Proza Emira Kusturice Vidiš li da ne vidim, objavljena u jubilarnom kolu SKZ-a 2022. godine, predstavlja originalni spoj nekoliko različitih vrsta pripovedanja. U njoj je prepoznatljiv dokumentarni sloj, koji počiva na autobiografskoj podlozi: u njemu možemo bez nedoumica prepoznati pripovedača i junaka ove proze kao istaknute umetničke ličnosti našeg vremena.
Proces pripovedne fikcionalizacije počinje, dakle, od očevidnih životnih situacija. U pripovedanju je vidljiv i esejistički sloj, koji podrazumeva direktna imenovanja duhovne situacije vremena: kroz razuđenu kritiku globalizacijskih sadržaja života i globalističkog stanja svesti koje oni stvaraju. U tim delovima pripovedanja postaje vidno da duhovni momenat nadilazi i perspektivizuje ono što se činilo da je puki otisak životne stvarnosti. No, pripovedni registar se umetnički očuđuje potpuno fikcionalnim postupcima: stanja svesti, kako junaka tako i pripovedača, prepliću se do neraspoznatljivosti, fantastička simbolika prizora u kojima se junaci odvajaju od svake realističke mogućnosti, usmeravaju čitaočevo očekivanje u pravcu koji podrazumeva imaginaciju, a ne reprodukciju stvarnosti. Ova višeslojnost oblikuje ovu prozu kao hibridno pripovedanje, koje vijuga između esejističkog i romanesknog diskursa.
Sama priča ima dva junaka. To su Peter Handke i Emir Kusturica: Kusturica pripoveda o Handkeu, premda nam često – u tom pripovedanju – Handke kazuje nešto o Kusturici. Oni su, međutim, pripovedno udvojeni u svom identitetu: Handke dobija simboličko preimenovanje u Petra Apostola Speleologa, dok se prezime Kusturice pojavljuje u različitim – humoristički motivisanim – pogrešnim oblicima. Kao da je unutrašnji sadržaj njihovih identiteta oblikovan kroz igru pri povednih ogledala, pa se smenjuju perspektive udubljenosti i ispupčenosti, konkavnog i konveksnog, u ocrtavanju samih likova. Izvesna nesigurnost postaje pratilac njihovih egzistencija.
Oblikujući Handkea kao igrača na sajli razapetoj između dve rastavljene obale, ili zgrade, kao plesača nad ponorom, u korespondenciji sa Ničeovom predsta vom o Zaratustri, pripovedač nam je predočio igru njegove svesti, najskriveniji pokret njegovog duha, tanan kao list koji se jedva pomera: on nam je otkrio udubljenost ove egzistencije u najskriveniji ritam pokreta, u treptanje nad senkom, u zamišljanje nečeg što je jezički nepredstavljivo. I obrnuto: ocrtavši pokrete svog junaka u stvarnosti, u situacijama izbora, društvenim i političkim, pripovedač je predočio njegovu ispupčenost, uvećanost njegovih crta do odlučnih i neodstupnih gestova uprkos sili javnog mišljenja. Tako je nastala sugestija da je lirska tananost oblik egzistencijalne eksplozivnosti.
Slično je i sa pripovedačem: grubost njegovih poteza, kao oblik perspektivne ispupčenosti, ima svoj odjek u istančanoj opažljivosti čudnog satelita koji lebdi nad njegovom glavom, koji određuje njegove postupke, satelita u kojem odjekuje trag savesti. Ovu perspektivnu umnoženost prati promena pripovednog tona: dramatičnu situaciju, kao što je ratna, kao podlogu egzistencijalne patetičnosti, nadsvođuje humorni odjek, poput predstave o poklopcu koji zafrljačen u nebo, kao deo dečije igre, prati pripovedača na neobjašnjiv način čitavog života.
Odakle sve to dolazi? U naslovu ove proze skrivena su dva značenja: rečenica „Vidiš li da ne vidim”, izgovorena u tami bioskopske dvorane, u času kada je pripovedačeva glava zasmetala gledaocu iza njega da osmotri bioskopsko platno, postaje – svojom situacionom apsurdnošću – podsticaj da se u razumevanje života unese Plotinovo razlikovanje unutrašnjeg i spoljašnjeg vida. Spoljašnji vid – to je ono što vidimo dok gledamo oko sebe; unutrašnji vid – to je ono što vidimo u sebi, u času kada zatvorimo oči. Ova razlika je stalni pripovedni lajtmotiv. Ona otkriva metafizički poziv koji je upućen čoveku kao neka vrsta nagovora na samoposmatranje. Unutrašnja putanja svesti, samoća njenog usredsređivanja, susret sa strancem u sebi, predstavljaju presudnu nit koja spaja junaka i pripovedača.
Samo pripovedanje se razvija sekvencijalno, u smeni različitih situacija, ispremeštanih u vremenu, pa ono što je bilo pre pripovedno se pojavljuje kao nešto što dolazi posle, u smeni junaka i pripovedača, kao i pozadinskih i sporednih aktera. Osobene naporednosti pripovednih tokova, razrešenja neodređenosti do kojih dolazi u udaljenim poglavljima, filmska tehnika koja obeležava rezove pripovednih slika, obezbeđuju zanimljivost i tempo pripovednog odvijanja. Uprkos ovoj modernoj fragmentarnosti, koherenciju same priče, celovitost čitaočevog doživljaja, pak, obezbeđuje osnovna situacija o uručivanju Nobelove nagrade za književnost Peteru Handkeu u Stokholmu. Ona se postepeno primiče pripovednom završetku, kao klimaksu čije značenje počiva na svesti o vrednosti i bogatstvu unutrašnjeg viđenja. Ono, kao srce umetnosti, obezbeđuje saglasnost i sadejstvo svih pripovednih slojeva. U njegovom spajanju junaka i pripovedača kao da nastaje završna sugestija ove proze: lik-simbol koji otelovljuje skrajnutu, ali nepomućenu predstavu o čudesnom svetu umetničkog viđenja sveta.
Izvor: novazora.org.rs
