Pitanju izbora supružnika najčešće se prilazi pojednostavljeno, s ciljem da se odgovori na pitanje: čija uloga je presudna u tom iztboru – mladih ili njihovih roditelja i da li se u brak stupa iz ljubavi ili interesa.
Mnogi etnografi i književnici iz druge polovine 19. i početkom 20. veka pokušavali su da daju odgovor na ovo pitanje. Većina njih smatrala je da mladi imaju mnogo veću ulogu u izboru supružnika nego njihovi roditelji. Pri tom je rasprostranjeno uverenje da je davanje veće važnosti volji mladih tekovina novijeg vremena, a da je nekada situacija bila obrnuta:
„Pre ti nije bilo da biraš po svojoj volji gde ćeš, nego gde te dadu otac i majka, pa bilo ti pravo ili ne bilo“, primetio je Janko Veselinović u jednoj pripoveci.
Sličnog mišljenja bio je i Milan Đ. Milićević:
„Dva su puta kojima dvoje mladi idu da se sastanu, te da zajedno vek vekuju. Jedan put krče mlađi, a drugi stariji. Prvi je više poetičan, a drugi više ozbiljan. Na prvom se putu ne traže ni groši ni dukati, nego ono što je za onaj mah srcu drago; a na drugom se gleda od koga je koje; ko se u kuću dovodi, i za koga se dovodi? U novije vreme kao da se više putnika sreta na prvom putu, a u pređašnje doba ovaj drugi put redovno je dovodio dvoje mladih pod zelen venac.“
U većini etnografskih radova nailazi se na slične odgovore. Tako je, na primer, u jednom opisu ženidbenih i udadbenih običaja istaknuto:
„Bilo da roditelji žene sina, bilo da udaju kćer, većinom gledaju da ispune želju svoje dece. Nijedan roditelj neće primorati silom sina da uzme neku devojku, niti će primorati kćer da pođe za onoga za koga nema volju. Roditelji savetuju da takav brak donesi svađu i omrazu i da se na kraju završava razvodom. Zato većinom gledaju da zadovolje decu.“
Izbor supružnika bio je složen proces koji se ne može svesti na opoziciju između dece i roditelja. U mnogim slučajevima ni deca ni roditelji nisu imali veliku mogućnost izbora, već su im taj izbor nametale ekonomske i društvene okolnosti. Važnost braka kao osnove za formiranje ili produženje porodičnog domaćinstva na selu bio je ključni faktor prilikom izbora bračnog partnera. Već spomenuta karakteristika srpskog seoskog društva – rano stupanje u brak, bila je posledica tih okolnosti. Žurba sa kojom se u brak ulazilo ostavljala je malo vremena i prostora za biranje osobe s kojom će se živeti do kraja života. Činjenica da zbog visoke stope smrtnosti prosečno trajanje braka u Srbiji bilo je najkraće u Evropi, može da navede i na ciničan zaključak da period do kraja života i nije bio tako dug da se i pored neodgovarajućeg partnera ne bi mogao podneti. Osim toga, imajući u vidu da je stopa ponovnih brakova bila relativno visoka, mnogi su bili u prilici ili, tačnije, nuždi, da bračnog druga biraju više puta.
U brak se nije uvek ulazilo kad se to htelo i želelo, već kad se moglo ili moralo. Veliki broj već pominjanih molbi maloletnika da stupe u brak bio je posledica ekonomskih razloga koji su tek stasalu decu i (ili) njihove roditelje nagonili da što pre uđu u bračnu zajednicu. U takvim prilikama sumnjamo da se mnogo obraćala pažnja na postojanje ili ne postojanje međusobnih simpatija, naklonosti i zaljubljenosti, a još manje se razmišljalo o srodnosti karaktera, interesovanja i pogleda na život budućih supružnika.
U seoskom društvu u kojem je kolektiv gutao ličnost pojedinca, individualne osobine nisu mnogo dolazile do izražaja. Pred svim članovima zajednice bila su ista očekivanja – rad u domaćinstvu i podizanje potomstva bile su osnovne dužnosti i žene i muškarca. To su ujedno bila i glavna očekivanja koja su postavljena pred potencijalne bračne partnere, pa među njima nisu postojale velike razlike, jednog kandidata za ženidbu ili udaju mogao je bez mnogo muke da zameni drugi kandidat. Da je sklapanje bračne zajednice neretko bilo važnije od toga s kim se ta zajednica sklapa, rečito govori sledeći primer – pošto je porodica nesuđene mlade uoči svadbe obavestila mladoženju da devojka odustaje od venčanja, njegov brat je u roku od dva dana našao drugu nevestu:
„A ja na taj odgovor pretrnem i da ne ostavim pod sramotom brata svog, zato sve one svatove zadržim u mojoj kući da jedu i piju i veseljem zabavu provedu dok ja pronađem drugo devojku bratu svom koju mi je sreća i dodelila. U rakincu pronađem i isprosim ubrzo devojku Janu, kćer od Stojana Kršljanskog za koju sa svim onim prigotovljenim darom pođosmo sa svima onim svatovima. To je četvratak, na večer, u petak uzmemo devojku, a u subotu na Poklade venčala se s bratom“.
Da je formiranje bračne zajednice imalo prednost u odnosu na izbor supružnika govori i slučaj u kojem je mladoženja neposredno po venčanju smrtno nastradao; otac nesrećnog mladića je dan posle tragičnog događaja zatražio dopuštenje crkvenih vlasti da sa nevestom venča svog mlađeg sina. [Toj mobi nije udovoljeno iz razloga što je sa crkvenog gledište zaključeni brak bio punovažan, iako nije bio fizički konzumiran; nevesta je smatrana udovicom, a samim tim i afinalnom rođakom, tj. snahom brata svog pokojnog supruga (…). S druge strane, u slučajevima kada bi se po izvršenom venčanju ustanovila impotencija jednog od supružnika, brak je poništavan, kao da nikada nije ni bio sklopljen.]
Sklapanje bračne zajednice u mnogim slučajevima imalo je prioritet nad crkvenim činom venčanja, o čemu svedoče i brojni slučajevi dobegavanja devojke i formiranja vanbračnih zajednica. Da se početkom braka smatra početak zajedničkog života svedoči i memoarski zapis Vladana Đorđevića: „On se u jesen te godine [1865] – oženio, još kao đak, a venčao sa svojom ženom kad je postao doktor i kad je u Beogradu otpočeo svoju lekarsku praksu, dakle posle šest godina“.
Navedeni primeri mogli bi da navedu i na zaključak da prema narodnom shvatanju fizička konzumacija braka označavala početak bračne zajednice, a ne crkveni čin venčanja. Međutim, postoje isuprotni primeri: nije bilo neuobičajeno ni da se devojke koje su svojevoljno dobegavale momcima i sa njima izvesno vreme živele, kasnije udaju za druge mladiće. Čini nam se da narodno shvatanje braka nije bilo rigidno već prilično elastično i nadasve pragmatično. Ono je zavisilo prvenstveno od praktičnih potreba kojima su opravdavani mnogi postupci u pračnoj praksi.
*Priroedio Milovan Urvan prema knjizi: Aleksandra Vuletić, Brak u Kneževini Srbiji, Zavod za udžbenike: Beograd, 2008, 228−231)
