Пише: Александар Живковић
Јуче је прошло петнаест година од упокојења патријарха Павла. Као да је у данима његове сахране одржана једна до тада невиђена духовна свенародна смотра.
И у овим данима могли би мало да издвојимо вријеме за размишљање о томе шта би нам данас поручио Свети Старац.
У вријеме свог архипастировања, прво Косовом и Метохијом, па цијелом Српском црквом, он се суочавао, са свима нама, нарочито деведесетих, са геополитичким злом које као да се сво надвило над Балкан, са крајњим циљем да заузме дом патријархов у „Пећи питомој“ (Његош).
Данас су геополитичка сучељавања шира, многи у њима виде знак апокалиптичког времена, поред тога технологија је запријетила самој суштини човјековој. Заиста се намеће питање шта би данас чинио и рекао патријарх Павле за стање народа, Цркве, човјечанства?
Веле да су старе владике цијениле епископа Павла, не толико због аскетизма, с тим су знали и да се нашале, него због сталне „загњурености“ у светоотачко предање, како би се нашао исправан пут за рјешавање савремених недоумица.
Због тога је патријарх Павле, од служења до наступа, био и конзервативан и модеран, знао да поучи с мјером и саслуша. Можда нам је на путевима садашњим та светоотачка педагогија Павла Српског најпотребнија. И ако смо се, Боже прости, удаљили од њега, није он од нас.
