Пише: М. М. Милојевић
И познаћете истину и истина ће вас ослободити – Јеванђеље по Јовану 8:32
Током ранијег праћења црногорских политичких прилика летимично су се, ту и тамо, појављивали медијски извештаји о активистичком раду Александра Зековића око разних локалних тема, разних апела на поштовање грађанских права и свега онога што се уобичајено подводи под активистички јавни рад. Није ми до краја било јасно о чему се ради, нити, међу нама буди речено, какви су политички науми посреди. У ковитлацу драматичних политичких обрта деловало је да то можда и није толико важно.
Међутим, недавно деловање Александра Зековића наилази на ширу политичку пажњу и подршку различитих политичких чинилаца – његов јавни одјек много је већи. И контроверзнији.
Посреди је настојање да се обезбеди право на достојан гроб свих оних који су у Црној Гори страдали у Другом светском рату, односно у унутрашњим обрачунима између разних зараћених фракција, етничко-верских милиција и супротстављених војних групација, ‘искључиво у циљу заустављања даљег одсуства хуманизма и непризнавања жртава вансудских погубљења’, забележено је у саопштењу потпредседника Владе за образовање, науку и односе са вјерским заједницама Будимира Алексића после састанка са Александром Зековићем и Војином Грубачом.
Бављење овом ствари делује на први поглед и морално лако али и политички тешко. Не много различито од инсистирања да се објаве докумената некадашње тајне полиције те да се, јавно ода поштовање жртвама суровог идеолошког прогона заточених Голом отоку и у другим сличним логорима и затворима. Недуго је и усвајање резолуције о страдалима у Јасеновцу изазвало бурна размимоилажења у црногорској политици, инсистирањем појединих да је посреди потез којим се провоцира Хрватска, нарушавају добросуседски односи и, на крају, подмећу клипови у точкове евроинтеграција.
Овде, међутим, нема других. Осим уколико се, симболички, не инсистира на продужењу братственичких и грађанских сукобљавања од пре осамдесет година. Што нема много смисла, с обзиром да већ и унуци непосредних учесника улазе у зрелу животну доб. Непосредни учесници, осим врло ретких случајева, одавно су почивши.
Суљо Мустафић, према писању Вијести, недавно је позвао да једна улица у Бару понесе назив ‘Жртава барског масакра’. Посреди су жртве догађаја из марта и априла 1945. године када су југословенски војници погубили известан број Албанаца, углавном оних са Косова, који су одатле упућивани да би били уврштени у југословенске оружане снаге. Још увек су у току биле борбе на Сремском фронту, те је нешто раније била угушена побуна Шабана Полуже, истакнутог албанског колаборанта. О карактеру догађаја и броју страдалих постоји несагласје различитих извора које је немогуће до краја разрешити: југословенски извори спомињу око четиристо страдалих, због оружане побуне, док поједини албански историчари наводе да је страдало и до три хиљаде људи. Заговорници именовања једне барске улице по жртвама овог догађаја упућују да ће бити уприличен и научни скуп где би, ваљда, требало да буду разрешена спорна питања.
Нејасно је како ће се завршити ова иницијатива, и још више, докле ће довести целокупно ово настојање да се меморијализују сви страдали на територији Црне Горе током рата, без обзира на карактер њиховог ратног деловања и начин страдања.
Међутим, да би ова активност била смислена потребно јој је дати шири инситуционални замах. Судови могу да ураде нешто: пошаљу дежурног судију на терен уколико постоји сазнање да се на неком месту налази необележена масовна гробница. Поједини истраживачи могу да попишу страдале у неком догађају, допуне раније пописе и подробније опишу поједине догађаје. Много тога је до сада већ учињено.
Потребно је, верујемо, отићи и корак даље. Опсежни попис жртава у Црној Гори током Другог светског рата био би истраживачки напор који би имао огромну не само сазнајну већ и моралну вредност.
Наиме, око жртава Другог светског рата у Југославији постоје већ деценијама многобројне контроверзе. Ране поратне процене оспораване су демографским проценама. Ове, пак, показале су се у понечему врло мањкаве. Поједина настојања да се жртве попишу мањкава су из методолошких разлога или простих омашки. Рад је неусредређен, подељен по распаду Југославије по новоуспостављеним државама, истраживачким институцијама и напослетку верским организацијама.
Он није ни технички једноставан. Југословенски грађани и они који су се у Југославији задесили (попут јеврејских избеглица) страдали су у различитим околностима од Априлског рата, устаничких борби и окупаторских одмазди, узајамниh обрачунa и грађанскиh сукобa, геноцидноg насиљa у НДХ, до савезничких бомбардовања и ослободилачких ратних операција и на крају у одмаздама, етничким прогонима, и у заробљеничким и концентрационим логорима. Ни демографске процене није могуће извести лако: сами пописи који би требало да послуже као чврста основа за даље прорачуне нису до краја прецизни.
Било је много пописних покушаја. Подружна тела Државне комисије за испитивање злочина окупатора и њихових помагача у свом раду пописале су многе жртве. Државне статистичке власти спровеле су велики попис ратних жртава чији су резултати објављени 1966. године, који је, и методолошки и фактички недостатан. Методолошки, са овог пописа су искључене особе које су страдале у непријатељским и колаборантским оружаним формацијама. Фактички, пописано је, према наводима самих пописивача свега половина стварних ратних жртава. Различите установе, укључујући и Музеј жртава геноцида у Београду деценијама раде на ревизији овог пописа.
Међу онима који су поименично пописани забележено је око шеснаест хиљада деветсто особа из Црне Горе. Њих је несумњиво било више, према неким проценама око четрдесет хиљада. Становници Црне Горе су страдали као припадници партизанског покрета, четничких снага, локалних милиција, као жртве идеолошких обрачуна, левих и оних других скретања, у верским и етничким прогонима, и на крају у заробљеничким и интернирским логорима, савезничким бомбардовањима поткрај рата и на крају у повлачењу четничких снага из Црне Горе и масовним ликвидацијама заробљеника у Словенији.
Многе од ових жртава које нису укључене у споменути попис другде су пописане и забележене. Корпус емигрантске литературе и публицистике је прилично велик и садржи многобројне забележене податке о страдалима. Саво Греговић је у свом раду о црногорским четницима забележио преко пет хиљада осамсто жртава. Поједини истраживачи злочина над муслиманима су забележили и жртве ове вере и исправили мањкавости ранијих пописа.
Нужна је, међутим, систематичност. Проток времена је отежава, али је доступни технички алати у извесном смислу и олакшавају. У опсежним базама података сада је могуће забележити документе који се односе на сваког појединачног страдалог, пописе са споменичких обележја, расуте публицистичке радове и архивске листине. О изводљивости једног ревидираног и обухватног пописа ратних жртава посведочује и словеначки случај: словеначки истраживачи спровели су попис и забележили поименично деведесет седам хиљада петсто страдалих у рату и непосредно по окончању рата. Знатно више и прецизније него што је забележио ранији попис савезних статистичких власти.
Постоји ли потреба и може ли се тако нешто извести у Црној Гори? На то питање може се дати само институционални одговор.
