Пише: Елис Бекташ
У свом најновијем ТВ наступу који је очито увертира у предстојећу предизборну кампању, Милорад Додик успио је надмашити самога себе у погледу идиотлука и елементарног билмезлука. Да би се додворио циљаној публици, Додик је посегнуо за сјећањем на дјетињство, обиљежено сиктањем озлобљеле бабускаре која је за ту озлобљелост можда и имала искуствени разлог, али на плану људскости није имала право свој отров преносити на унуче. Но озлобљеле бабускаре су озлобљеле бабускаре и ништа их на свијету не може спријечити да сипају свој отров.
По властитом признању, Додик током дјетињства није имао додира са Муслиманима и то је вриједносно неутрална искуствена чињеница. Али одмах након тог исказа, он креће у етички и логички суноврат, завршавајући на дну као сироти мали ксенофоб са натрухама супремацизма. Наиме, опет према Додиковом властитом признању, баба га је током дјетињства често препадала да ће доћи Турци. У међувремену ођутурумјело унуче има разумијевања за своју бабу, па додаје да је она то чинила – с разлогом. И да он услијед страха који је мржњом испуњена бабетина усадила у његову дјетињу душу, није ишао у оближња муслиманска села.
Добро, Турци су одиста били завојевачи и окупатори у Босни и Херцеговини, па је сјећање на њих као такве и разумљиво. Проблем је, међутим, што Турци из Босне и Херцеговине одлазе 71 годину прије Додиковог рођења, а по свој прилици и прије него што је његова баба дошла на свијет и та проста хронијска чињеница чини читав идеолошки конструкт Милорада Додика дубоко погрешним, неувјерљивим и малигним.
Уколико се затуцаној бабетини још и може допустити право да се служи колоквијалним и пејоративним изразом за домаће муслимане, који су се услијед историјских струјања клацкали између Муслимана и Бошњака, елементарна политичка, цивилизацијска и људска пристојност налаже да један политичар и јавни дјелатник не упражњава то право. Но Додик, као слугански адорант Доналда Трампа, као да жели да охрабри свог узора да и он Американце афричког поријекла почне јавно називати – Црњама и Чамугама.
Својом реториком Додик уједно приснажује својој духовној сабраћи међу Бошњацима и легитимише њихово инсистирање на дерогирању српског народног имена и на називању Срба Власима. Фашизми се, чак и када су у привидном сукобу, увијек добро разумију и међусобно потпомажу.
Темељни проблем, не само Милорада Додика већ и његових пандана и духовне сабраће из других етничких оквира, прожетих истим духом ксенофобије и шовинизма, јесте то успостављање и наметање личног искуства, обогаљеног и заснованог на фрустрацији, незнању, страху и мржњи, као облигаторног колективног обрасца.
Једнако је проблематично то што Додик одлучује да тек у одмаклој животној доби и на заласку каријере обзнани трауму којом га је баба задојила и обликовала још у формативној доби. Тиме је он самога себе ретроактивно представио као човјека којем никада није требало вјеровати јер је увијек имао подмукле намјере.
Индикативан је и рјечит још један детаљ. Додикова баба лукаво и опортуно бира да своје унуче препада давно отишлим Турцима, умјесто Нијемцима или усташама који су оставили много крвавије и много свјежије трагове на народном ткиву. Незахвално је успостављати изравну узрочно-посљедичну везу, али није немогуће да је и тај детаљ имао своју улогу у чињеници да се данас Додик, на згражање читавог цивилизованог свијета, понизно увлачи у пркно Доналду Трампу и Бењамину Нетањахуу, али и разним европским ултрадесничарима који су на самој граници неонацизма, попут аустријске ФПО.
А шта би, запитај се, читаоче, било да је Додикова баба била жена попут неуспоредиве Сточанке Саре Кашиковић, Мице Тодоровић или Олге Нинчић. Па ништа, можда би Додик, одрастајући крај таквих жена, постао мало више човјек, али то би и даље било само једно лично искуство, ни по чему обавезујуће за друге, па чак ни за његову стварну бабу која га је затровала у дјетињству. Јер лично искуство, поготово оно које је узгојено на изопаченом наративу умјесто на стварности, не смије, и то је некакав цивилизацијски минимум, постати октроисани образац и супстрат за идеју јавног добра
Можда ће најновији ксенофобни и шовинистички испад Милораду Додику донијети неки шићар на предстојећим изборима. Али тај је шићар ништаван спрам будућих и неумитних посљедица отрова ког он усипа у друштво. А ако неко сматра да је ту ријеч искључиво о његовом политичком прагматизму и о популизму, нека се запита зашто ксенофобне, шовинистичке и фашистичке наративе другога такође не посматра као пуки политички прагматизам и популизам. Са тим питањем започиње озбиљно и цивилизовано политичко мишљење.
