Пише: Милан Ћулибрк
За разлику од председника Александра Вучића, који је недавно рекао да ће Србија већ „за 15- 20 година надокнадити разлику од 200 година“, ако српски бруто домаћи производ настави да расте четири, а у Европи од 0,2 до 0,5 одсто годишње, експерт за Западни Балкан у Бечком институту за међународне економске студије Бранимир Јовановић много је већи песимиста. Са просечним темпом раста БДП-а из претходне деценије, грађани Србије на просечан стандард ЕУ могу да рачунају тек за сто година, каже за Радар економиста који је докторирао на Универзитету у Риму, од 2017. до 2019. био саветник министра финансија, а пре тога истраживач у Централној банци Северне Македоније.
Како вама из Беча изгледа економска ситуација у Србији у односу на остале земље из региона и шта вас највише брине?
У односу на друге стање није тако лоше, јер је по привредном расту у првој половини године од 4,5 одсто Србија у првих пет земаља Европе, а расту и плате. По већини индикатора боља је од Албаније, Северне Македоније и БиХ, а ту је негде са Црном Гором. С друге стране, стање није баш тако сјајно, као што власт настоји да представи. Пре 10 година доходак по становнику у Србији био је 40, а сада је 44 одсто просека ЕУ. За целу деценију та разлика смањена је за само четири процентна поена. Економска конвергенција је очито преспора и биће потребно више од 100 година да Србија достигне ниво развоја ЕУ.
Како у односу на то тумачите речи председника Вучића и министра Малог да је Србија „најбрже растућа економија у Европи“, због раста у другом кварталу од 4,7 одсто?
Дугорочне пројекције не могу се базирати на подацима за само два квартала, већ на дужи рок, а тако посматрано српска привреда споро напредује. Сада расте брже зато што је у претходне две године расла спорије од већине у региону, јер због специфичних односа са Русијом више осећа последице рата у Украјини. Друго, не своди се све на раст БДП-а. Може он да расте и 10 одсто годишње, а да при томе већина грађана нема никакве користи од тога, јер све паре заврше у рукама малог броја људи, блиских властима. Такав раст обичним људима ништа не значи. Навешћу баналан пример, ако бисте посекли све шуме и извезли балване БДП би вам порастао 10 одсто. Да ли то значи да бисте живели 10 одсто боље? Наравно да не бисте. Велики проблем у Србији је социјална неједнакост, јер сваки пети становник живи у сиромаштву, а стопа сиромаштва је за десетак година смањена са 22 на 21 одсто. И то је доказ да не сме фокус бити само на повећању БДП-а и просечног дохотка по становнику, већ и на расподели тог дохотка, да се смањи сиромаштво.
Почетком септембра Влада је одлучила да до краја октобра смањи цене 81 производа. Да ли је то прави лек за инфлацију и какво је искуство других земаља које су примењивале сличне мере, укључујући и ограничавање каматних стопа на кредите?
Никада нисам био против ограничавања цена, али сада није било потребе за тим, јер је инфлација стабилизована на 4,3 одсто, а прошле године била је 15 одсто. Тада бих подржао такву меру, сада не могу, јер је закаснела и своди се на чист популизам. Тим пре то се цене ограничавају на само два месеца, а анализа Бечког института, којом су биле обухваћене све земље региона, показала је да таква мера може имати позитивне ефекте и успорити инфлацију само ако се примењује на дужи рок. Ако се замрзну на само два месеца, цене после тога могу порасти више него да нису ни биле ограничене и онда та мера нема практично никаквог ефекта. И ограничавање камата је закаснела мера, јер су оне већ почеле да падају у свим земљама, осим у Русији и Турској. Чак су и камате комерцијалних банака на нове кредите у Србији већ почеле да падају, а власт се тек сада сетила да их ограничи и то на нивоу који је већи него што су оне тренутно, тако да ни та мера неће имати никаквог ефекта, осим можда на смањење камата на кредитне картице. Једини циљ ових мера је да власт створи утисак да брине о грађанима, а они од тога неће имати никакве користи. Са макроекономског становишта, држава би више требало да се труди да повећа плате, него да контролише цене. Логично је да све мање развијене земље теже да се приближе развијеним, и по ценама, али и по платама. За пар деценија цене у Србији биће исте као у Аустрији и то не можете спречити, а оно што можете је да власт гледа како да убрза раст плата, да се и оне изједначе. То је превасходни посао политичара, боље да гледају како ће створити услове који ће то омогућити него да смањују цене.
Како је могуће да су неки производи у Србији скупљи него у развијеним земљама ЕУ, у којима су плате и два-три пута веће него код нас и може ли се отклонити тај парадокс?
Може чоколада која се производи у Аустрији да буде скупља у Србији него у Бечу због транспортних трошкова, али је кључни проблем што је у Србији конкуренција мања, не само у трговини на велико и мало, већ и у прерађивачкој индустрији, па су због тога и марже веће. Кад у Аустрији један трговински ланац смањи цене неког производа, то сутра ураде и сви остали. Они се међусобно такмиче, а у Србији и на Балкану се договарају да не смањују или да повећају цене.
Немања Рујевић: Вучић, народ и шпијун: „Ма то је луди Миливоје“
Оно што у таквој ситуацији може да уради држава је да појача рад Комисије за заштиту конкуренције, да испита све такве случајеве и казни одговорне за евентуалне злоупотребе. Као што је антимонополска комисија у ЕУ казнила Епл са 13 милијарди евра. У ЕУ институције се не плаше да раде свој посао, а на Балкану политичари страним компанијама вероватно гарантују да ће моћи да раде шта хоће, без последица. Зато они који би требало да штите конкуренцију не раде свој посао.
И пре него што се у Србији развила полемика за рударење литијума и против њега, изјавили сте да је земље региона погрешан економски модел претворио у својеврсне колоније, у којима они блиски властима уживају привилегије, а остали једва преживљавају. У чему је „системска грешка“ и може ли се исправити?
Кад смо мењали социјализам, задржали смо све његове лоше стране, а све добре уништили. Зато сад мали број политички моћних људи контролише све. Ниједна земља Западног Балкана није успела да изгради добру, ефикасну државу. И све су на неки начин колоније Запада, с тим што за то нико са стране није крив . Сами смо себе колонизовали. Наши политичари странцима кажу – дођите код нас, овде су плате најниже у Европи, ослободићемо вас пореза, не морате да поштујете никакве стандарде, ни радничка права, даћемо вам субвенције… Раније су Европљани војно освајали Африку и тамо правили колоније, а ми их сами зовемо да дођу и нудимо услове боље него што су некада имали у тим колонијама. Теоретски је то могуће променити, али то подразумева и нове политичаре, који стварно желе да раде за опште добро. Од корумпираних политичара на власти не може се очекивати да сами себе казне или да се промене преко ноћи. Услов да се то деси је да и већина грађана жели промене. Било је таквих примера и у Србији, Северној Македонији и Црној Гори, када је народ успевао да промени лошу власт. У Србији се у међувремену све вратило на старо, због чега људи постају апатични, дижу руке и не желе више да се баве политиком. Та апатија је највећи проблем у целом региону и нисам сигуран да се то може променити. Тим пре што земље Западног Балкана нису једине неразвијене. Па, од око 200 земаља света развијено је само 40, а чак четири петине су или сиромашне или земље у развоју, укључујући и оне најбогатије природним ресурсима.
Стиче се утисак да су највећи промотери рудника литијума председник Вучић и министар Мали, који тврди да тај пројекат може да повећа БДП Србије за 10 до 12 милијарди евра. Да ли вама то делује реално?
Ни сам Рио Тинто не наводи такве бројке. Али, чак и ако се БДП Србије повећа за 12 милијарди евра, ко ће добити те паре, хоће ли их добити сви грађани или Рио Тинто? Можда би рудник имао позитиван утицај на БДП, али не и на живот грађана, јер они од тих пара неће добити готово ништа. Осим за плате 1.000 радника у руднику, колико је планирано. А шта добија држава? Рудну ренту, можда неке порезе на плате и на добит. Све заједно, неколико десетина милиона евра годишње. Премало. Тим пре ако је, као што власт тврди, литијум српско злато. Ако јесте, зашто га дају странцима? Зар није паметније да га Србија задржи за себе, да се ви обогатите, а не да га дате другима, да они убирају профит? То питање сваки грађанин би требало да постави сам себи, али и људима из државног врха. При томе причам само о економском аспекту тог пројекта, а о еколошким последицама нека причају стручњаци за животну средину.
Бечки институт је својевремено објавио публикацију Југославија, 30 година касније: Победници и губитници транзиције. Већина грађана себе сматра губитницима, ко су онда добитници?
То су пре свега они који су се обогатили током приватизације, транзиције и ратова, а таквих је мање од пет одсто. И то је та нова елита, блиска властима. Уз њих, у добитнике убрајам и странце који су профитирали од распада бивше Југославије, по принципу „завади па владај“. И данас се ми у региону свађамо између себе, а сви заборављамо на суштинска питања, да ли су људи гладни, зашто нам образовање тоне све дубље. При томе, нисам противник страних инвестиција, свако може да инвестира, ко воли нек` изволи. Али не може економски раст да се базира само на страним инвестицијама, а у свим земљама Западног Балкана је прихваћен управо тај модел. Као да ништа сами не можемо да инвестирамо, већ се наши политичари понижавају и моле странце за све.
Актуелна власт убеђује грађане Србије да никада нису живели боље и да ће просечна плата већ 2027. достићи 1.400 евра. Да ли је реално да за три и по године порасте скоро 70 одсто и шта такав раст све подразумева?
Нема шансе. Да би се то десило плате би морале сваке године да расту 20 одсто. То се десило само једном у последњих 10 година, али је те године инфлација била 15 одсто. Нико не очекује да ће се такав раст цена поновити, па није ни реално да за три године плате достигну 1.400 евра. Али, у томе и јесте фора, власт жели да људи причају о платама, а не о томе да су цене расле брже и да њихов стандард већ три године стагнира. Реална куповна моћ садашње просечне плате у Србији, иако је достигла 96.000 динара, иста је као у децембру 2021, пре него што је инфлација почела да убрзава. Политичари су као шибицари, док се трудите да видите где је лоптица, не видите суштинске проблеме. То је начин владања тренутне гарнитуре у Србији.
Јавни дуг је премашио 38 милијарди евра, порасла је и цена задуживања, а трошак камата до краја јула од 916 милиона евра је већи него за целу 2022. Шта то значи за српске јавне финансије, поготово ако се има у виду и нови талас задуживања за Експо 2027?
Ту стање и није тако лоше, јер је удео јавног дуга око 50 одсто БДП-а и нижи је него пре пар година, а ни фискални дефицит није превисок. Наравно, то не значи да власт може да ради шта год хоће, јер су камате више него раније. То захтева додатни опрез и мора се водити рачуна како се троши сваки динар из буџета. Не сме се дозволити да се све већи део новца плаћа банкама за камате, уместо да се усмери у образовање, смањење сиромаштва…
Шта вама говори податак да држава на јавне инвестиције троши седам одсто БДП-а, док је две претходне године српски БДП растао само 2,5 а ове се прогнозира раст од 3,5 одсто?
То показује да се јавни новац не троши ефикасно, а за бржи привредни раст недостају и домаће приватне инвестиције. Србија је у врху Европе и по јавним и по директним страним инвестицијама, јер је удео и једних и других око седам одсто БДП-а. Србији недостаје трећи стуб раста, домаће приватне инвестиције и зато српска привреда последњих 10 година расте у просеку два одсто. За више стопе раста фале вам домаће иновативне, извозно оријентисане фирме, национални шампиони. Ако жели бржи раст, држава би на исти начин, као и стране, требало да стимулише и домаће инвестиције, а то захтева и јасну индустријску политику, којом ће држава дефинисати секторе чији развој жели да подржи низом фокусираних мера. Такву индустријску политику имале су све развијене земље. Кина је, захваљујући томе, од земље која производи јефтину, неквалитетну робу постала лидер у многим индустријама, а пре тога слично су радили Јапанци, Корејанци…
На велика звона власт је најавила „Скок у будућност – Србија 2027“, нове инвестиције од 17 милијарди евра, па и градњу националног стадиона. С обзиром на глобална кретања да ли је време за овакве мегаломанске пројекте чија је економска оправданост врло упитна или би можда паметније било повући ручну кочницу?
Ниједан економиста вам неће рећи да није време за инвестиције у инфраструктуру, путеве, железницу. С тог аспекта није лоше да Србија има тако амбициозан инвестициони план, али је проблем структура тих инвестиција, јер многи пројекти стварно нису неопходни. Уз то, јако је важно да се у тим пословима елиминише корупција и да се све ради транспарентно.
Није добро што у овом плану нема и елемената индустријске политике, да се део новца усмери да се Србија промовише као високотехнолошка земља која ће производити чипове или чак и те фамозне летеће аутомобиле. Иако то мени делује сулудо, ако је већ обећала да ће за Експо 2027. обезбедити и летеће аутомобиле, зашто власт не покуша да их направи у Србији, уместо да их само због те изложбе увезе из Кине. Хоћу да кажем да у свим тим причама фали подршка домаћој индустрији.
Док чекамо летеће аутомобиле власт је потрошила 2,7 милијарди евра за француске авионе рафал. Може ли се та набавка сматрати економски оправданом?
Не оправдавам ни динар потрошен на оружје. За те паре могле су да се реновирају све школе, болнице, повећају плате запосленима у просвети и науци, реши проблем сиромашних… Има милион паметнијих начина да се потроше три милијарде евра и то би грађанима много више значило него што ће им значити набавка француских војних авиона. Али, то није економско, чак ни безбедносно, већ геополитичко питање. Власт оваквим аранжманима суштински купује подршку Запада, сада Француске, пре тога Немачке, кроз споразум о стратешким сировинама, а у исто време флертује са Русима, Кинезима… Ниједна власт у Србији, укључујући и Вучића, не може да опстане без подршке са стране. Зато она води „кеч ол“ политику, жели да буду добра са свима, а неко други ће све то да плати.
Посебан проблем је неједнакост, јер је и истраживање Бечког института показало да један одсто најбогатијих постају све богатији, док су сиромашни све сиромашнији. Колико то раслојавање отежава и успорава привредни раст и изазива нове политичке проблеме и поделе у друштву? Да ли је и то један од разлога успона популиста широм Европе, па и у региону?
Много је студија које доказују да раслојавање изазива велике проблеме. Раније економске теорије су се сводиле на то да бржи привредни раст доприноси смањењу неједнакости, али новија истраживања показују да то није тако. Лево оријентисани економисти се, на пример, залажу да се торта равномерно подели, да свако добије исто парче, док десно оријентисани кажу да није битно ко колико поједе, већ је важно само да торта буде што већа, па ће самим тим свако да добије веће парче, небитно коме колико следује. Проблем је, међутим, што тај колач не може у недоглед да расте ако највеће парче завршава у рукама једног човека. Најновија истраживања су показала да велика неједнакост успорава привредни раст испод оптималног нивоа. То има и своје политичке последице, јер људи губе поверење у политичаре, желе промене, а алтернатива углавном долази са крајње десног спектра и отуда јачање популизма.
Колико је тачна теза да у скоро свим земљама региона свака власт ствара своје тајкуне, с којима држава склапа уносне послове? Шта је предуслов да се та веза раскине?
Апсолутно је тачна, али се може рећи и да иза сваке власти стоје тајкуни. Та веза између политичара и тајкуна је интимна и тешко је рећи ко је ту главни. Да би се то променило потребна је политичка воља. Илузорно је, међутим, ту вољу очекивати од владајућих, корумпираних структура. Те везе могу раскинути само нови актери на политичкој сцени, али ми се чини да је у целом региону премало људи који су способни за то, јер власт је учинила све да им огади политику и да се они политички не ангажују. Отуда се чини као да се вртимо у зачараном кругу, из кога је тешко изаћи.
Често сте упозоравали да економије из региона у великој мери зависе од привредних кретања у Немачкој, одакле стижу не баш добре вести. Може ли та кијавица у Немачкој да изазове упалу плућа привреде Србије?
То се већ дешава. Немачка је у стагнацији већ две године и то је један од разлога што у том периоду ни Србија није имала веће стопе раста. Превише се ослањате на стране инвеститоре, а кад они упадну у кризу, и ви ћете бити у кризи. Зато Србија не сме превише да зависи ни од Немачке, ни од Кине, ни од Русије, већ мора да ојача домаћа предузећа, да имате сопствене изворе раста и развоја, а не да увек зависите од других.
Наводећи да Немачкој и још неким развијеним земљама прети рецесија, министар Томислав Момировић каже да је „дужност Србије да им помогне“. Може ли Србија, оваква каква је, помоћи било коме?
Просто не могу да верујем да је неко то рекао. Надам се да је то шала.
Нажалост није, поновио је то већ неколико пута.
Српски БДП, којим се власт хвали, прошле године био је 70 милијарди, а Немачке 4.500 милијарди евра, скоро 65 пута већи. БДП по становнику је у Србији 10.000, а у Немачкој 50.000 евра, тако да је просечни Немац пет пута богатији од грађанина Србије. Па, како онда Србија може помоћи Немачкој? Не схватам како је неко могао то и да помисли, а камоли да каже. При томе Немачка јесте у кризи, Аустрија је можда и у горој ситуацији, али људи овде никад неће бити сиромашни. Криза овде подразумева стагнацију, да неће бити раста БДП-а, да неће бити реалног повећања плата, већ ће се оне усклађивати само за раст цена, али ће и даље овде просечна нето плата бити око 3.000 евра, а у Србији три и по пута мања, око 825 евра, колико је тренутно. И овде, упркос кризи, још нико није изгубио посао, стопа незапослености је шест-седам одсто, нижа него у Србији. Можда јесте криза у Немачкој и Аустрији, али то свакако не значи да су људи овде сиромашни. И наравно да им није потребна било чија помоћ, а најмање из Србије.
Извор: Радар
