Пише: Ранко Рајковић
Почетком фебруара 2025. године магазин „Недељник“ најавио је дописивање Миљенка Јерговића и Светислава Басаре. Да бисте прочитали оно што ће популарни књижевници и колумнисти написати један другоме сваке недеље треба да купите „Недељник“ који кошта 300 динара или да се претплатите на „Велике приче“ за 4,99 еура. Наслови су бесплатни. Прочитао сам први. „Како је Момо Капор постао националиста“. Драже би ми било да сазнам како је Момо Капор постао писац јер сматрам да је његов однос према култури и стваралаштву био много дубљи, креативнији и плодотворнији од његовог односа према нацији.
С обзиром да су дописивања постала дио поп-културе, да су комерцијализована и намијењена широким народним масама кренућу од поп-културе. У праву је Мухарем Баздуљ када каже да се кроз перо Мома Капора код нас по први пут осјетио дах поп-културе. Због чега актери садашње поп-културе смјештају свог књижевног претка међу националисте. Зар није много важније говорити о дјелу Мома Капора него о његовом националном опредјељењу осим ако се не тежи дисквалификацијама по сваку цијену.
Интересантна је и она друга страна медаље о Мому Капору као писцу. О њој малтене нико није писао. Књижевно дјело Мома Капора открио је западни а не источни дио некадашње нам заједничке домовине. Успон и књижевну славу Момо Капор је покупио у Хрватској а не у Србији. Мислим да је српска књижевна сцена тада била национално оријентисан због чега је потцијенила и још увијек потцењује урбани дух Мома Капора. Насупрот српској, хрватска књижевна сцена је тада објеручке прихватила посебност Мома Капора. Сматрам да је за то најзаслужнији Златко Црнковић који је осмислио концепцију модерне библиотеке у Загребачкој издавачкој кући “Знање”.
Иза Златка Црнковића остала је импресивна библиографија. Преводио је с енглеског, руског, њемачког и француског језика како класике тако и модерне, савремене свјетске писце што је у ондашњој Југославији био и раритет и куриозитет. Претпостављам да је управо преводилачки рад и искуство књижевне савремености усмјерило Златка Црнковића ка књижевном дјелу Мома Капора.
Златко Црнковић је почетком седамдесетих година прошлог вијека у едицији Знање Хит објавио већи број књига Мома Капора. По мом личном сазнању у то вријеме у његовој престижној едицији иако препоручена своје мјесто није нашла једна изузетно важна књига Данила Киша. Из ког разлога је Златку Црнковићу књижевно актуелнији, интригантнији и привлачнији био Момо Капор од Данила Киша можемо само нагађати али притом никако не смијемо довести у питање критеријуме, јединственост и високи професионални ниво издавачке куће у којој је Црнковић био уредник.
У студентским данима читао сам неке од књига из чувене едиције Знање- ХИТ, Знање-ИТД, Знање- ЕВЕРГРИН. Језик није представљао никакву препреку јер у то доба није било новоговора у Хрватској. Тада сам се први пут и сусрео више са именом аутора него са садржајима дјела Мома Капора. Црна Гора је била на периферији урбаности. Ја садашњи бих себе ондашњег окарактерисао као провинцијалца, неког налик јунаку из романа “Провинцијалац” Мома Капора.
Да је погрешно говорити о дјелу Мома Капора као лакој књижевности управо свједочи издавачка кућа “Знање” која је осамдесетих година прошлог вијека објавила следеће књиге Мома Капора:
“И друге приче” (1973), “Фолиранти” (1974), “Белешке једне Ане”(1975), “Провинцијалац” (1976), “Ада” (1977), “Зое” (1978), “Од седам до три” (1980), “Уна” (1981) чиме су се књиге Мома Капора нашле у друштву са дјелима Габријел Гарсије Маркеса, Милана Кундере, Џулијана Барнса, Ричарда Баха, Итало Калвина, Ирвинг Шоа, Ефраим Кишона… “Провинцијалац” Мома Капора је доживио пет издања а неке друге његове књиге по два издања.
Великих почасти које су тада указиване књижевнику Мому Капору постаћемо свјесни много, много касније. Ко је читао београдску “Политику” недељом могао је препознати књижевни таленат Мома Капора. Своју последњу причу у „Политици” Момо Капор је објавио 25. јануара 2008. Године. Процијените колико је опасан и у чему се испољавао његов национализам.
“У најотменијем делу Пете авеније у Њујорку, налазила се луксузна књижара „Рицоли”, обложена од патоса до таванице тамним махагонијем и књигама. Одлазио сам тамо средином седамдесетих да прелиставам прескупе сликарске монографије, које нисам могао да купим. У лавиринтима полица с књигама човек је могао да остане по цео дан да избегне бљузгавицу и фијукање ледених ветрова кроз тунеле њујоршких улица и авенија. Сретао сам тамо многе чувене личности: покојну Оријану Фалачи, на пример, која је пушила (у то време то се још могло у књижарама) и нервозно прелиставала најновија издања књига. Била је запањена што сам ја запањен зато што сам је видео. Фелини је ту поред мене куповао гомиле Паваротијевих плоча, такође запрепашћен да га неко препознаје у граду где нико никог не гледа, нити зна. Али нећу да пишем о томе кога сам све видео тамо, већ о „Политици” која се продавала на жичаној гондоли на самом излазу покрај касе.
На гондоли су се налазили сви најважнији светски листови и часописи, права раскош штампе, боја и фине хартије. Било је ту енглеских листова штампаних на библијској хартији, шарених италијанских таблоида, раскошних америчких њуз магазина и чудних арапских листова на ружичастој хартији. „Политика” се налазила на самом дну гондоле тако да се ретки купац (а то сам углавном био ја) морао сагнути да је пронађе и узме што је личило на дубоки поклон овом нашем старом листу. У маси шаренила и луксуза, она је деловала суморно и тужно, штампана на сиротињском жућкастом папиру без иједне боје са добро познатим старинским заглављем на ћирилици – једном речју, личила је на Србију и Београд, на наш суморни живот, оскудицу и беду, а била је стара два дана. Док сам ја плаћао два долара, касирка ме је такође гледала са сажаљењем; долазио сам из земље у којој се пише неким чудним неразумљивим писмом и где се листови штампају на тако бедној хартији.
Узбуђен што је имам у џепу, одлазио сам пешке до студија у Спринг стриту у Сохоу, једва чекајући да стигнем да је прочитам и да видим шта код куће има ново. И гле, усред овог Вавилона, усред џиновских облакодера од стакла и метала, у центру света, седим за столом и једем гулаш читајући пресавијену „Политику” прислоњену на векну хлеба и све избија из њених страница, и чубурска дворишта завејана снегом са замрзнутом чесмом на средини и олупане фасаде кућа низ чије кровове висе леденице; читав наш живот од кога не можемо побећи чак ни с друге стране океана…
И заједно са мном „Политику” чита и мој деда, уз петролејску лампу, и мој покојни отац на кухињској мушеми поред уредно сложених цигарета сарајевске „Мораве”, шибица, муштикле и излизане футроле за наочаре; читамо је генерацијама, а понекад, у младости и оскудици, она се претвара у једини столњак на коме стоји тек отворена сардина, со и парадајз, два млада лука и боца црног вина. У њу на Каленића пијаци продавачице замотавају пољско цвеће.
„Политика” је много више од новина, она је верни пратилац нашег живота.” (Момо Капор)
Лист “Политика” као и политика уопште на овим Балканским просторима биле су у једнакој мјери пратиоци и наших живота и живота Мома Капора. Да ли нас то чини националистима?
