Пише: Милорад Дурутовић
У срећним епохама позориште је било опасна работа, субверзивна дисциплина. Позоришни зналци могли су да преиначе писане и неписане законе, да претумбају кости неком властодршцу, неком тиранину без маште.
Примјера ради, у Шекспирово вријеме „представе су стално посећивали доушници да би се домогли награде за цинкарење свега што би се могло тумачити као субверзивно. А најризичнији су били покушаји критике савремених политичких збивања или водећих личности краљевства“, запажа Стивен Гринблат у књизи „Тиранин: Шекспир у политици“[1]. Наводи и један индикативан случај: „Извођење наводно бунтовне представе Острво паса [ориг. The Isle of Dogs] 1597. године довело је до хапшења аутора Бена Џонсона и издата је наредба – која, на сву срећу, није извршена – о рушењу свих позоришта у Лондону“. [2]
Тирјанство је омиљена тема позоришта још од античких времена, толико доминантна да би се могло устврдити да позориште и није постојало из других разлога, неголи да раскринкава лице и наличје власти. То што је, рецимо, Шекспир знао да се удаљи миљама и вјековима далеко од „свог властодршца“ није била само стратегија да се забашури оно што се жели рећи, већ, истовремено, то је био начин да се проникне у простор универзалности, свевремености. Опет, тиме се актуелна власт није аболирала, њена одговорност релативизовала, већ се откривала у још страшнијом наличју. Сваки тиранин само је вршилац првог, исконског злодјела. Каин који се стално обнавља, изнова рађа, да би у сваком нараштају убио свог брата Авеља. Шекспир је стога уочио нешто што посебно погодује вјечном тирјанству. „Како се особе попут Ричарда III или Магбета успињу на трон?“ – поставља питање Гринблат, а, потом, одговара кроз Шекспира.
Милорад Дурутовић: Фатални сусрет (Сасвим мали појмовник пакла)
„Шекспир наводи да се таква катастрофа не би могла десити без раширеног саучесништва. Његове драме испитују психолошке механизме који воде нације ка напуштању идеала, па чак и властитих интереса. Зашто би ико, запитао се, био привржен вођи неопходном да влада, неком ко је опасно импулсиван, склон мрачним интригама и равнодушан према истини? Зашто у извесним околностима поквареност, грубост или окрутност нису судбоносни недостатак, већ мамац који привлачи загрижене следбенике? Зашто се иначе поносни и врли људи покоравају голој бестидности тиранина, његовом убеђењу да може да се извуче шта год рекао или чинио, његовој спектакуларној скаредности?
Шекспир изнова описује трагичну цену овог покоравања – моралну исквареност, пустошење државне благајне, погибије – и очајничке и болне херојске мере, неопходне да би нације повратила мало озбиљно окрњеног здравља. У његовим комадима се поставља питање постоји ли иједан начин да се спречи клизање ка безакоњу и деспотској власти пре него што буде прекасно, и постоји ли било који делотворни начин да се спречи катастрофа на државном нивоу, коју тиранија неумитно изазива“.[3]
Тушта и тма питања! Кога занимају шекспировски одговори може прочитати Гринблатову књигу коју овдје издашно цитирам. То би, дакле, био један од начина упознавања са тирјанством у себи и око себе, јер у нашим позориштима Шекспира нећемо наћи. Но, хоћемо његове јунаке у свим нашим странкама, ако већ и сами нијесмо постали јунаци из приче. Није захвално помишљати у том смјеру, можда тога нијесам ни достојан, али некако сам сигуран да би Шекспир данас највише материјала нашао у овдашњим полустранкама. Не знам како бих дао прецизније одређење… Али има и таквих саучесника у театру тираније наших дана. Нит су странка, нит су вода. Тако, половично регистровани и пословично заинтересовани за политички живот. Нијесу довољно амбициозни. Можда, само скромни? Тек се задовоље улогом дворјанина; мало мање од министра, мало више од одборника локалног парламента.
Текстови објављени у категорији „Гледишта“ не изражавају нужно став редакције Журнала
[1] Stiven Grinblat, Tiranin: Šekspir u politici, Vulkan izdavaštvo, Beograd: 2020, str. 9. Preveo Vladan Stojanović.
[2] Исто.
[3] Исто, 8.
