисемитским увредама и мизогинијом. Оно што тај страх чини још стварнијим јесте убиство професорке Ирине Фарион у мом родном граду Лавову прошле године. Она је отворено критиковала десничарске војнике због употребе руског језика.
Разни десничарски канали на друштвеним мрежама су је демонизовали и отворено подстицали насиље против ње. Према наводима полиције, неке од тих канала пратио је осумњичени за убиство, који је ухапшен и тренутно је под истрагом.
Највише ме боли то што су ме и неки моји колеге научници у Украјини пријетили, подстицали крајње десничарско насиље против мене, и минимизирали или потпуно игнорисали моје бриге за сопствену безбједност и безбједност мог дјетета. Више пута сам их јавно позивала да преиспитају своју агресивну реторику, али узалуд.
Хавијер Блас: У Украјини постоји спаљена земља – не ретке земље
Болдвин: Говорили сте о томе како су догађаји са Мајдана 2014. године представљали прекретницу у утицају ултранационалиста у Украјини. У интервјуу са Ондрејем Белечиком у децембру прошле године рекли сте: „Увјерена сам да је Мајдан револуција омогућила ултранационалистима да отму политику сјећања у Украјини. Почели су да намећу ултранационалистички наратив. А од самог почетка многи људи нису били за то.“ Можете ли ово детаљније објаснити? Како и зашто мислите да је та „отмица“ била могућа?
Хавришко: Иако су у Мајдан протестима учествовали људи различитих политичких увјерења, националистичке групе — посебно оне које представљају западноукрајинску струју национализма повезану са ОУН-ом и УПА-ом — одиграле су значајну улогу.
Мајдан је стекао огромну популарност у западној Украјини, гдје је тадашњи предсједник Виктор Јанукович био широко доживљаван као отворено проруски настројен и као неко ко блокира пут Украјине ка Западу. Насупрот томе, у источним и јужним дијеловима земље већина становништва је подржавала Јануковича и критички гледала на Мајдан. То дјелимично објашњава крваве грађанске немире у Донбасу који су започели у прољеће 2014. године и које је Русија искористила у своје сврхе.
Пошто је значајан број учесника Мајдана долазио из западне Украјине, користили су специфичне историјске аналогије како би легитимисали своје активности. Посебно су глорификовали Степана Бандеру, Романа Шухевича и користили симболе ОУН-а и УПА-е.
Након побједе Мајдана, те групе су добиле значајну видљивост и утицај, не само у јавном простору, већ и у институцијама културе и образовања. У новом политичком контексту, гдје је „национална идеја“ добила приоритет, ултранационалистичке групе искористиле су прилику да усмјере политику сјећања у правцу своје визије — визије која велича борце ОУН-а и УПА-е као хероје, а игнорише или минимизира њихову улогу у злочинима, етничком насиљу и сарадњи са нацистима.
Оно што је омогућило ову „отмицу“ јесте комбинација неколико фактора: политички вакуум након Јануковичевог пада, потреба нових власти за симболичким темељем националног јединства у условима агресије, и чињеница да су управо те групе имале спремну идеолошку понуду. Иако многи грађани нису дијелили ту визију, нису имали моћ или платформу да јој се супротставе.
Тиме су националистички актери створили симболичку везу између себе и чланова некадашњег националистичког подземља, користећи идеју заједничке борбе против „заједничког непријатеља“ — Москве. Управо су радикални украјински националисти из организација као што су Десни сектор и Патриота Украјине (претеча Азова) на крају одлучујуће утицали на исход Мајдана тиме што су прибјегли оружју и насиљу.
Побједа Мајдана тако је означила тријумф етнонационалистичког пројекта, а не инклузивног националног пројекта — како су то многи Украјинци и неки западни научници, укључујући и Американце, настојали да представе. Из године у годину, та романтизована слика Мајдана све више уступа мјесто суровијој стварности — оној коју обиљежавају напади на права украјинских грађана који говоре руски, као и на Украјинску православну цркву под Московском патријаршијом.
У тој стварности, сјећање на милионе Украјинаца који су се борили против нациста као припадници Црвене армије и совјетских партизанских одреда се систематски брише, а на њихово мјесто долазе неколико десетина припадника ОУН-а и УПА-е, који су не само били регионални феномен, већ и нацистички сарадници и учесници у њиховим злочинима.
У постмајдановској стварности, ратови сјећања захватили су чак и највеће културне личности као што су Михаил Булгаков, Исаак Бабељ, Фјодор Достојевски и Петар Чајковски — који су постали мете због наводно проруских ставова.
Болдвин: У интервјуу с Регином Милхаузер из маја 2022. године говорили сте о улози сексуалног насиља у руско-украјинском рату. Осврнули сте се на сексуално насиље према украјинским избјеглицама које су побјегле од рата и нашле се у пограничним земљама. Можете ли нам рећи нешто више о томе?
Хавришко: Почетком марта 2022, недуго након почетка руске инвазије пуног обима, напустила сам Украјину са својим деветогодишњим сином. Провеле смо неколико сати с пољске стране границе, чекајући нашу пријатељицу која је требала да нас одвезе у Варшаву. Током тог времена, примјетила сам како неки пољски мушкарци нуде смјештај искључиво младим женама. Било је узнемирујуће.
Касније ми је моја пријатељица — која је радила са украјинским избјеглицама на граници и у склоништима — потврдила моје сумње. Рекла је да постоји уочљива група мушкараца који су очигледно преферирали да помажу младим женама, највјероватније очекујући сексуалне услуге заузврат. Убрзо су почеле да се појављују све бројније приче о сексуалном узнемиравању и искориштавању ових рањивих жена. Тај проблем је такође забиљежен у извјештајима разних организација за људска права.
Феминисткиње и активисткиње из Швајцарске и Њемачке такође су ми потврдиле да је број украјинских избјеглица укључених у проституцију у њиховим земљама у порасту — нарочито уличну проституцију, гдје завршавају најрањивије жене. То поново доказује да проституција често представља „избор без избора“ за трауматизоване и осјетљиве жене. У неким случајевима, говоримо о трговини људима и сексуалном ропству.
Болдвин: Које врсте сексуалног насиља се биљеже у овом рату? Да ли се чини да се ради углавном о појединачним инцидентима с обје стране или постоје докази да је то наређено с највишег нивоа као дио званичне политике?
Хавришко: Сексуално насиље се појавило као понављајући и узнемирујући феномен у контексту руско-украјинског рата. Иако је његово присуство документовано још од 2014. године, оно је добило већу видљивост и пажњу јавности након руске инвазије пуног обима 2022. године. Ипак, прави обим и распрострањеност овог насиља и даље остају углавном непознати због неколико структурних и политичких ограничења.
Једно од највећих ограничења је немогућност приступа око 20% територије Украјине која се тренутно налази под руском окупацијом, што онемогућава систематско документовање и независна истраживања.
Иако су појединачни случајеви пријављивани у раним фазама сукоба, ескалација сексуалног насиља у посљедњих неколико година привукла је пажњу организација за људска права, органа гоњења, медија и политичких актера. То је дјелимично резултат ширења окупираних територија, што је створило више прилика за злоупотребе, али и пораста употребе сексуалног насиља као алата у оквиру шире стратегије информационог ратовања.
Иља Муслин: Да ли је пад јужнокорејског председника лишио Украјину значајне војне помоћи
И Украјина и Русија користе ову тему како би једна другу оптуживале за ратне злочине и злочине против човјечности, што додатно компликује рад истраживача и ограничава приступ поузданим, деполитизованим подацима.
Као феминистичка истраживачица, највише се ослањам на свједочења преживјелих. Све већи број особа излази у јавност са својим причама, обраћајући се организацијама као што су Уједињене нације, Human Rights Watch, Amnesty International, као и различитим медијима.
Сведочења преживјелих описују читав спектар сексуализованих облика насиља које су починили припадници руске војске, укључујући силовање, пријетње силовањем, присиљавање на голотињу, ударање и сакаћење гениталија, кастрацију и присиљавање на посматрање сексуалног насиља. Жртве су особе свих полова, родова и узраста — укључујући и малољетнике.
На основу образаца идентификованих у свједочењима преживјелих, као и ширих историјских паралела с другим оружаним сукобима, може се основано претпоставити да значајан дио жртава чине мушкарци. Ова претпоставка заснива се на чињеници да већину притвореника — како војних, тако и цивилних — у руским затворима и у притворним центрима самопроглашених Доњецке и Луганске Народне Републике чине мушкарци.
Истраживања руских казнено-поправних установа указују на дуготрајну културу сексуализованог злостављања, гдје се сексуално насиље рутински користи као начин наметања доминације, одржавања затворске хијерархије и наношења тортуре. Рат, у том контексту, појачава и легитимише такве праксе.
Сексуално насиље у заточеништву тако постаје механизам доминације, понижавања, присиле, изнуђивања информација и кажњавања. Те функције се јасно могу уочити у исказима бивших украјинских ратних заробљеника и цивилних заточеника. Досљедност и понављање оваквих облика злостављања снажно указују на то да сексуално насиље није случајно или спонтано, већ инструментализовано унутар руске војске.
Важно је нагласити да препознавање сексуалног насиља као оружја рата не захтијева постојање формалних писаних наредби. Потребно је, умјесто тога, обратити пажњу на понављајуће обрасце, институционалне механизме, природу и сврху насиља, као и на реакцију (или њено одсуство) унутар командног ланца.
До данас, нису познати ниједни поступци које је покренула руска држава против сопствених војника за сексуално насиље над Украјинцима — упркос вишеструким документованим случајевима. Један од најпознатијих случајева укључује видео који је кружио руским Телеграм каналима, а приказује кастрацију и касније убиство украјинског војника.
Главног осумњиченог идентификовали су истражитељи отворених извора из организације Bellingcat, али није било никаквих назнака да су руске власти покренуле званичну истрагу. Изостанак одговорности дјелује као прећутно одобравање и механизам охрабривања, чиме се додатно учвршћује употреба сексуалног насиља у политичке и војне сврхе.
Још један упечатљив показатељ политичке природе сексуалног насиља у рату јесте избор жртава. Свједочења указују да су жене које нападају руске снаге често повезане са мушкарцима који служе у украјинским државним, војним или безбједносним институцијама — као што су супруге, мајке, сестре и кћери. Женско тијело, у том контексту, постаје поље симболичког ратовања.
Заробљавање и силовање тих жена има за циљ не само да нанесе појединачну трауму, већ и да упути колективну поруку њиховим мушким рођацима — нарушити морал, демонстрирати доминацију и симболично „обесмочити“ непријатеља. У таквим случајевима, сексуално насиље има стратешку функцију и треба га анализирати не само као индивидуално кривично дјело, већ као облик политички мотивисаног насиља у склопу ширег ратног апарата.
[Када је ријеч о употреби сексуалног насиља од стране украјинских снага], према извјештају Источноукрајинског центра за грађанске иницијативе из 2017. године, сексуално насиље у Донбасу користили су различити актери, укључујући и Оружане снаге Украјине и њихове сателите — добровољачке батаљоне. То насиље се углавном дешавало у објектима за притвор и на контролним пунктовима. Један од најозлоглашенијих у том контексту био је батаљон „Торнадо“.
Неколико припадника батаљона „Торнадо“ било је оптужено за сексуално насиље, али су након 2022. године пуштени из затвора и послати на прву линију фронта. Након 2022. године, Мисија УН за надгледање људских права у Украјини забиљежила је случајеве сексуалног насиља над руским ратним заробљеницима. Један од њих је, између осталог, био пријетњама изложен кастрацији пред камерама. Недавно је и руски представник у УН извијестио о наводним случајевима силовања које су починили украјински војници у Курској области.
Драган Бисенић: Прекид транзита руског гаса кроз Украјину: Крај геополитичког концептa Евроазије?
1
Болдвин: Недуго након почетка рата, разговарао сам с неколико стручњака за Русију и Украјину, и споменули су ми феномен познат као „нарцизам малих разлика“. Ради се о запажању које је првобитно изнио Сигмунд Фројд, а касније су га разрадили неки савремени ратни репортери.
Укратко, та теорија каже да рат између два народа који су веома слични може бити најсвирепији — јер се мале разлике које се доживљавају као чак и минимална предност преувеличавају и добијају значење које спољним посматрачима може бити тешко разумљиво. Да ли мислите да то важи за овај сукоб?
Хавришко: То је врло интересантна теорија, нарочито јер Украјинци и Руси заиста дијеле заједничку историју, културу и, у извјесној мјери, језик — с обзиром на то да значајан дио украјинског становништва говори руски. Украјинци и Руси такође дијеле историју заједничких злочина, као што су масовна силовања Њемица 1945. године, гушење Прашког прољећа 1968. и ратни злочини у Авганистану између 1979. и 1989. године.
Ипак, карактеристично за украјинско-руске односе јесте недостатак симетрије. Руске политичке елите — како у вријеме Руске империје, тако и током Совјетског Савеза — гледале су на Украјинце као на „млађу браћу“ — наивне, непромишљене, којима је потребно вођство и поука. Та колонијална супериорност један је од основних мотива данашње руске агресије на Украјину.
Жеља украјинских политичких елита да „напусте породицу“ — односно да се одвоје од Русије и окрену Западу — доживљава се у Кремљу као облик побуне и незахвалности, као да се ради о издаји вољене особе. Као резултат, Руси дјелују попут патријарха у хијерархијској породици, који вјерује да има право да употреби насиље над „подређеном родбином“ како би их „спасао“ и „вратио на прави пут“.
Тако, руско-украјински рат у много чему подсјећа на породично насиље, у којем насилник очајнички настоји да задржи моћ и привилегије над осталим члановима породице. Ранјивост и дјелимична зависност тих чланова од патријарха — који покушава да их „дисциплинује“ силом — захтијева интервенцију спољних актера.
Ти спољни актери треба да помогну жртви да се ослободи из насилне и токсичне везе и започне нови живот. Трагедија ситуације лежи у чињеници да понекад и сами „спасиоци“ покушају да искористе рањиву жртву, што доводи до упадања у нову замку — овог пута у виду токсичних и експлоататорских односа.
Натали Болдвин је ауторка књиге The View from Moscow: Understanding Russia and U.S.-Russia Relations. Њени текстови објављивани су у бројним публикацијама, укључујући The Grayzone, Antiwar.com, Consortium News, Covert Action Magazine, RT, OpEd News, The Globe Post, The New York Journal of Books и Dissident Voice. Води блог на адреси natyliesbaldwin.com, а на Твитеру је можете наћи под именом @natyliesb.
Извор: Consortium News
