Пише: Мило Ломпар
Загонетно је лице несавремености: избија намах и овладава човековим доживљајима и увидима. Овладава хировито, али истрајно. Када се човек креће аутомобилским путевима Северне Каролине, магистралним и споредним, пејзаж је пријатан: у септембру 2019. године пролазило се крај шума и жбуња, преко малених мостова и речица, док су се испред кућа прпошно вијориле америчке заставе. Њихова учесталост стварала је злобну сугестију о џиновском логору кроз који се пролази. Људи су се могли видети само у аутомобилима и испред травњака. Сати су пролазили у погледу на помало нестварне, осамљујуће и утишане призоре. Понекад би се срело са нечим неочекиваним: као што је музеј хусита. Ту се чувају ископине – предмети, реликвије, кућни судови – давно одиграног досељеништва. На графитним оловкама, које се могу купити, било је уписано Museums & Gardens и Old Salem. Ушавши у малени ресторан, у којем нуде известан број јела за исту суму долара, на питање о одређеном јелу, одговор је да га нема. Али, нико није био склон да наметне неко од доступних јела, већ је указано на околност да се, пет миља удаљен, налази ресторан у коме има траженог јела.
Импонује честита предусретљивост човека као супротност у односу на светску лажљивост његове државе. Како се то догоди да честити људи увек и свуда испадну из зглоба друштвеног представљања? Како су лажљиви људи тако успешни, на сваком крају земаљског шара, крадљивци поштовани, покварењаци сасвим друштвено прилагођени? Они који истински верују нису у недоумици: свет је огрезао у злу. Као и сваки једнозначан одговор, ово сазнање није довољно. Јер, ако је све зло, онда нема тајне; она почиње кад угледамо доброту: ако је све у злу, одакле она? Но, пад у време остаје непроменљиви пратилац човекове судбине, било да је осуђена да тоне у свету и плива у злу, сопственом или туђем, било да се сусретне са добротом, на неочекиваном месту или утиснутом у заувек упамћено лице. У сваком случају, смрт остаје неуклоњиви жиг, чак и кад се неопрезно отме кликтај: смрти где ти је жалац?
Стигавши у мален и питом градић, у којем је било српских исељеника, релативно близу Шарлота, путници су се распоредили по кућама својих домаћина. Сувоњава, ситна, кошчата жена, јаких костију главе и јагодица, видљивих линија вилице, бледо плавих очију, лака и покретна, нешто изнад средњих година, возила је своје госте у џипу који је, вијугајући локалним друмом, оштро улазио у кривине: није то било због пута, него због наглих скретања и неприлагођене брзине, тело у возилу се њихало као веш на конопцу. Кућа пред којом су стали имала је типичне и планске особине јефтине и удобне америчке куће на спрат: с једне стране пут, а са друге стране травњак и шума, чује се поток у њој, степениште је широко, гаражна врата у приземљу, кораци су одјекивали вечерњим сатом и тишином у коју је тонуо сав крајолик. Шума је гутала звук. У собама су биле ствари доспеле давних дана: свакако старије од четрдесет година. Кревети су били чврсти и крути, постељина је била посута везеним цветићима као у некадашњим планинским коначиштима: на Дивчибарама, Дурмитору или Златибору. У дневној соби је доминирао огромни орман и прастари телевизор: одакле сва та старудија, очувана и споменичка, пред човековим очима? У ком времеплову се до ње стиже? И тањири, са све есцајгом, беху у видном контрасту са донетом храном чији синтетички облик и укус нису одмицали од садашњице у којој смо заронили на овај пут.
Амбијент је деловао анахроно: заборављено у мртвоузици времена, ископано у нетраженом кретању, загубљено на козјој стази човекових представа. Све је било прекривено прашином: украси, кристалне вазе, пепељаре, гломазни лустер, књиге на полици, абажури, лампе, кућне папуче. Ситна и невидљива прашина: одакле утисак о њој кад је све било уредно и чисто? Са фотографије на орману је оштро мотрио на придошлице старији човек у црногорској ношњи и са црногорском капом. Био је то покојни отац љубазне и грубе жене која нас је незграпно подстицала да једемо. На другој фотографији старица са црном марамом која је некад у Црној Гори – приповеда Љубомир Ненадовић – значила тугу за Косовом. Оштре црте лица: испошћеног планинским ветром. Кћер живи у друкчијој клими, у другој земљи и на другом континенту, ради лакши посао, станује – са сестром – у кући тридесет метара даље. Породица које нема: неудате исељенице, усрдно гостопримство, градски клуб досељеника из српских крајина, гусле, речи и књиге, политика и неуклоњива људска жеља да се исприча – и у причи дотакне – властити живот. Иако актуелно, све је некако анахроно: у мраку који се згуснуо око светиљки на друму.
Јутрао је било сјајно и светло, септембарско и топло, срна је пасла под прозором, топла кафа на травњаку. Одједном су се отворила гаражна врата: очуван, угланцан, јарко црвени форд из седамдесетих година XX века. Још један антиквитет у кући прошлих предмета? Одговор мења сав утисак, очврснуо у виђеним и доживљеним сензацијама, јер преокреће анахроност у несавременост: то је ауто давно умрлог брата, чија је ово кућа. У њој је све остало као да је жив. Отуд утисак да је невидљива прашина полегла по чистој полици? Све је ту: прошло, а није. Сестра не да да прође. У најпрагматичнијој земљи на свету, у којој све кошта и све се продаје, у којој рекламе пресецају пејзаж, где и туга има мерљиве размере, прорачунљиве, па се лечи антидепресивима и психијатрима, истрајава чврста и енергична, несентиментална, опора сестрина љубав. Форд је њен знак: аутомобил би могао бити примерак за изложбу old timer-а, али он се не извози нигде. Он стоји у кући у којој има очеве и мајчине фотографије, и њихових двеју кћери, девојачких фотографија особа које као неудате дотрајавају у позном средњем добу, али фотографије онога чија је кућа, и ауто, и прашина које нема – његове фотографије нема.
Нема сећања на њега као окамењеног непокрета. Нема ничег што би указивало на његово бивше присуство. Сви други су бивши, фотографије то потврђују, јер их је он поставио да га подсећају на њих, његов невидљив поглед је на њима, па када их опазимо срећемо се са њим, гледамо његовим погледом, давнашњим и непрекинутим, јер је он ту: у соби, у гаражи, на пропланку. Бити ту упркос себи: то је вечно струјање несавремености у свести. Чудан облик мирења са пролазношћу: нема нас, одлазимо са таласом тренутака, као што за који час напуштамо чудну кућу у којој спавасмо, и када то прихватимо у својој крви, у свом осмеху, у свом гневу, када осетимо како све у нама незаустављиво чили, онда смо себе уклопили у свест о несавремености. Јер, претворили смо се – у садашњости – у несавременост свести. Отишли смо од себе: остајући у себи. Тако се и враћамо кад нас нема: само треба да буде те сестре која је чврста, коштуњава, без осмеха, са бледо-испраним плавим очима, уских ноздрва, треба да буде њеног погледа у тај форд: и путника који су се задесили да се сретну са њеним светлим пољупцем на уснама док приповеда о брату. Да осете несавременост: и схвате зашто је Габријел Марсел био у праву када је написао како је једина одбрана од времена – верност. Несавременост је одбрана од времена, јер је верност.
Садржај није дозвољено делити и преносити без дозволе аутора.
Извор: Milolompar.com
