Пише: Радмила Радосављевић
Овогодишње, 58. издање Београдског интернационалног театарског фестивала (Битеф) 25. септембра свечано ће прогласити отвореним Мило Рау, кога светски критичари називају најутицајнијим“ (Цајт), најнаграђиванијим (Суар), најинтересантнијим (Стандард), најконтроверзнијим (Република), најскандалознијим (Њујорк тајмс), или најамбициознијим (Гардијан) уметником нашег времена.
Рад овог изузетног позоришног и филмског редитеља, писца, резиденцијалног уметника у белгијском НТГенту, уметничког директора Бечког фестивала и грађанског активисте, иза кога је више од 50 представа, филмова, књига и акција, први пут смо имали прилику да упознамо на јубиларном, 50. Битефу 2016, када је мандат уметничког директора фестивала добио Иван Меденица.
Рау се тада представио пројектом „Саосећање. Историја митраљеза“ берлинског Шаубине театра који је одушевио и „померио“ публику, а то се поновило и 2019, када је његовим остварењем “Орест у Мосулу” отворен 53. Битеф.
Ове године Мило Рау стиже са представом „Антигона у Амазону“ (продукција НТГент), савременом реинтерпретацијом Софоклове трагедије коју ћемо у Главном програму Битефа гледати 2. и 3. октобра на Великој сцени „Мира Траиловић“ Атељеа 212. За потребе рада на овом пројекту Рау је са својим тимом боравио у Бразилу, где шуме и природу прождиру капитализам и ватра, и где један одсто становништва поседује 45 одсто земље.
„Антигону“ наших дана реализовао је са МСТ (Movimento dos Tabalhadores Sem Terra), највећим (земљо)радничким покретом без власништва над земљом.
Интервју за Данас са једним од најангажованијих и најугледнијих уметника, чије уметничко – политичке кампање имају европску и светску важност, организован је онлајн у МТС Дворани, а због непредвиђених тешких околности ово је прилика да захвалимо Младену Савковићу, члану ПР тима Битефа, који је помогао да овај разговор с Милом Рауом ипак реализујемо.
С каквим осећањем долазите на Битеф, а ово није Ваш први живи сусрет с Београдом и нашим фестивалом?
– Да, заправо, већ сам био у Београду и на Битефу, јуче сам размишљао о томе. Али само као публика, мислим да је то било 2014. године, сећам се да сам гледао представу белгијског редитеља Лука Персевала, као и једну српску. Допао ми се ваш град, заволео сам га, и заиста се радујем поновном доласку. Верујем да европски и светски фестивали морају да сарађују, да морамо да се повезујемо и да се заједно боримо. Биће ми част да будем гост Битефа и Београда.
Битефовска публика памти Ваше представе „Саосећање. Историја митраљеза“ и “Орест у Мосулу”, али Вас наша шира културна јавност познаје из времена пандемије и локдауна, када сте са филозофом Срећком Хорватом били гост онлајн Филозофског театра који је организовао Битеф театар, а говорили сте о томе каква ће бити глобална друштвена стварност у пост-ковид ери. Да ли је ико очекивао да ће ово доба покренути толико ратова, криза, јачање деснице и дивљајући капитализам који све отима?
– Истина је да смо на почетку, када је кренула пандемија, сви увидели да је систем слаб и да ту очигледно нешто не функционише. Али у том првом тренутку све се замрзло, можда и наше реакције. Међутим, већ током наредних месеци пандемије почели смо полако да губимо наду, схватили смо да све оно што нам се већ дуже време дешава јесте врста велике кризе, неки облик краја цивилизације. Убрзо су почели да се дешавају ратови, бројне мигрантске кризе, видели смо и да расте национализам на све стране. Све се то прелило и на сукоб између Украјине и Русије, Израела и Палестине, а у основи и тог, као и свих сукоба, заправо је борба за земљу.
Ако се вратимо мало уназад, 2007. основали сте позоришни Међународни институт политичког убиства, који стоји иза свих Ваших продукција, и који већ својим називом упућује на политичност и провокацију у отварању горућих друштвених питања и репресије свих врста. Може ли позориште данас да буде право и истинито без активизма?
– Сматрам да лош активизам треба да остане изван уметности, али истовремено не могу да видим разлику између позоришта и активизма. Јер, ако позориште не покушава и не жели да оствари оно о чему говори, а то су увек цивилизацијске моралне, друштвене и културне вредности, онда оно није истинито и представља лош активизам, и то је лаж коју не могу да прихватим. Код старих Грка у античкој трагедији та врста раскорака није постојала – политика и представљање живота политике и целог друштва, било је уједињено на сцени, и истинито. Раздвајање позоришта од ангажмана и истине је буржоаски трик како се у друштвима ништа не би променило.
Да ли се у Вашим представама последњих година управо због активизма бавите реинтерпретирањем античких трагедија?
– Увек ме је занимала трагедија, и како да те античке трагедије пренесемо у наше данашње време и окружење. На полици поред мене можете да видите и књиге које читам. Ту је и Џорџ Штајнер, аутор који је написао “Смрт трагедије”. Оно што ми је занимљиво и што је важно, јесте, да све те теме којима се баве грчке трагедије, постоје и данас. Ми и даље о њима можемо да говоримо као о актуелнима. Узмите за пример ратове, еколошке катастрофе, тлачење људи, друштвене и социјалне неправде, права жена… Све то је и данас у центру пажње. Како дати једно радикално НЕ овом систему, и шта би то требало да буде наш одговор, све је ту.
Мене занима, евентуално, како можемо поново да испишемо све те трагедије. Античке трагедије настале су веома рано у успону наше цивилизације, свега оног што је касније постало познато као колонијализам, капитализам, и све ово што ми сада живимо. А онда схватимо да су Грци већ на почетку почели да постављају нека питања која су нам и данас блиска, а пре свега, питање да ли је овај пут којим идемо прави пут.
„Орест у Мосулу“ кога смо гледали 2016. дешава се у Ираку, што је тих година била једна од горућих тема, „Антигона у Амазону“ ослања се на страшан масакр земљорадника у Бразилу који се догодио 1996. године. Да ли ми у нашем неолибералном капиталистичком времену сведочимо краху свега оног што је морално, етичко, људски, о чему је грчка трагедија покушавала да упозори?
– На трагу овог питања мислим да је и слоган овогодишњег Битефа, „Лепота (не)ће спасити свет“, који се наслања на све оно што је Достојевски писао у „Идиоту“. Али, у праву сте, капиталистички систем никада није био систем који је подразумевао неку врсту пристанка, заправо је био систем без пристанка, јер ми можда на све ово не бисмо ни пристали, али живимо у томе. Оно што је важно јесте да увек постављамо себи питање – шта је то што ми радимо, како смо заправо почели да радимо све ово што радимо?
У капитализму нема неког објективног посматрања са стране, то је систем који је, у суштини, борба свих против свих. Небитно је ко је на врху, ко је победник у једном таквом систему. Тако нам заправо само преостају неки идеалисти, неки левичари као ми, који размишљају о томе шта бисмо могли другачије да урадимо. Кључно питање које ми сами себи у капитализму треба да поставимо је како заједно можемо да радимо на томе да произведемо ту “лепоту” која би могла да спаси свет.
За Вашу „Антигону у Амазону“ која се бави отимањем земље земљорадницима, у делу наше јавности влада огромно интересовање, јер се тренутно широм Србије дешавају велики протести грађана против ископавања литијума и компаније Рио Тинто, које подржава велики број наших уметника. Колико сте обавештени о томе?
– Рекао бих да нема много информација о протестима у Србији у мејнстрим медијима. Не очекујем да се извештава о томе како Немачка на неки начин трансформише Србију у неку врсту унутрашње европске колоније зарад сировина. Мислим да ово није врста „зелене промене“ коју желе да промовишу у јавности. Иначе, цела та прича о одрживости јесте позитивна, али када сам био у Амазону чуо сам за једну изреку – „Ако вам неко помене реч одрживост, бежите главом без обзира“.
Ми смо током рада на овој представи, након што смо схватили шта се све дешава у Амазону, објавили отворено писмо против гринвашинга, које је доступно и на интернету, тако да знам шта се дешава у Србији. Али, исто тако знам да већина овде за то не зна. Мислим да је веома важно да ми, посебно у западном делу Европе, а посебно у Немачкој, покажемо тамну страну тога. На крају дана, сва та ископавања литијума су због тога што аутомобилска индустрија жели да преживи, а та индустрија чини основу немачке индустрије.
Ми смо усамљени у тој причи о нашем отимању и уништавању земље која храни целу Србију, а наша власт на све начине кажњава и уцењује учеснике протеста, јавно напада и омаловажава научну и културну елиту која је на страни земљорадника, цензурише независне медије, забрањује да се чује истина и обмањује грађане. Како да се боримо у таквој ситуацији, кад је и моћни Запад тако циничан и манипулативан, и нашој ауторитарној власти даје „зелено светло“ за све што она ради?
– Идеја да Србија треба да се жртвује зарад Европске уније је у најмању руку чудна. Јер, то није некаква жртва зарад великог пројекта који се зове Европа, а за који иначе верујем да је добар, већ искључиво зарад немачке аутомобилске индустрије. Чини ми се да је Аилтон Кренак рекао ту дивну реченицу: „Не желим електричне аутомобиле. Не желим аутомобиле уопште“.
Ако не желимо да се овакве борбе за земљу, воду или ваздух дешавају у будућности, можда би требало да се вратимо Кренаковим мудрим речима. Требало би да преиспитамо и то шта ми као потрошачи желимо, шта конзумирамо, као и шта је произведено за нас. Забавно је то како је у овој неолибералној демократији у којој живимо на крају дана ипак потрошач – краљ. Опет људи имају неку моћ. Мислим да бисмо чак могли и да гласамо у супермаркетима!
– Када сам радио на филму „Ново јеванђеље“ производили смо парадајз узгајан у условима праведне трговине (фер трејд). Сада у више од 150 супермаркета можете да бирате да ли хоћете да купујете мафијашки парадајз, односно онај који су произвели људи у робовласничким условима, или хоћете овај наш. Цела та прича о елити која иде да купује по продавницама здраве хране и био шоповима, о томе како то мора да буде толико скупо, бла бла бла, све је то нетачно. Уопште није скупље производити парадајз на начин на који смо ми то радили, али нам је потребан нови начин производње и дистрибуције.
Вратићу се на стару марксистичку причу, али ми заиста морамо поново да преузмемо средства производње у наше руке. И то раде многи мањи покрети широм света. То ради и МСТ, само што они нису мали. Они то раде на нивоу једне просечне европске нације. Али. они су успели да превазиђу разлике међу собом. Тако и ми морамо да превазиђемо те разлике, на пример, између левичара који се баве питањем идентитета и марксистичких левичара.
Бранимир Јовановић: Овим темпом Србија ће тек за 100 година достићи просечан стандард ЕУ
Питање за све је како да се изборимо са национализмом, јер се данас национална држава представља као алтернатива уједињеној Европи. Сви заједно треба да радимо на томе с једне стране, док с друге стране морамо да развијамо посткапиталистичке праксе у којима ћемо куповати квалитетне производе, инсистираћемо на добрим стварима, производићемо квалитет.
Једна, условно речено добра ствар код светског тржишта и глобалног капитализма, јесте у томе што је све то потпуно оперисано од вредности, као да ради без мозга. Али то значи да бисмо могли да замислимо експеримент у којем милион људи у Србији каже да ће овог тренутка престати да купује немачке производе ако се не одустане од ископавања литијума. Мислим да би се одмах одустало од тих рудника. То је, дакле, моја сугестија грађанима Србије – уједињена побуна.
Левица је немоћна, али постоје алтернативе
Ангажовани сте у кампањи против нарастајуће деснице у Аустрји, а поменули сте левичаре – колико има истине у тврдњама да је левичарска идеја потрошена, или да је сувише тиха у односу на ону која је седамдесетих година могла да узурпира свет и направи побуну, и јесу ли данашњи левичари само комфорни коментатори светских прилика?
– Постоје покрети који нам показују шта је будућност левице. Верујем да је МСТ (Movimento dos Tabalhadores Sem Terra) са којима сам радио на овој представи, највећи покрет земљорадника без власништва над земљом, један од таквих покрета, јер је интегрисао све те мале, различите покрете и борбе свих нас малих, немоћних и обесправљених. То је покрет који има дугу историју, а који је ујединио многе. Видим добар пример и у начину на који се окупио Нови народни фронт у Француској. Ујединили су се и превазишли неке мање разлике, укључујући ту и сопствену немоћ, и за недељу дана постали велики покрет који је успео да се организује и одговори десничарима.
– Ако говорим о левици у Немачкој, о „зеленим партијама“, ту видим бројне проблеме, не успевају да се изборе ни за неке мале ствари које већ постоје у другим земљама. Такође, са једне стране лобирају за аутомобилску индустрију, с друге за лигнит, па на крају изгубе поверење свих. И даље има људи који гласају за њих, јер не постоји боља алтернатива, али наравно да би требало да се боримо за боље алтернативе, за покрете који ће да нас уједине и помогну да се изборимо против овог система. Тако да када људи кажу да је левица немоћна, мислим да су у праву. Али постоје алтернативе са левим идејама. МСТ је једна таква алтернатива. Мислим да је тај покрет лице неке боље будућности.
Извор: Данас
