Пише: Милорад Дурутовић
Зато, љубазна браћо моја, нека сваки човјек буде брз чути а спор говорити и спор срдити се. — Саборна посланица светог апостола Јакова (1–19).
Колико пута вам се догодило да, ношени неким новим сазнањем, неким малим открићем о себи или о животу, похитате према пријатељу да подијелите оно што сте управо разумјели? Не мора то бити велика истина; понекад је довољна једна реченица која вам је дуго недостајала, један немир који је у вама нешто помјерио. Можда је то била радост, можда терет, можда дио неког личног крста.
А онда, послије двије изговорене реченице, чујете: „Знам ја то…“
ТВ колумна Милорада Дурутовића: Читање стварности XVII – Живот у фрагментима
И то не буде шум, неспоразум у комуникацији. Није ни „цак“, онај изненадни филмски рез који тражи понављање сцене. То је напукли зид. Шачицом ријечи обезвријеђено је ваше сазријевање изнутра, у дубини унутарњег мора. Обезвријеђена је потреба за исповиједањем, за дијељењем терета или љубави.
Ријечи које су тек кренуле да траже своју семиозу бивају заустављене, без аргументације. Остају лишене права да постану оно што су могле бити и што су могле значити. Слушалац превиђа да неке ријечи не траже тумача који ће их разјаснити или потврдити њихову мјеру истинитости. Неке ријечи, баш као и неке пјесме, не траже преиспитивање; траже топлину ушне шкољке која их прима као ехо, као уздах који се посложио у мелодију и готово значење.
„Знам ја то“ је више од обичне реченице. Тај исказ је убица емпатије — чин комуникативне рутине у којој се туђа прича преузима прије него што се саслуша.
Склони смо да туђе исповијести довршавамо по сопственој мјери, увјерени да други говори само оно што већ постоји у нашем искуству. Та склоност помјера фокус са човјека који доживљава на човјека који зна, претварајући простор блискости у простор сујете.
Па ипак, љубазна браћо моја, будите спори на срџбу према свом умишљеном пријатељу. Можда он заиста зна то што сте хтјели рећи, али то још није стигао и да проживи. његово „знам“ најчешће је само рефлекс страха — бедем пред дубином туђег мрака или туђе свјетлости коју нема храбрости да ослушне, јер би га могла помјерити из сопствене удобности.
Извор: РТНК
