Пише: наш стални дописник са Дивљег запада Милија Тодоровић (у улози Гарија Купера)
Онима који ових дана ломе главу око разлика између Јакова и Милојка хоћу да напоменем нешто у вези њихове политичке сличности. И то баш на тему на коју им многи одричу садржај и визију: идентитет политичке заједнице. Наравно, њих двојица нијесу сирови националисти, нити људи који би у црногорском друштву продуковали подјеле инсистирањем на некој етничкој, језичкој или верској припадности. Али, какве идентитетске посљедице има план Европа сад, и 1 и 2, ако се оствари? Па, Црна Гора ће показати своју економску самосталност и доминацију у односу на регион. Показаће функционалност свога државног апарата и институција. Људи ће, без обзира јесу ли Срби или Црногорци, вољети што су грађани баш Црне Горе. Зар то није већи и бољи програм за одбрану и промоцију Црне Горе од оног што га нуде нео-комите и нови – партизани ?
На другој страни, слобода вјероисповјести је тековина политичких промјена из 2020. иза које стоје и један и други политичар. А она у пракси доноси потпуну слободу дјеловања СПЦ као највеће и најутицајније вјерске организације у ЦГ; неупитност њене имовине и њеног права на мисију. Исто тако, државни медији су растерећени напорне анти-српске кампање, а то ће убрзо бити и школе. У тој и таквој напредној и про-европској атмосфери интегритет и даљи развој српске идентитетске свијести у Црној Гори је неоспоран.
И предсједник и премијер, уз све међусобне разлике, чврсто стоје на овим политичким полазиштима, и то је разлог мога увјерења да сва њихова разилажења не само неће унијети конфузију у друштво, него ће му дати додатна крила за бржи напредак.
До читања у сљедећем броју..
