Пише: Анте Томић
Неколико ми је пута продао исту фору, али ја сам се свеједно сваки пут насмијешио кад ме је Арсен Дедић озбиљним гласом, тобоже љубазно и заинтересирано упитао: “Онда, која је тајна твог неуспјеха?” Премда сам знао што долази, некако би ме опет изненадио његов обрат на крају једне досадне фразе коју изговоре само најгори новинари. Био му је то специјалитет, замотати у шарени папир и везати свиленом врпцом нешто отровно и подло.
Његов је хумор био окрутан, али ниси се могао наљутити на њега јер је и себе самога нештедимице шибао. С весељем је описивао властита посртања и заблуде. Једна је таква смијешна прича из гимназије, с почетка каријере. Њих су четворица из шибенске градске глазбе, квартет флаутиста, имали концерт у Дрнишу. Мислим да је рекао да су свирали Баха. И били су грозни. Диштонавали су црвенећи се од стида, а љубитељи класичног репертоара су им из гледалишта разочарано довикивали: “Уааа! Ајте ћа!” Концерт је изразито негативно оцијењен неколико дана касније у Шибенском листу, у рубрици културе, у малом тексту под насловом “Фијаско у Дрнишу”.
Војин Грубач: Диносауруси данашњице: наркоманија и лажне дипломе
Био је то први пут да је његово име споменуто у новинама и сматрао је прикладним једнако окончати свој ауторски пут. Најавио ми је једном у разговору да ће, да затвори круг, на омоту његове посљедње плоче великим словима писати “Фијаско у Дрнишу”. Смрт је нажалост била бржа и то се није догодило. Понекад ми се чини да бих требао једном написати роман, филмски сценариј или макар кратку причу о некаквом шаљивом метежу у градићу у далматинском залеђу, Арсену Дедићу у част и да не пропадне његов генијални наслов.
И већа је крв међу народима падала, па се опет умирила, у мање времена него ова наша. У мојој причи ипак не би било флаутиста који из Шибеника долазе свирати јер тога овдје више одавно нема. Нама је тешко и замислити да је некад у Дрнишу било публике за Јохана Себастиана Баха и да је она, још невјеројатније, разликовала доброг од траљавог Јохана Себастиана Баха. Да нема Еције Ојданић, која им са својим малим казалиштем понекад љети дође одиграти некакав лагани комад на главном тргу, град би културно био потпуно мртав. Глуха вукојебина остављена на милост и немилост спортским кладионицама.
У посљедње вријеме често мислим о Арсену Дедићу. Сљедећи ће тједан бити десет година да је умро. Али још прије ми је почео опсједати мисли, од страшног удеса прије два мјесеца, кад нас је напустио и његов дивни Матија. Напокон, округла је обљетница Олује, као што је била и оног врелог аугуста 2015. кад је велики хрватски пјесник и складатељ издахнуо у болничкој соби. Био је, као и данас, војни мимоход, асфалт загребачких авенија пуцао је под тенковским гусјеницама, и цијела је наша земља дрхтала од страсног, готово бих рекао похотног тријумфализма. Изазвало је много негодовања кад га је Српско народно вијеће недавно негдје уврстило на попис знаменитих хрватских Срба. Арсен Дедић, тврдили су, никад није истицао да је Србин. И то је истина, већ и због чињенице да је он био пристојан човјек, а пристојни људи националност никад не истичу. С друге стране, истина је и да је велики пјесник и складатељ, правим именом Арсеније Дедић, рођен 1938. као друго дијете у браку православца Јована и католкиње Веронике, уз Симу Матавуља и Владана Десницу био један од највреднијих изданака оне њихове српске Далмације, што је вјековима расла поред ове наше хрватске Далмације, све док 1995. није била немилосрдно посјечена.
Много је година прошло отад. Много је воде протекло Чиколом, успркос чињеници да то није нека силна ријека. Очекивало би се да ће се националистичке страсти угасити, да ће неправде бити опроштене, да ће се крв умирити. И већа је крв међу народима падала, па се опет умирила, у мање времена него ова наша. Написао сам то и 2015., кад је Арсен Дедић умро, а десет година касније ми се чини још истинитије. Три десетљећа од Олује рекао бих да је давно прошло вријеме за наслађивање поразом наших непријатеља. Да смо збиља добронамјерни, да у нама живи ишта од онога човјекољубља и богољубља којим се нескромно охолимо, прије бисмо требали осјећати тугу и бол због дивљих смокава што расту из чађавих српских рушевина.
Арсен је европски важан. Томпсона, с друге стране, зауставе већ кад пожели пјевати непријатељској емиграцији у Минхену
А прилике су, напротив, све горе. Мржња букти сјајнија и више врућа него икад. Тријумфализам је све похотнији. Успоредно, и културно и цивилизацијски смо назадовали. У градићима у далматинском залеђу изумрли су љубитељи класичног репертоара, које год да су вјере и нације они били. Не слушају овдје више ни Арсена Дедића. Иако он ни прије није имао много обожаватеља, из аутомобила заустављених накратко, са сва четири упаљена жмигавца испред спортских кладионица, док власник уплати окладу на Ливерпул против Евертона, данас тутње једино пјесме Марка Перковића Томпсона.
Занимљиво, они су обојица из истог краја. Није далеко од Арсенових Рупа, Дубравица и Коњеврата до Томпсонових Чавоглава. Исти им је пејзаж, и код једнога и код другога су камен и драча и цврчак на чвору црне смрче, али док је Арсен интелектуално жив, узбудљив, с неочекиваним обратима, сложен и протурјечан, Томпсон је као једностанични организам. Прост као пасуљ. Код Томпсона је двосмислен једино поздрав “за дом спремни”, али по души говорећи, није ни он.
Арсен је европски важан, он пјева са Сергиом Ендригом и Гином Паолијем, са Зораном Предином и Кемалом Монтеном. Булат Окуџава му долази у Шибеник, влаком преко Перковића. Томпсона, с друге стране, зауставе већ кад пожели пјевати непријатељској емиграцији у Минхену.
Узгред, кад је оно прије неколико дана у Сињу била ужасна гужва након Томпсонова концерта, и цијелу су ноћ обожаватељи псујући гмизали у непрегледним, вишекилометарским колонама, није ли тај призор гомиле у црним мајицама био урнебесно налик на поражену усташку војску која се у свибњу 1945. безнадно и исцрпљено вуче према Блеибургу?
Велика ми је загонетка, нећу вам лагати, како смо од Арсена спали на Томпсона, од академског флаутиста на конобара. Тражио сам у Арсеновим збиркама, али сам нашао само сљедећих неколико стихова, који једва издаљега објашњавају овај феномен:
Наша прва петорка
изгубила је нерве
сад надире клатеж
с клупа за резерве.
Тешко је заиста разумјети како нам се догодио овај фијаско у Дрнишу. Схватити тајну нашег неуспјеха.
Извор: Бука
