Piše: T.S.
Čuvena virusološkinja dr Ana Gligić, šefica laboratorije Instituta „Torlak“ u vreme epidemije velikih boginja 1972, preminula je u subotu u Beogradu, u 91. godini.
Tokom epidemije uspela je da izoluje virus variole vere, a svetski su poznati njeni naučni radovi na otkrivanju virusa marburg i mišije groznice. Kada je Srbiju i svet pogodila pandemija koronavirusa aktivirala se iz penzije i stručnim savetima upozoravala javnost na značaj vakcinacije i epidemiološke zaštite, piše RTS.
Ana Gligić bila je jedna od junakinja borbe protiv poslednje evropske epidemije velikih boginja koja je na zimu i proleće 1972. godine pogodila SFRJ, uglavnom teritoriju Srbije, a najviše u delu Kosova i Metohije, po povratku Ibrahima Hotija iz okoline Đakovice sa hodočašća do Meke.
Hoti je od februara zarazio 11 osoba, među kojima je bio i učitelj Latif Mumdžić iz Tutina. Mumdžić je prve simptome uočio 2. marta, a do 10. marta, kada je preminuo, bio je na lečenju u bolnicama Novom Pazaru, Čačku i Beogradu, i nijedna analiza nije uspela da otkrije uzrok bolesti i, ispostaviće se, smrti.
U međuvremenu se broj prijavljenih slučajeva sa sličnim simptomima na teritoriji KiM povećavao, pa je postojala sumnja da je reč o epidemiji, što je bio dovoljan znak da se u pomoć pozove virusološkinja.
Poziv za Anu Gligić
„Moja deca su tada bila mala i taman sam ih spremala za spavanje kada su na vrata zazvonili direktor Instituta dr Ljubinko Stojković i epidemiolog dr Radoslav Bošković. Kažu: ‘Ana, molim vas, pođite sa nama, postoji sumnja na variolu.’ Rekli su mi da je situacija ozbiljna i da se očekuje da stigne materijal sa Kosova. Obukla sam se i pošla sa njima“, prisećala se kasnije za „Vreme“ dr Ana Gligić.
„Doneli su osam materijala, ja sam ih raspakovala i u osam sati ujutru javila da su svi pozitivni na testove na variolu“, pričala je dr Gligić.
Dr Ana Gligić je 22. marta pozvana na Infektivnu kliniku u Beogradu. Rečeno joj je da tamo leži žena sa promenama na koži koje liče na variolu.
„Moj direktor i ja smo otišli tamo i ja sam rekla da to nije variola, već neka stafilokokna infekcija. Međutim, u sobi prekoputa neko je ječao na sav glas. Pitala sam doktora infektologa ko je to. Rekao mi je da je to jedna medicinska sestra koja ima napad žuči. ‘Dali smo joj sve moguće terapije, ali ništa ne pomaže’, rekao je moj kolega. Izrazila sam želju da je vidim. Bili smo opremljeni zaštitnim odelom i maskom, ušli smo u tu sobu“, pričala je dr Gligić za „Vreme“.
Koža joj je bila crvena, bila je sva u podlivima, ali nije imala drugih promena. Iz usta joj je išla sukrvica, opisala je virusološkinja.
„Rekla sam šefu ‘ovo je purpurna variola (purpura variolosa), ona neće razviti nikakve pustule nego će umreti’. Predložila sam da uzmemo krv i da probamo da izolujemo virus. Onda mi je sestra sa infektivne rekla da imaju u drugoj sobi i jednog bolničara sa Prve hirurške – Slobodana Kočina. On je imao male promene, jer je bio vakcinisan. Uzela sam materijal i od njega. Dušica je već bila umrla kada smo mi iz njene krvi uradili izolaciju i utvrdili 21.750 virusnih čestica u kubiku krvi. Nije joj bilo spasa“, pričala je dr Gligić.
U toku epidemije obolelo je 184 ljudi – 123 na KiM i 32 u Beogradu, a preminulo je ukupno njih 40, sa stopom smrtnosti iznad 21 odsto. Epidemija je zvanično objavljena tek 25. marta i trajala je do 23. maja, a karantini su ukidani postepeno od 12. aprila do 19. maja. Virus je „ubijen“ na Institutu „Torlak“, procedurom kojom je rukovodila lično dr Gligić.
Miroslav Zdravković: Investicije u opštinama SFRJ: neki pokazatelji (2) investicije po stanovniku
Naučnica globalnog renomea
Virusološkinja Ana Gligić, specijalistkinja medicinske mikrobiologije i viša naučna saradnica na Medicinskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, rođena je 6. avgusta 1934. godine u slavonskom selu Ćeralije, kod Podravske Slatine, u tadašnjoj Kraljevini Jugoslaviji.
Tokom Drugog svetskog rata ostala je bez velikog broja članova svoje porodice. Školovanje je započela u Virovitici, gde je 1953. završila klasičnu gimnaziju, a 1959. je diplomirala biologiju na Fakultetu za prirodne nauke i matematiku u Beogradu, piše RTS.
Godinu dana po diplomiranju zaposlila se kao pripravnica za virusologiju na Institutu za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“, a zatim je prešla u novoosnovani Institut za imunologiju i virusologiju „Torlak“.
Specijalistički ispit iz medicinske mikrobiologije položila je 1966, iste godine kada je postala i rukovodilac Jugoslovenskog nacionalnog laboratorija za velike boginje, virusnu hemoragičnu groznicu i vektorske zarazne bolesti.
U toku svoje profesionalne karijere, Gligićeva se stalno usavršavala, što je bilo ključno za razvoj jugoslovenske javne zdravstvene politike.
Svojevrstan značaj za stručni rast Jugoslavije imala je i njena obuka u inostranstvu, te je 1968. godine otišla na specijalizaciju za dijagnostiku velikih boginja u najprestižnije laboratorije Evrope, uključujući Londonski virusni referentni laboratorijum i Institut za poređenje tropske medicine u Minhenu.
Pored velikog značaja u oblasti virusologije velikih boginja, ona je odbranila disertaciju na temu imunologije velikih boginja na Medicinskom fakultetu u Beogradu, čime je dala značajan doprinos razvoju ovog područja.
Njena karijera je uključivala i istraživanja na jednom od najsmrtonosnijih virusa – virusu marburg, koji je 1967. prva na svetu izolovala i opisala.
Tokom osamdesetih i devedesetih godina 20. veka, Gligićeva se usmerila na proučavanje hemoragičnih groznica.
Sa naučnim radom nastavila je i nakon penzionisanja, aktivno učestvujući u istraživanjima tokom pandemije koronavirus, gde su njena stručnost i iskustvo bili od velike pomoći.
Bila je jedna od najvećih stručnjaka u oblasti mikrobiologije i virusologije u Srbiji i svetu, a njen rad i doprinos nauci i zdravstvu i dalje ima veliki uticaj.
Izvor: Vreme/RTS
