Пише: Милица Тркља
Такозвани премијер самопроглашеног „Косова“ Аљбин Курти обишао је три „традиционалне“ призренске куће које су недавно обновљене у оквиру припрема градског центра Призрена за УНЕСКО кандидатуру. Он тврди да је његова власт зауставила деградацију споменика, а изјавио је и да се настављају радови на обнови десетина њих широм „Косова“.
Универзитетски професор и историчар Милош Ковић осврнуо се за Спутњик на питање наслеђа, објаснивши да је у призренској чаршији, осим Срба и Турака, свакако било и Албанаца, али да свако ко се иоле разуме у историју града Призрена зна да су њега као трговачку варош изградили Срби.
То је, каже нам, евидентно свакоме ко оде да посети град на Бистрици и ту се не ради само о духовном наслеђу овековеченом у цркви Богородице Љевишке, Богословији Симе Игуманова, цркви Светог Спаса… Чак је и Синан-пашина џамија, која припада османском наслеђу, изграђена од камена са рушевина манастира Светих Архангела код Призрена, задужбине цара Душана.
Наслеђе на Косову и Метохији може се назвати византијским, може се назвати српским, може се називати и османским, па поново српским, односно југословенским. Тешко да се може назвати албанским било шта осим онога што је урађено у последњих неколико деценија у социјалистичкој Југославији у којој су Албанци имали сва права, па и много већа него Срби. Удео Албанаца у стварању Призрена је више него симболичан, осим ако не говоримо о последњих 25 година, стамбеним зградама и тржним центрима који су никли за то време, рекао нам је Ковић.
Курти говори о две или три куће које су обновљене и потпуно је невероватно, сматра Ковић, да неко на основу улагања у неколико трошних кућа у призренској чаршији почиње тврдити да би тај град требало у име „Косова“ бити проглашен за баштину УНЕСКО-а. Наравно да Призрен заслужује да се нађе на УНЕСКО листи, али никако се не може назвати „косовском“, односно албанском баштином.
Милош Ковић: У сусрет „Свесрпском сабору, Славље у Београду, пораз на Косову
Постоји ли албанска баштина на Косову и Метохији?
Албански допринос споменичком наслеђу Косова и Метохије свакако се огледа у статуама америчким председницима и НАТО, а поред њих широм јужне српске покрајине ничу и споменици перјаницама терористичке организације ОВК. О њиховој уметничкој вредности професор Ковић наглашава да не би говорио.
Посетиоци Призрена видеће још један споменик који је заиста вредан пажње у том граду, а то је споменик НАТО. Њега чини велика НАТО звезда окружена заставама НАТО држава и морам признати да никада нисам видео такав споменик, а доста сам путовао.
Поред ових задужбина посвећених северноатлантској алијанси, Ковић наводи да се на Косову уздижу и стамбене зграде, углавном празне, као и огромне и такође углавном празне тржне центре.
Не видим заиста која је то вредна богомоља, шта је то што је заиста вредно и које је то вишевековно наслеђе које су градили Албанци и којем могу да се похвале албански туристички водичи. Напротив, оно што сам видео на Косову и Метохији јесте да албански водичи воде странце да виде српске споменике, приликом чега, наравно, нагласе да се ради о споменицима „косовског“ наслеђа и архитектуре.
Верују ли Албанци у своје лажи?
Професор образлаже да они који се баве овом врстом пропаганде и отимачине и те како добро знају да присвајају и краду оно што је туђе, али да се преузимањем таквих модела размишљања у школском систему и у медијском простору лажи оживљавају и у њиховим главама – почињу да важе за истину.
То видимо не само на овом случају Косова и Метохије, то се готово свакодневно догађа и у Хрватској, односно у Крајини одакле је српско становништво протерано, то се догађа у Црној Гори где покушавају да асимилују српски народ, то се догађа у Северној Македонији где је такође у току асимилација српског народа… Дакле, ми видимо да се то догађа практично свуда где креатори нових нација и конструктори сећања могу да домаше.
У Украјини се, каже наш саговорник, најбоље може видети докле то доводи. Видимо генерације које заиста почињу да верују у лажи и које су чак спремне да за те лажи и умру. Из овог разлога, напомиње Ковић, не би требало потцењивати домашај лажи и не би требало потцењивати свест и решеност конвертита да бране оно у шта верују.
Шта ће њима наше цркве?
За професора Ковића прва асоцијација на отимање културне баштине је – геноцид. По дефиницији Уједињених нација, геноцид не подразумева само уништење једне, уз лишавање основних средстава за живот, већ и уништење самих трагова те цивилизације и те заједнице.
У томе се албански шовинисти угледају на своје учитеље. То су некада били Турци, а данас су то Американци. Дакле, то је класичан пример геноцида, а највећи пример геноцида у историји човечанства дали су Американци уништавањем староседелаца америчког континента. То су радили и Шпанци, али Американци, односно енглески колонизатори, поставили су тај геноцидни стандард који су Албанци само прихватили.
Први корак је оптуживање датог становништва за сва зла и зверства која су људском уму замислива. У случају америчких староседелаца, то су канибализам и приношење људских жртава, а у случају Срба оптужбе за ратне злочине, Велику Србију и геноцид. Затим се приступа уништењу заједнице, убијању и протеривању, након чега следи пљачка материјалних добара.
Дакле, пошто истребите дату популацију, онда уништавате и њене трагове. Ви их можете уништавати онако како су албански шовинисти разорили велики број српских светиња и готово сва српска гробља до којих су могли да дођу, или их присвајате и проглашавате својим.
Оно шта се сада догађа са покушајем Аљбина Куртија и његових сарадника да српско културно наслеђе прогласе „косовским“, односно албанским, јесте класичан пример геноцида. Очигледно је да су у Приштини, односно Вашингтону, Берлину, Бриселу, Лондону, Паризу, закључили да је геноцид над Србима приведен крају и да је сада дошло време за присвајање и преименовање српског културног и духовног наслеђа, закључује Ковић.
Извор: Спутњик
