Piše: M. M. Milojević
I poznaćete istinu i istina će vas osloboditi – Jevanđelje po Jovanu 8:32
Tokom ranijeg praćenja crnogorskih političkih prilika letimično su se, tu i tamo, pojavljivali medijski izveštaji o aktivističkom radu Aleksandra Zekovića oko raznih lokalnih tema, raznih apela na poštovanje građanskih prava i svega onoga što se uobičajeno podvodi pod aktivistički javni rad. Nije mi do kraja bilo jasno o čemu se radi, niti, među nama budi rečeno, kakvi su politički naumi posredi. U kovitlacu dramatičnih političkih obrta delovalo je da to možda i nije toliko važno.
Međutim, nedavno delovanje Aleksandra Zekovića nailazi na širu političku pažnju i podršku različitih političkih činilaca – njegov javni odjek mnogo je veći. I kontroverzniji.
Posredi je nastojanje da se obezbedi pravo na dostojan grob svih onih koji su u Crnoj Gori stradali u Drugom svetskom ratu, odnosno u unutrašnjim obračunima između raznih zaraćenih frakcija, etničko-verskih milicija i suprotstavljenih vojnih grupacija, ‘isključivo u cilju zaustavljanja daljeg odsustva humanizma i nepriznavanja žrtava vansudskih pogubljenja’, zabeleženo je u saopštenju potpredsednika Vlade za obrazovanje, nauku i odnose sa vjerskim zajednicama Budimira Aleksića posle sastanka sa Aleksandrom Zekovićem i Vojinom Grubačom.
Bavljenje ovom stvari deluje na prvi pogled i moralno lako ali i politički teško. Ne mnogo različito od insistiranja da se objave dokumenata nekadašnje tajne policije te da se, javno oda poštovanje žrtvama surovog ideološkog progona zatočenih Golom otoku i u drugim sličnim logorima i zatvorima. Nedugo je i usvajanje rezolucije o stradalima u Jasenovcu izazvalo burna razmimoilaženja u crnogorskoj politici, insistiranjem pojedinih da je posredi potez kojim se provocira Hrvatska, narušavaju dobrosusedski odnosi i, na kraju, podmeću klipovi u točkove evrointegracija.
Ovde, međutim, nema drugih. Osim ukoliko se, simbolički, ne insistira na produženju bratstveničkih i građanskih sukobljavanja od pre osamdeset godina. Što nema mnogo smisla, s obzirom da već i unuci neposrednih učesnika ulaze u zrelu životnu dob. Neposredni učesnici, osim vrlo retkih slučajeva, odavno su počivši.
Suljo Mustafić, prema pisanju Vijesti, nedavno je pozvao da jedna ulica u Baru ponese naziv ‘Žrtava barskog masakra’. Posredi su žrtve događaja iz marta i aprila 1945. godine kada su jugoslovenski vojnici pogubili izvestan broj Albanaca, uglavnom onih sa Kosova, koji su odatle upućivani da bi bili uvršteni u jugoslovenske oružane snage. Još uvek su u toku bile borbe na Sremskom frontu, te je nešto ranije bila ugušena pobuna Šabana Poluže, istaknutog albanskog kolaboranta. O karakteru događaja i broju stradalih postoji nesaglasje različitih izvora koje je nemoguće do kraja razrešiti: jugoslovenski izvori spominju oko četiristo stradalih, zbog oružane pobune, dok pojedini albanski istoričari navode da je stradalo i do tri hiljade ljudi. Zagovornici imenovanja jedne barske ulice po žrtvama ovog događaja upućuju da će biti upriličen i naučni skup gde bi, valjda, trebalo da budu razrešena sporna pitanja.
Nejasno je kako će se završiti ova inicijativa, i još više, dokle će dovesti celokupno ovo nastojanje da se memorijalizuju svi stradali na teritoriji Crne Gore tokom rata, bez obzira na karakter njihovog ratnog delovanja i način stradanja.
Međutim, da bi ova aktivnost bila smislena potrebno joj je dati širi insitucionalni zamah. Sudovi mogu da urade nešto: pošalju dežurnog sudiju na teren ukoliko postoji saznanje da se na nekom mestu nalazi neobeležena masovna grobnica. Pojedini istraživači mogu da popišu stradale u nekom događaju, dopune ranije popise i podrobnije opišu pojedine događaje. Mnogo toga je do sada već učinjeno.
Potrebno je, verujemo, otići i korak dalje. Opsežni popis žrtava u Crnoj Gori tokom Drugog svetskog rata bio bi istraživački napor koji bi imao ogromnu ne samo saznajnu već i moralnu vrednost.
Naime, oko žrtava Drugog svetskog rata u Jugoslaviji postoje već decenijama mnogobrojne kontroverze. Rane poratne procene osporavane su demografskim procenama. Ove, pak, pokazale su se u ponečemu vrlo manjkave. Pojedina nastojanja da se žrtve popišu manjkava su iz metodoloških razloga ili prostih omaški. Rad je neusredređen, podeljen po raspadu Jugoslavije po novouspostavljenim državama, istraživačkim institucijama i naposletku verskim organizacijama.
On nije ni tehnički jednostavan. Jugoslovenski građani i oni koji su se u Jugoslaviji zadesili (poput jevrejskih izbeglica) stradali su u različitim okolnostima od Aprilskog rata, ustaničkih borbi i okupatorskih odmazdi, uzajamnih obračuna i građanskih sukoba, genocidnog nasilja u NDH, do savezničkih bombardovanja i oslobodilačkih ratnih operacija i na kraju u odmazdama, etničkim progonima, i u zarobljeničkim i koncentracionim logorima. Ni demografske procene nije moguće izvesti lako: sami popisi koji bi trebalo da posluže kao čvrsta osnova za dalje proračune nisu do kraja precizni.
Bilo je mnogo popisnih pokušaja. Podružna tela Državne komisije za ispitivanje zločina okupatora i njihovih pomagača u svom radu popisale su mnoge žrtve. Državne statističke vlasti sprovele su veliki popis ratnih žrtava čiji su rezultati objavljeni 1966. godine, koji je, i metodološki i faktički nedostatan. Metodološki, sa ovog popisa su isključene osobe koje su stradale u neprijateljskim i kolaborantskim oružanim formacijama. Faktički, popisano je, prema navodima samih popisivača svega polovina stvarnih ratnih žrtava. Različite ustanove, uključujući i Muzej žrtava genocida u Beogradu decenijama rade na reviziji ovog popisa.
Među onima koji su poimenično popisani zabeleženo je oko šesnaest hiljada devetsto osoba iz Crne Gore. Njih je nesumnjivo bilo više, prema nekim procenama oko četrdeset hiljada. Stanovnici Crne Gore su stradali kao pripadnici partizanskog pokreta, četničkih snaga, lokalnih milicija, kao žrtve ideoloških obračuna, levih i onih drugih skretanja, u verskim i etničkim progonima, i na kraju u zarobljeničkim i internirskim logorima, savezničkim bombardovanjima potkraj rata i na kraju u povlačenju četničkih snaga iz Crne Gore i masovnim likvidacijama zarobljenika u Sloveniji.
Mnoge od ovih žrtava koje nisu uključene u spomenuti popis drugde su popisane i zabeležene. Korpus emigrantske literature i publicistike je prilično velik i sadrži mnogobrojne zabeležene podatke o stradalima. Savo Gregović je u svom radu o crnogorskim četnicima zabeležio preko pet hiljada osamsto žrtava. Pojedini istraživači zločina nad muslimanima su zabeležili i žrtve ove vere i ispravili manjkavosti ranijih popisa.
Nužna je, međutim, sistematičnost. Protok vremena je otežava, ali je dostupni tehnički alati u izvesnom smislu i olakšavaju. U opsežnim bazama podataka sada je moguće zabeležiti dokumente koji se odnose na svakog pojedinačnog stradalog, popise sa spomeničkih obeležja, rasute publicističke radove i arhivske listine. O izvodljivosti jednog revidiranog i obuhvatnog popisa ratnih žrtava posvedočuje i slovenački slučaj: slovenački istraživači sproveli su popis i zabeležili poimenično devedeset sedam hiljada petsto stradalih u ratu i neposredno po okončanju rata. Znatno više i preciznije nego što je zabeležio raniji popis saveznih statističkih vlasti.
Postoji li potreba i može li se tako nešto izvesti u Crnoj Gori? Na to pitanje može se dati samo institucionalni odgovor.
