Пише: Туфик Софтић
Када сам оне, сада већ давне године, објавио да је мљекара “Зора” просула у канализацију скоро педесет хиљада литара млијека, сасвим сам био свјестан колико је то озбиљна оптужба и узнемирујућа вијест. Да је тада било друштвених мрежа, и да је објављена тим путем, сигурно би била означена као fake news (лажна вијест). Јер, ко би здраве памети повјеровао у такву ступидност да неко просипа млијеко у канализацију, док је у Беранама у том тренутку било десетине хиљада гладних избјеглица.
Наравно да сам очекивао реакцију која је одмах навече, у тада заробљеном националном јавном сервису, у ударном дневнику, стигла у виду хитног разговора са Шкотланђанином Томом Хоџом, који је демантовао ту, како се изразио, “гомилу дезинформација”.
Морам рећи да никада ништа слично у својој каријери нисам објавио, а да за то нисам имао провјерен доказ. Зато, када ми се појавио инсајдер из фабрике, рекао сам му да ми за такву информацију није довољна само његова ријеч и питао чиме то можемо да докажемо? Сјутрадан сам добио копије отписних листи. Али такав доказ се увијек чува као кец из рукава.
Пустио сам Шкотланђанина да ме нападне, а онда сам му затворио уста и врло брзо запечатио судбину. Не само због просутог млијека у канализацију, већ невиђене и организоване међународне пљачке која би прошла незапажено да није било новинара. Одмах послије дневника, редакцији за коју сам тада радио прослиједио сам путем факса, који је у то вријеме још био јако важно техничко помагало у новинарском послу, све отписне листе.
Не бих да помињем храброг инжењера који ми их је донио, јер, нажалост, није међу живима. Из отписних листи се могло видјети колико је којег дана отписано и просуто млијека, што је за петнаест дана износило преко 45 хиљада литара. Шкотланђанин се, наравно, сакрио након тога у мишју рупу, а ја сам само помислио на то колико има оних којима је то млијеко, ако већ због квара на машинама није могло бити прерађено, могло бити подијељено. Да га домаћински скувају и направе варенику. И стару вечеру, дробу.
Шкотланђанин је, подсјетио сам једним текстом на то недавно, био руководилац међународног пројекта под називом “Меднем, развој мљекарства на сјеверероистоку Црне Горе” са мјесечном платом, још прије двије деценије, од преко 20 хиљада еура у Беранама. То је била скоро невјероватна чињеница. Сјећам се добро како је једном приликом оцијенио да је мљекарски сектор у Црној Гори “још у средњем вијеку”, јер, Боже мој, “примитивно кувамо млијеко у шерпама”. Па онда тако примитивно правимо сир и кајмак. А он је обећао да ће направити најмодернију мљекару, по свим свјетским стандардима.
Помислио сам како тај господин, чији је брат био поштен човјек и фармер у Шкотској, нема никакву представу о томе гдје је дошао и да је Црну Гору третирао као да је негдје на југу Африке. Није прошло много, а онда се дознало да господин Шкотланђанин једва да има и средњу школу, али и “специјализацију” за пљачке међународних донација у источноевропским земљама.
Будући да прича није непозната, подсјетио бих само да је “Зора” пропала, Црна Гора није добила једину фабрику дуготрајног млијека. Машине и опрема, представљени као нови када су увезени, завршили су као гомила старог гвозђа. Осам најмодерних откупних центара по сјевероистоку, ко зна колико вриједни, покрадени.
Тому Хоџу је у Беранама суђено у одсуству и послије бјекства и хапшења на једном аеродрому у Њемачкој, по интерполовој потјерници, изручен је Црној Гори гдје је требало да одслужи једногодишњу затворску казну. Ваљда је одлежао. Трага му се више не зна.
Али ни данас не могу да замислим какав је то морао бити ментални склоп када је одлучио да због квара на машинама и немогућности прераде просипа млијеко у канализацију. И још колико би просуо да то није откривено и заустављено.
А онда сам помислио, у атмосфери медијских неслобода, двадесет година уназад, шта би се догодило да нисам има чврст доказ, осим ријечи инжењера инсајдера. Да нисам имао отписне листе по данима, са прецизном количином, са прецизним временима просипања, и све са потписом Тома Хоџа. И да их нисмо ставили на увид јавности. Био бих разапет на стуб срама, вјероватно тужен, гоњен и осуђен.
Данас, након што су друштвене мреже преузеле примат, свакоме може бити да објави шта год хоће, без икаквог доказа. И онда се присјетим великана писане ријечи Умберта Ека (1932-2016).
Познати италијански књижевник у једном од посљедњих интервјуа италијанским новинама “Ла Стампа” рекао је да су ”друштвене мреже, попут Тwиттера и Фацебоока, дале право говора глупацима који су иначе говорили искључиво у кафанама и то тек након што би попили чашу вина, али њихов говор није имао никакве штетне посљедице по друштвену заједницу и они би увијек били брзо ућуткани. Међутим, они сада имају право говорити као да су нобеловци. То је права инвазија идиота.”
И томе свакодневно свједочимо, свакаквим лажним вијестима које по правилу крећу са друштвених мрежа.
Нема се ријечима Умберта Ека ништа додати, осим да професионални традиционални медији, међу којима прије свега национални јавни сервис и локални јавни емитери, имају највећу одговорност да буду сигуран извор информација, да увијек провјеравају по три пута, да имају чињенице и доказ за сваку осјетљиву вијест, у сваком тренутку. Посебно онакву како је невјероватно звучала она о просипања млијека у канализацију.
Извор: РТЦГ
