Пише: Милош Лалатовић
Интересантно је, како се током историје ситуација мијења. Нешто, што је изродило нешто друго, људи промијене да то постане његов супарник. Окрену родитеље против дјеце.
О, чему се ради? О хришћанству и љевици. Тј. како су се љевичарске идеје, првобитно настале у оквиру хришћанске заједнице, окренуле у супротност онога, који је то и изумио.
Данас се хришћанство везује за десницу, конзерватизам, екстремно традиционалне вриједности. Но, данашње љевичарске, либералне и идеје људских права, настале су у периоду прве Цркве.
Идеје социјалне правде развиле су се у првим хришћанским заједницама, које су функционисале у облику комуне, гдје је све било заједничко. Људи су продавали своју имовину и доносили новац апостолима. Сам комунизам је преузео многе идеје из хришћанства, те га неки теолози називају и хришћанском сектом или хришћанством без Бога.
Жене су у оквиру хришћанства изједначене са мушкарцима. Иако се приговара од стране разних данашњих феминистичких организација Цркви, за подређен однос жена, на почетку развоја ове религије избила је права револуција, гдје су жене из једног робовласничког положаја, какав су имале у развијеним античким и данас хваљеним заједницама добиле мање-више подједнака права као и супротни пол. Тако се у времену признавања хришћанства као званичне религије од стране римске државе промијенио и породични закон. Рецимо, у ранијем римском праву под утицајем многобоштва мушкарци нијесу кажњавани због прељубе, а жене сурово јесу, док су у хришћанству подједнако кажњавани и једно и друго. Чак се ишло дотле, да ако мушкарац први учини прељубу, жена не одговара законски, ако она након тога учини исто.
Што се тиче национализма, у периоду настанка прве Цркве, он није ни постојао у виду каквог га данас знамо, али се правила итекако разлика између народа. Јевреји су сматрани за одабрани народ Божији, Грци су остале народе, називали варварима, а римски грађани у Старом Риму нијесу могли бити разапети за казну, осим у случају тешких преступа да им буде одсјечена глава. У доба хришћанства, људи из разних народа се изједначавају, чак и непријатељских. Тако знамо за Исусова изљечења слуге римског Капетана, кћерке жене Хананејке, при том хвалећи њихову вјеру, иако нијесу били Јевреји. Такође, на питање, ко је мој ближњи, Исус говори причу о милостивом Самарјанину. Самарјани су били народ изузетно непријатељски настројен према Јеврејима, а Исус у причи говори да ако нам неко добро чини, па био то и Самарјанин, је наш ближњи. Такође, Исус је на више мјеста поступао снисходљиво према овом омраженом народу од стране Јевреја.
Рецимо, кад су га апостоли питали да рекну да сиђе огањ на самарјанска села, која их нијесу примила, Он их је зауставио. А посебно се снисходљиво понио према жени Самарјанки, која се при том није одликовала ни видљивим моралом, јер је пет мужева имала. А, Апостол Павле у једној Посланици каже “ нема више Грка ни Јеврејина, мушког ни женског, него су сви у Христу једно“.
Све у свему, хришћанство је породило људска права, равноправност, социјалну правду, братство међу људима. Оно што се дешавало током вијекова је плод разних околности. Хришћанство не значи једноумље и безличност него мјесто за сваког под Сунцем.
