Piše: Milo Lompar
Zagonetno je lice nesavremenosti: izbija namah i ovladava čovekovim doživljajima i uvidima. Ovladava hirovito, ali istrajno. Kada se čovek kreće automobilskim putevima Severne Karoline, magistralnim i sporednim, pejzaž je prijatan: u septembru 2019. godine prolazilo se kraj šuma i žbunja, preko malenih mostova i rečica, dok su se ispred kuća prpošno vijorile američke zastave. Njihova učestalost stvarala je zlobnu sugestiju o džinovskom logoru kroz koji se prolazi. Ljudi su se mogli videti samo u automobilima i ispred travnjaka. Sati su prolazili u pogledu na pomalo nestvarne, osamljujuće i utišane prizore. Ponekad bi se srelo sa nečim neočekivanim: kao što je muzej husita. Tu se čuvaju iskopine – predmeti, relikvije, kućni sudovi – davno odigranog doseljeništva. Na grafitnim olovkama, koje se mogu kupiti, bilo je upisano Museums & Gardens i Old Salem. Ušavši u maleni restoran, u kojem nude izvestan broj jela za istu sumu dolara, na pitanje o određenom jelu, odgovor je da ga nema. Ali, niko nije bio sklon da nametne neko od dostupnih jela, već je ukazano na okolnost da se, pet milja udaljen, nalazi restoran u kome ima traženog jela.
Imponuje čestita predusretljivost čoveka kao suprotnost u odnosu na svetsku lažljivost njegove države. Kako se to dogodi da čestiti ljudi uvek i svuda ispadnu iz zgloba društvenog predstavljanja? Kako su lažljivi ljudi tako uspešni, na svakom kraju zemaljskog šara, kradljivci poštovani, pokvarenjaci sasvim društveno prilagođeni? Oni koji istinski veruju nisu u nedoumici: svet je ogrezao u zlu. Kao i svaki jednoznačan odgovor, ovo saznanje nije dovoljno. Jer, ako je sve zlo, onda nema tajne; ona počinje kad ugledamo dobrotu: ako je sve u zlu, odakle ona? No, pad u vreme ostaje nepromenljivi pratilac čovekove sudbine, bilo da je osuđena da tone u svetu i pliva u zlu, sopstvenom ili tuđem, bilo da se susretne sa dobrotom, na neočekivanom mestu ili utisnutom u zauvek upamćeno lice. U svakom slučaju, smrt ostaje neuklonjivi žig, čak i kad se neoprezno otme kliktaj: smrti gde ti je žalac?
Stigavši u malen i pitom gradić, u kojem je bilo srpskih iseljenika, relativno blizu Šarlota, putnici su se rasporedili po kućama svojih domaćina. Suvonjava, sitna, koščata žena, jakih kostiju glave i jagodica, vidljivih linija vilice, bledo plavih očiju, laka i pokretna, nešto iznad srednjih godina, vozila je svoje goste u džipu koji je, vijugajući lokalnim drumom, oštro ulazio u krivine: nije to bilo zbog puta, nego zbog naglih skretanja i neprilagođene brzine, telo u vozilu se njihalo kao veš na konopcu. Kuća pred kojom su stali imala je tipične i planske osobine jeftine i udobne američke kuće na sprat: s jedne strane put, a sa druge strane travnjak i šuma, čuje se potok u njoj, stepenište je široko, garažna vrata u prizemlju, koraci su odjekivali večernjim satom i tišinom u koju je tonuo sav krajolik. Šuma je gutala zvuk. U sobama su bile stvari dospele davnih dana: svakako starije od četrdeset godina. Kreveti su bili čvrsti i kruti, posteljina je bila posuta vezenim cvetićima kao u nekadašnjim planinskim konačištima: na Divčibarama, Durmitoru ili Zlatiboru. U dnevnoj sobi je dominirao ogromni orman i prastari televizor: odakle sva ta starudija, očuvana i spomenička, pred čovekovim očima? U kom vremeplovu se do nje stiže? I tanjiri, sa sve escajgom, behu u vidnom kontrastu sa donetom hranom čiji sintetički oblik i ukus nisu odmicali od sadašnjice u kojoj smo zaronili na ovaj put.
Ambijent je delovao anahrono: zaboravljeno u mrtvouzici vremena, iskopano u netraženom kretanju, zagubljeno na kozjoj stazi čovekovih predstava. Sve je bilo prekriveno prašinom: ukrasi, kristalne vaze, pepeljare, glomazni luster, knjige na polici, abažuri, lampe, kućne papuče. Sitna i nevidljiva prašina: odakle utisak o njoj kad je sve bilo uredno i čisto? Sa fotografije na ormanu je oštro motrio na pridošlice stariji čovek u crnogorskoj nošnji i sa crnogorskom kapom. Bio je to pokojni otac ljubazne i grube žene koja nas je nezgrapno podsticala da jedemo. Na drugoj fotografiji starica sa crnom maramom koja je nekad u Crnoj Gori – pripoveda Ljubomir Nenadović – značila tugu za Kosovom. Oštre crte lica: ispošćenog planinskim vetrom. Kćer živi u drukčijoj klimi, u drugoj zemlji i na drugom kontinentu, radi lakši posao, stanuje – sa sestrom – u kući trideset metara dalje. Porodica koje nema: neudate iseljenice, usrdno gostoprimstvo, gradski klub doseljenika iz srpskih krajina, gusle, reči i knjige, politika i neuklonjiva ljudska želja da se ispriča – i u priči dotakne – vlastiti život. Iako aktuelno, sve je nekako anahrono: u mraku koji se zgusnuo oko svetiljki na drumu.
Jutrao je bilo sjajno i svetlo, septembarsko i toplo, srna je pasla pod prozorom, topla kafa na travnjaku. Odjednom su se otvorila garažna vrata: očuvan, uglancan, jarko crveni ford iz sedamdesetih godina XX veka. Još jedan antikvitet u kući prošlih predmeta? Odgovor menja sav utisak, očvrsnuo u viđenim i doživljenim senzacijama, jer preokreće anahronost u nesavremenost: to je auto davno umrlog brata, čija je ovo kuća. U njoj je sve ostalo kao da je živ. Otud utisak da je nevidljiva prašina polegla po čistoj polici? Sve je tu: prošlo, a nije. Sestra ne da da prođe. U najpragmatičnijoj zemlji na svetu, u kojoj sve košta i sve se prodaje, u kojoj reklame presecaju pejzaž, gde i tuga ima merljive razmere, proračunljive, pa se leči antidepresivima i psihijatrima, istrajava čvrsta i energična, nesentimentalna, opora sestrina ljubav. Ford je njen znak: automobil bi mogao biti primerak za izložbu old timer-a, ali on se ne izvozi nigde. On stoji u kući u kojoj ima očeve i majčine fotografije, i njihovih dveju kćeri, devojačkih fotografija osoba koje kao neudate dotrajavaju u poznom srednjem dobu, ali fotografije onoga čija je kuća, i auto, i prašina koje nema – njegove fotografije nema.
Nema sećanja na njega kao okamenjenog nepokreta. Nema ničeg što bi ukazivalo na njegovo bivše prisustvo. Svi drugi su bivši, fotografije to potvrđuju, jer ih je on postavio da ga podsećaju na njih, njegov nevidljiv pogled je na njima, pa kada ih opazimo srećemo se sa njim, gledamo njegovim pogledom, davnašnjim i neprekinutim, jer je on tu: u sobi, u garaži, na proplanku. Biti tu uprkos sebi: to je večno strujanje nesavremenosti u svesti. Čudan oblik mirenja sa prolaznošću: nema nas, odlazimo sa talasom trenutaka, kao što za koji čas napuštamo čudnu kuću u kojoj spavasmo, i kada to prihvatimo u svojoj krvi, u svom osmehu, u svom gnevu, kada osetimo kako sve u nama nezaustavljivo čili, onda smo sebe uklopili u svest o nesavremenosti. Jer, pretvorili smo se – u sadašnjosti – u nesavremenost svesti. Otišli smo od sebe: ostajući u sebi. Tako se i vraćamo kad nas nema: samo treba da bude te sestre koja je čvrsta, koštunjava, bez osmeha, sa bledo-ispranim plavim očima, uskih nozdrva, treba da bude njenog pogleda u taj ford: i putnika koji su se zadesili da se sretnu sa njenim svetlim poljupcem na usnama dok pripoveda o bratu. Da osete nesavremenost: i shvate zašto je Gabrijel Marsel bio u pravu kada je napisao kako je jedina odbrana od vremena – vernost. Nesavremenost je odbrana od vremena, jer je vernost.
Sadržaj nije dozvoljeno deliti i prenositi bez dozvole autora.
Izvor: Milolompar.com
