Piše: Milan Ružić
Pompezno najavljivani 15. mart u Beogradu je prošao i zaista je bio veličanstven. Studenti su opet izneli zahteve koje niko ne ispunjava, paradirali sa nacionalnim obeležjima i otvorenim srcem, pokazali zavidan nivo pristojnosti i beskrajnu dobrotu, a onda na kraju sve očistili. Ishod onog nasilnog dela kog smo se svi plašili jesu napadi na studente sa krovova zgrada kamenicama i kod jednog od fakulteta, kao i sada već famozni napad „zvučnim topom”.
I evo, već 16. marta svi su podeljeni na očarane i razočarane. Spadam u prvu grupu i objasniću zašto.
Prvo moramo obratiti pažnju na tri anomalije u našem političkom životu pre nego što iskažem zbog čega sam očaran studentima i 15. martom.
Naime, svedoci smo ovih dana da je najveća anomalija ovog društva u stvari privid vlasti Srpske napredne stranke koja se ovde još uvek održava samo medijskim spinovima i upotrebom sile na različite načine. Članovi vladajuće stranke, pa čak i koalicije, su saterani uz zid i znajući političare, neće prezati od preletanja, izdaje, ali ni od nasilja bilo koje vrste koje mogu da organizuju. Medijska moć znatno opada, jer su studenti napravili veliki informativni rat u kom su na jednoj strani oni sa društvenim mrežama, a na drugoj sve ostale medijske kuće. Ne računamo N1 i Novu S, jer one prenose samo ono što se uklapa u njihovu uređivačku politiku i što od njihovih reportera ima ulogu da napravi neke nove zvezde čije reči imaju javnu težinu, najpre političkog tipa.
Druga anomalija tiče se opozicionih političara. Gledali smo po raznim snimcima da opozicioni političari u skupštinama gradova, na lokalnim nivoima, počinju otvoreno da se suprotstavljaju vladajućim strukturama, ali isključivo na pogrešne načine. Umesto da sakupljaju dokaze koje će izneti na sudove ili tokom zasedanja, oni se pretvaraju u SNS-ovce iz Marićevih emisija i javno vređaju pripadnike vladajuće stranke (na šta im ni ovi ne ostaju dužni), čak i na onom najnižem nivou od kog bi se postidela i Karleuša koja poziva rektora, a nije sigurna ni šta je to, da podnese ostavku.
I treća anomalija tiče se naših intelektualaca od kojih se možda samo dva ili tri nisu diskreditovala tokom ovih studentskih meseci. Svi ostali su pokazali zavidan nivo političke, intelektualne i moralne impotencije. Kako oni koji su studente nazivali drugosrbijancima, plaćenicima i izdajnicima, tako i oni koji su pokušali baš preko leđa studenata da se ispnu na bine i politički otežaju na javnoj sceni.
Sad kad smo obradili anomalije, barem neke od onih koje su najvidljivije ovih dana, vratimo se na 15. mart i najveće proteste u istoriji ove zemlje. Nebitno je da li je bilo 800.000, milion ili milion i po ljudi, a svakako nije 60.000 ili 107.000 kako kažu vlasti, ali bitno je reći da je u pitanju broj koji se ne sme ignorisati.
Elem, mnogi su juče priželjkivali neku vrstu obračuna sa vlašću, pa čak i Vučićev silazak sa iste. Naravno, studenti nisu očekivali ni jedno ni drugo. A šta su studenti hteli, mnogi se pitaju. Pa ovako, s obzirom na to šta i na koji način studenti čine, može se objektivno doći do dve vrste razrešenja. Prva jeste verovatnija, a to je da se usled brojnosti protesta u sve ovo umešaju stranci, a čak 27 država je prenosilo proteste, i izvrše neku vrstu pritiska na vladajuće strukture u Srbiji. Svi će se pitati zašto stranci… Pa zato što svi u zemlji tvrde da je sudstvo pod šakom SNS-a. S te strane imamo tri nimalo naivne pobede studenata.
Dve se tiču Laure Koveši, rumunske tužiteljke koja se nalazi na čelu Evropskog javnog tužilaštva, nezavisne institucije EU, zaduženog za istraživanje, gonjenje i podizanje optužnica za krivična dela koja štete budžetu EU. Ona će ispitivati aferu sa respiratorima i pad nadstrešnice u Novom Sadu, naravno, sa aspekta pronevere sredstava EU.
Treća pobeda, iako mala, nimalo nije naivna, jeste greška u koracima koju je načinio Informer vešću da će tokom protesta Rumuni pljačkati stanove po Beogradu na šta je već reagovala ambasada Rumunije tražeći izvinjenje za ovaj težak diplomatski incident.
Ove pobede pokazuju da sve strukture vlasti prave velike greške u slepoj odbrani od studenata koji ih ni ne napadaju.
Druga vrsta razrešenja bila bi možda neka vrsta revolucije u onom klasičnijem obliku, ali mislim da to našoj deci ne pada na pamet.
Deca su izabrala rat simbolima i gandijevski obračun. Time se samo naizgled ništa ne postiže, a svedoci smo navedene tri pobede i nikada ranije viđenog ujedinjenja većine naroda. Vlasti imaju jednu veliku zamerku na studente, a to se tiče njihovih blokada fakulteta… Opet greška u koracima vlasti, a pobeda studenata… Na koji način?
Znamo da deca koja su sada na ulicama nisu išla u školu dve godine zbog korona-mera koje je upravo donosila ova vlast učestvujući u svetskoj igri straha i obmane istim. Dakle, neki od njih su propustili dve godine osnovne škole, neki srednje, a neki fakulteta. Stoga, ova deca su bila van sistema dve čitave godine i kao što možemo videti, nisu propatila od nedostatka socijalizacije i znanja. Možda je baš taj period kada su bila isključena iz sistema doveo do toga da imaju sada ovakve stavove i da njihovi postupci pokazuju zavidan nivo pristojnosti i zrelosti. To samo može značiti da sistem toliko ne valja da odstupanjem od njega deca postaju bolja, politički i socijalno osvešćena. I to je još jedan od brutalnih pokazatelja koliko aktuelna politika nije dobra, ili barem nije funkcionalna i koliko ova država vapi za rekonstrukcijom sistema pravljenog po kapitalističkim merilima.
Možda studenti ništa ne pokušavaju nasilno da učine, jer su shvatili da smo mi narod odrastao na predanjima iz epskih junačkih pesama, ali su razumeli da nije krv pokretačka snaga svega u toj literaturi, nego reč i čast. Ova deca su produhovljena verzija Srba, gospodstvenija, demokratičnija, empatičnija i svetlija verzija . Možda oni proteste prave da bi barem nekim danima u sedmici na ulici bili okruženi istomišljenicima i barem u tim trenucima živeli u nekom društvu koje vide kao svoje.
Zašto oni „neće uraditi ništa više od ovoga”… Zato što više od ovoga nije ni moguće. Shvatate li vi da je ceo državni poredak ojačan korupcijom i burazerskim vezama rasparčan šetnjama mladih ljudi. Pa ja se ne sećam da je tako nešto uradio bilo koji političar sa svojom strankom. Ne možemo reći da njihovo delovanje nije politički efikasno. Svakako da jeste, a to što sad ne postoji nijedan politički element koji bi prileteo da dovrši priču o „naprednoj” Srbiji, to ne može biti njihova krivica.
Ono što sigurno znam jeste da već četiri meseca ne popušta onaj beskrajni osećaj ponosa što su nam deca ispala daleko bolja od nas, što razumeju i pomažu sve oko sebe, što čine žrtve koje mogu da čine u skladu sa svojim godinama i položajem, što smo zbog njih proplakali svakog dana od decembra gledajući njihove postupke koji vraćaju veru u čovečanstvo. Jeste, neki mnogo pametniji ili „pametniji” ljudi od mene, možda i na istoj strani, dovešće sve ovo u pitanje dajući svoja tumačenja i pokazujući svoju pamet za tastaturom jalovi da učine išta drugo do da glume političke analitičare u društvu kom nisu nikada ničim doprineli. Magovi ispravnog razmišljanja koji svojim delovanjem po potkastima pokušavaju da iznađu put do Marićevih fotelja i pozicija savetnika ministara. Oni koji bi da uvek kritikuju, a ništa da kažu prvi, jer rizikuju da budu ispravljeni ili stavljeni na stub srama. Oni koje treneri poslednje ubacuju u igru, jer ništa ne znaju, ali na kraju znaju da pričaju zašto smo izgubili 3:0.
I neka ih. Neka i mene, nek se brukam time što mislim da imamo najbolju decu na planeti. Decu koja imaju svoj cilj i način borbe, pa ma koliko on bio dečji ili „neefikasan”. Deca koja su pokazala da su svesna svoje istorije, svoje snage. Deca koja nam primerom pokazuju da je i neka nepotrebna žrtva ipak žrtva zbog koje se čovek mora poštovati. Ona deca koja brane odrasle i koja stoje ispred nas kukavica da hrabrošću i srcem menjaju nešto što smo mi upropastili. Zvučim li patetično? Naravno! Zašto? Zato što je čovek u prelomnim trenucima istorije uvek patetičan! Patetična je i cela ruska literatura, pa bolje i nema.
I hvala deci što su zaustavili svoje školovanje da bi našla vremena nas da nauče nečemu što smo odavno zaboravili, a što je Srbe uvek krasilo – ljubavi, empatiji, sabornosti, ponosu, smirenosti, snazi i pameti. Ali nemojte se prevariti da njihovu smirenost i dobro srce potcenite, jer gnev dobrih ljudi može da sravni planinu. Na kraju krajeva, oni su juče mogli uzeti po granu i oboriti državu za deset minuta. Zašto nisu? Zato što oni znaju da je ovo njihova država i da ste i vi na vlasti, iako loši prema njima, ipak njihovi sunarodnici. Dakle, oni imaju silu koja je potrebna, a nisu je primenili. To je razlika između kukavice i čoveka. Čovek štiti svet od sebe.
Deco draga, jedan zahvalni patetični pisac, i sam u duši dete, koji je pred vama govorio, sa vama plakao, sa vama se smejao, šetao, tvrdi da ste vi čisti planinski izvor pored ove usmrdele bare okovane žabokrečinom i ne dozvoljavate da u njoj ostanemo žedni.
Gazeći ovom zemljom od grada do grada, pregazili ste sve podele i mržnje ovog naroda. Niko na vašem putu nije ostao imun na vašu dobrotu, neočaran vašom hrabrošću i nezagrljen vašim rukama. Ne dozvolite nikome da vas ubeđuje da svoju čistotu menjate politikom, jer niste ispunili nečije želje. Ispunite svoje, jer ova zemlja svakako ostaje vama. Ne ostaje vam mnogo, ali ćete vi od nje napraviti mnogo više od onoga što je ona sada. Zahvaljujući vama reč „student” nije samo vratila svoj sjaj, nego je postala titula i ja joj se duboko klanjam.
Izvor: Iskra
