Проза Емира Кустурице Видиш ли да не видим, објављена у јубиларном колу СКЗ-а 2022. године, представља оригинални спој неколико различитих врста приповедања. У њој је препознатљив документарни слој, који почива на аутобиографској подлози: у њему можемо без недоумица препознати приповедача и јунака ове прозе као истакнуте уметничке личности нашег времена.
Процес приповедне фикционализације почиње, дакле, од очевидних животних ситуација. У приповедању је видљив и есејистички слој, који подразумева директна именовања духовне ситуације времена: кроз разуђену критику глобализацијских садржаја живота и глобалистичког стања свести које они стварају. У тим деловима приповедања постаје видно да духовни моменат надилази и перспективизује оно што се чинило да је пуки отисак животне стварности. Но, приповедни регистар се уметнички очуђује потпуно фикционалним поступцима: стања свести, како јунака тако и приповедача, преплићу се до нераспознатљивости, фантастичка симболика призора у којима се јунаци одвајају од сваке реалистичке могућности, усмеравају читаочево очекивање у правцу који подразумева имагинацију, а не репродукцију стварности. Ова вишеслојност обликује ову прозу као хибридно приповедање, које вијуга између есејистичког и романескног дискурса.
Сама прича има два јунака. То су Петер Хандке и Емир Кустурица: Кустурица приповеда о Хандкеу, премда нам често – у том приповедању – Хандке казује нешто о Кустурици. Они су, међутим, приповедно удвојени у свом идентитету: Хандке добија симболичко преименовање у Петра Апостола Спелеолога, док се презиме Кустурице појављује у различитим – хумористички мотивисаним – погрешним облицима. Као да је унутрашњи садржај њихових идентитета обликован кроз игру при поведних огледала, па се смењују перспективе удубљености и испупчености, конкавног и конвексног, у оцртавању самих ликова. Извесна несигурност постаје пратилац њихових егзистенција.
Обликујући Хандкеа као играча на сајли разапетој између две растављене обале, или зграде, као плесача над понором, у кореспонденцији са Ничеовом предста вом о Заратустри, приповедач нам је предочио игру његове свести, најскривенији покрет његовог духа, танан као лист који се једва помера: он нам је открио удубљеност ове егзистенције у најскривенији ритам покрета, у трептање над сенком, у замишљање нечег што је језички непредстављиво. И обрнуто: оцртавши покрете свог јунака у стварности, у ситуацијама избора, друштвеним и политичким, приповедач је предочио његову испупченост, увећаност његових црта до одлучних и неодступних гестова упркос сили јавног мишљења. Тако је настала сугестија да је лирска тананост облик егзистенцијалне експлозивности.
Слично је и са приповедачем: грубост његових потеза, као облик перспективне испупчености, има свој одјек у истанчаној опажљивости чудног сателита који лебди над његовом главом, који одређује његове поступке, сателита у којем одјекује траг савести. Ову перспективну умноженост прати промена приповедног тона: драматичну ситуацију, као што је ратна, као подлогу егзистенцијалне патетичности, надсвођује хуморни одјек, попут представе о поклопцу који зафрљачен у небо, као део дечије игре, прати приповедача на необјашњив начин читавог живота.
Одакле све то долази? У наслову ове прозе скривена су два значења: реченица „Видиш ли да не видим”, изговорена у тами биоскопске дворане, у часу када је приповедачева глава засметала гледаоцу иза њега да осмотри биоскопско платно, постаје – својом ситуационом апсурдношћу – подстицај да се у разумевање живота унесе Плотиново разликовање унутрашњег и спољашњег вида. Спољашњи вид – то је оно што видимо док гледамо око себе; унутрашњи вид – то је оно што видимо у себи, у часу када затворимо очи. Ова разлика је стални приповедни лајтмотив. Она открива метафизички позив који је упућен човеку као нека врста наговора на самопосматрање. Унутрашња путања свести, самоћа њеног усредсређивања, сусрет са странцем у себи, представљају пресудну нит која спаја јунака и приповедача.
Само приповедање се развија секвенцијално, у смени различитих ситуација, испремештаних у времену, па оно што је било пре приповедно се појављује као нешто што долази после, у смени јунака и приповедача, као и позадинских и споредних актера. Особене напоредности приповедних токова, разрешења неодређености до којих долази у удаљеним поглављима, филмска техника која обележава резове приповедних слика, обезбеђују занимљивост и темпо приповедног одвијања. Упркос овој модерној фрагментарности, кохеренцију саме приче, целовитост читаочевог доживљаја, пак, обезбеђује основна ситуација о уручивању Нобелове награде за књижевност Петеру Хандкеу у Стокхолму. Она се постепено примиче приповедном завршетку, као климаксу чије значење почива на свести о вредности и богатству унутрашњег виђења. Оно, као срце уметности, обезбеђује сагласност и садејство свих приповедних слојева. У његовом спајању јунака и приповедача као да настаје завршна сугестија ове прозе: лик-симбол који отеловљује скрајнуту, али непомућену представу о чудесном свету уметничког виђења света.
Извор: novazora.org.rs
