Треба уважити два структурална фактора када се праве предикције за председничке изборе у Црној Гори: први, Мило Ђукановић има и највећи антирејтинг и највећи рејтинг од свих политичких лидера у Црној Гори узетих појединачно; други, партије такозване старе већине нису способне да се уједине и предложе заједничког кандидата.
Први фактор је производ узурпације политичког простора од стране Мила Ђукановића. Он је дуги низ година успевао у томе да стави знак једнакости између себе и државе (слично као Вучић у Србији или Орбан у Мађарској). Превелика концентрација власти у рукама једног човека и партије производи ефекат поларизације – грубо говорећи, пола грађана му се жучно противи, а друга половина га подржава са различитим нивоом самосталности у томе.
Други фактор је доказан у пракси. Чак ни на парламентарним изборима 2020. године партије старе већине нису биле уједињене и изашле су на изборе у три колоне: УРА, демократе и (проширени, црквом подржани) ДФ. После две године имамо исте три колоне, а притом смо добили још и покрет Европа сад, који је у овој фази у муњевитом успону. Можда ће се пред изборе колона демократа ујединити са Европа сад, мада како је овим последњим запала најлагоднија позиција, што погодује њиховом рејтингу, могу ићи и сами без бојазни.
Тако је и будућа премијерка Италије, Ђорђија Мелони, успела да надигра свог главног конкурента Салвинија – он је ушао у владу Драгија, а она је остала ван ње и критиковала са погодних позиција. У сличној позицији се сада налази Европа сад, те зато и не морају да се удружују ни са ким пред изборе. Дакле, говоримо о потенцијално четири кандидата за председника, као што говоримо и о потенцијалне четири изборне листе на парламентарним изборима.
Без јединственог кандидата партија старе већине губи се синергијски ефекат који би уједињавање потенцијално могло да изазове. Бирачима се шаље јасан сигнал да су партије које се противе Милу Ђукановићу такође окренуте једне против других, дакле демонстрира се њихова слабост и завађеност насупрот Милу Ђукановићу. Такође се поставља и питање ко би уопште могао да буде заједнички кандидат старе већине чак и када би се партије које су је чиниле одлучиле на такав корак. Хоће ли Миодраг Лекић бити решење за све проблеме?
У току уставне и парламентарне кризе у Црној Гори, у току локалних предизборних кампања које сигнализирају да ће колоне старе већине остати разједињене, већ је време да се размисли о стратегији и кандидатима за предстојеће председничке изборe.
Александар Ђокић
