Ako je najznačajnija nagrada koja se dodeljuje u Izraelu namenjena međunarodnoj literaturi, to nije, kako mi se čini, slučajno, već zahvaljujući dugoj tradiciji. Lišeni zemlje svog porekla, i zbog toga uzdignuti iznad nacionalnih strasti, velike jevrejske ličnosti su uvek pokazivale izrazitu osetljivost za nadnacionalnu Evropu shvaćenu ne kao teritoriju, već kao kulturu. Pošto su Jevreji i nakon toga, što su tragično iznevereni Evropom, ostali verni ovom evropskom kosmopolitizmu, javlja mi se pred očiman Izrael, njihova mala domovina konačno opet pronađena, kao pravo srce Evrope, čudno srce smešteno daleko od tela.
S uzbuđenjem primam danas nagradu, koja nosi ime Jerusalima a sa njom pečat ovoga velikog jevrejskog kosmopolitizma. Primam je kao romanopisac. Naglašavam: romanopisac, nikako pisac. Romanopisac je onaj, koji, kako je rekao Flober, hoće da nestane iza svojeg dela. Nestati za svojim delom, to znači odreći se uloge javne ličnosti. Nije to danas lako, kada je sve, što makar malo vredi, prinuđeno da pređe neprijatno osvetljenom scenom masovnih medija, koja u suprotnosti sa Floberovom intencijom puštaju da delo nestane iza lika njegovog autora. U ovoj situaciji, iz koje se niko ne može sasvim izvući, Floberov iskaz zvuči kao opomena: kada se odaje ulozi javne ličnosti, romanopisac ugrožava svoje delo, koje lako može biti shvaćeno kao puki privezak njegovih gestova, njegovih deklaracija, njegovih stanovišta. Ali, romanopisac nije ničiji glasnogovornik; razviću ovu tvrdnju još dalje i kazaću, da nije glasnogovornik čak ni svojih vlastitih misli. Kada je Tolstoj skicirao prvu varijantu Ane Karenjine, bila je Ana vrlo nesimpatična žena a njen tragični kraj je bio sasvim opravdan i zaslužen. Definitivna verzija romana je bitno drugačija, ali ne mislim, da je Tolstoj u međuvremenu promenio svoja moralna načela, pre bih rekao, da je tokom pisanja osluškivao drugačiji glas od glasa svojeg vlastitog morala. Osluškivao je ono, što bih rado nazvao mudrošću romana. Svi pravi romanopisci osluškuju ove nadosobne mudrosti, što nam može objasniti, zašto su veliki romani uvek ponešto inteligentniji od njihovih autora. Romanopisci, koji su inteligentniji od svojih dela, trebali bi da promene profesiju.
Ali šta je ova mudrost, šta je roman? Postoji sjajna jevrejska izreka: Čovek misli, a Bog se smeje. Inspirisan ovom sentencom, rado zamišljam, kako je Fransoa Rable oslušnuo jednoga dana božiji smeh i kako se baš ovako rodila misao prvog velikog evropskog romana. Volim da zamišljam, da je umetnost romana došla na svet kao odjek božijeg smeha. Ali zašto se Bog smeje, kada posmatra čoveka, koji misli? Zato što čovek misli, a istina mu izmiče. Jer što čovek više misli, tim više se mišljenje jednog udaljuje od mišljenja drugog. I konačno, zato što čovek nikada nije onim, što misli, da jeste. Bilo je to u praskozorje Novog veka, kada se pojavila ova temeljna situacija čoveka koji je napustio Srednji vek: don Kihot misli, Sančo misli, a ne samo istina sveta, već i istina njihovog vlastitoga ja se pred njima skriva. Prvi evropski romanopisci su zapazili i pothvatili ovu novu situaciju čoveka i od nje učinili temelj nove umetnosti, umetnosti romana.
Fransoa Rabele je izmislio mnogo neologizama, koji su kasnije ušli u francuski jezik i u druge jezike, ali jedna od tih reči je na veliku žalost bila zaboravljena. To je reč agelast; preuzeta je iz grčkog i znači: onaj, koji se ne smeje, ko nema smisao za humor. Rable nije podnosio agelaste. Bojao ih se. Žalio se, da su se agelasti prema njemu ponašali tako nemilosrdno, da je umalo prestao da piše, i to zauvek.
Nema pomirenja među romanopiscem i agelastom. Pošto nikada nisu čuli božiji smeh, agelasti su ubeđeni, da je istina jasna, da svi moraju misliti jednako i da su sami upravo oni, za koje misle, da jesu. Ali baš time, što izgubi izvesnost istine i jednodušnu saglasnost drugih ljudi, čovek postane individuum. Roman je imaginarni raj individua. To je područje, na kojem niko nije vlasnik istine, ni Ana, ni Karenjin, na kojem svi imaju jednako pravo da budu shvaćeni: i Ana, i Karenjin.
Panurg, prvi veliki lik romana, koji je Evropa upoznala, u trećoj knjizi Gargantua i Pantagruela muči se pitanjem: treba li da se oženi, ili ne? Savetuje se sa lekarima, sa vidovnjacima, sa profesorima, sa pesnicima, sa filozofima, koji opet citiraju Hipokrata, Aristotela, Homera, Heraklita, Platona. Ali nakon svih tih opširnih i eruditskih ispitivanja, koje ispunjavaju celu knjigu, Panurg još uvek ne zna, da li treba da se oženi, ili ne. Mi, čitaoci, ni sami to inače ne znamo, ali zato smo sa svih strana proučili komičnu i elementarnu situaciju onoga, ko ne zna, da li treba da se oženi, ili ne.
Erudicija Rablea, kako god da bila velika, ima drugačiji smisao od erudicije Dekarta. Mudrost romana je drugačija od mudrosti filozofije. Roman nije rođen iz duha teorije, već iz duha humora. Jedna od intelektualnih katastrofa Evrope je, što nikada u potpunosti nije shvatila najevroskiju umetnost, roman; ni njegov duh, ni njegova neizmerna znanja i otkrića, ni autonomnost njegove istorije. Umetnost nadahnuta božijim smehom po svojoj suštini ne samo da je nezavisna od ideoloških uverenja, već im protivreči. Po uzoru na Penelopu tokom noći raspliće tkaninu, koju su teolozi, filozofi i naučnici istkali tokom dana.
U poslednje vreme postalo je navika da se govori loše o osamnaestom veku i već se došlo do ovoga klišea: za nesreću ruskog totalitarizma je odgovorna Evropa, naime ateistički racionalizam prosvetiteljstva i njihova vera u svemoć razuma. Ne osećam se kompetentnim da polemišem sa temom, koja čini Voltera odgovornim za gulag. Ali se osećam kompetentnim da kažem: osamnaesti vek ne pripada samo Rusou, Volteru, Holbahu, ali takođe (ako ne i baš!) Fildingu, Sternu, Geteu, Laklosu.
Od svih romana ove epohe najviše volim Tristram Šendi Lorensa Sterna. Čudan roman. Stern ga otvara tako, što evocira noć, kada je Tristram bio začet, ali tek što o tome počne da govori, povede se drugom idejom a ova mu ideja opet izazove drugu anegdotu, tako da jedna digresija sledi za drugom a Tristram, junak knjige, zaboravljen je tokom gotovo sto strana. Ovaj ekstravagantni način, kako komponovati roman, mogao bi se učiniti kao puka formalna igra. Ali u umetnosti je forma uvek više nego forma. Svaki roman, hteo-nehteo, pruža odgovor na pitanje: šta je ljudska egzistencija i na čemu počiva njena poezija? Savremenici Sterna, kao, na primer, Filding, umeli su pre svega da uživaju u poetskoj privlačnosti radnje i avanture. Odgovor, koji je moguće predosetiti u Sternovom romanu, je drugačiji: poezija po njemu ne počiva u radnji, već u prekidu radnje.
Možda je ovde bio posredno začet veliki dijalog između umetnosti romana i filozofije. Racionalizam osamnaestog veka počiva na slavnoj Lajbnicovoj rečenici: nihil est sine ratione. Ništa od toga, što jeste, nije bez razloga. Nauka, podstaknuta ovim uverenjem, s opsednutošću istražuje zašto svih stvari, tako da se sve, što jeste, pojavljuje kao objašnjivo i izračunljivo. Čovek, koji hoće, da njegov život ima smisao, odriče se svakog gesta, koji nema svoj razlog ili svoj cilj. Sve biografije su napisane tako. Život onda ispada kao sjajna putanja uzroka i posledica, katastrofa i uspeha, a čovek, koji upire grčevit pogled na kauzalno povezan lanac svojih dela, tako još više ubrzava svoje sumanuto trčanje ka smrti.
Licem u lice sa ovom redukcijom sveta na kauzalni sled događaja stoji Sternov roman već i samom svojom formom: poezija nije u radnji, već tamo, gde se radnja zaustavi; tamo, gde je most između uzroka i posledice postao nevidljiv a misao luta u slasti lenje opuštenosti. Poezija ljudske egzistencije, kaže Sternov roman, je u digresiji. U neproračunatom. Na suprotnoj strani kauzalnosti. Ona je sine ratione, bez razloga. Na suprotnoj strani je Lajbnicove rečenice.
Ne može se suditi o duhu nekog veka isključivo na osnovu misli, teorijskih pojmova, i ne uzimati u obzir umetnost a posebno roman. Devetnaesto stoleće pronašlo je lokomotivu a Hegel je bio siguran, da je dosegnut sam duh svetske istorije. Flober je pronalazač gluposti. A dozvoliću sebi da kažem, da je to najveće otkriće njegovog veka, tako ponosnog na svoj naučni razum.
Naravno, niko ni pre Flobera nije dovodio u pitanje postojanje gluposti, ali svi su je tada shvatali nešto drugačije: bila je držana za puko odsustvo saznanja, za nedostatak, koji se ne da popraviti obrazovanjem. U Floberovim romanima je glupost neodvojiva dimenzija ljudske egzistencije. Prati sirotu Emu njenim danima čak na ljubavnoj postelji i na samrtnoj postelji, nad kojima će dva agelasta, Homas i Burnisi, dugo kazivati svoje plitkoumne gluposti kao posmrtni govor. Ali ono, što je najviše šokantno i skandalozno u Floberovoj viziji gluposti, jeste sledeće: glupost se ne povlači pred tehnikom, modernošću, naučnim razvojem, ona se svim tim razvojem i sama razvija!
Sa zlonamernom strašću Flober je sakupljao stereotipne formule, koje su iznosili ljudi oko njega, da bi ispadali inteligentni i obavešteni. Sakupio je od ovih formula slavni Rečnik preuzetih ideja (Dictionnaire des idées
reçues). Pođimo od ovoga naziva, da bismo kazali: moderna glupost ne znači neznanje, već bezidejnost preuzetih ideja. Floberov pronalazak je za budućnost sveta značajniji od najrevolucionarnijih ideja Marksa ili Frojda. Jer moguće je zamisliti budućnost bez klasne borbe ili bez psihoanalize, ali nikako bez nezadržive provale preuzetih ideja, koje zapisane na kompjuteru, propagirane masovnim medijima, brzo mogu postati sila, koja će zgnječiti celokupno originalno i individualno mišljenje, i ugušiti tako samu suštinu evropske kulture Novog veka.
Nekih osamdeset godina nakon toga, što je Flober osmislio Emu Bovari, tridesetih godina našeg stoleća, drugi veliki romanopisac, Herman Broh, pričaće o herojskom trudu modernog romana, koji se suprotstavio navali kiča, ali kojega će kič na kraju pomesti. Reč kič označava stav onoga, ko po svaku cenu želi da se dopadne i to najvećem mnoštvu. Ko hoće da se dopadne, mora da potvrđuje ono, što svet hoće da sluša, dakle da bude u službi preuzetih ideja. Kič, to je glupost preuzetih ideja prevedena na jezik lepote i osećanja. Nateruje nam na oči suze potresenosti nad nama samima, nad banalnostima, koje mislimo i osećamo. Nakon pedeset godina, danas, Brohova rečenica je postala još istinitija. S obzirom na imperativnu nužnost dopadati se i skretati pažnju što većeg mnoštva estetika masovnih medija je neizbežno estetika kiča, a kako masovni mediji postepeno obuhvataju ceo naš svet i skaču sa jednog njegovog kraja na drugi, kič postaje naša svakodnevna estetika i moral. Sve do nedavnih vremena modernizam je značio nekonforman otpor protiv preuzetih ideja i protiv kiča. Danas se modernizam utapa sa neizmernom masmedijalnom vitalnošću a biti moderan označava sumanut trud biti „à jour“, biti konforman, biti još konformniji od onih najkonformnijih. Modernost se odeva ruhom kiča.
Agelasti, bezidejnost preuzetih ideja, kič, to je jedan te isti troglavi neprijatelj umetnosti koja se rodila kao odjek božijeg smeha i koja je umela da stvori taj fascinantni imaginarni prostor, u kojem niko nije vlasnik istine i svako ima pravo da bude shvaćen. Ovaj imaginarni prostor, koji se rodio sa modernom Evropom, predstavlja sliku Evrope ili makar naš san o Evropi, san mnogo puta izneveren, ali ipak dosta snažan, da nas sve spoji solidarnošću, koja daleko prevazilazi naš kontinent. Ali mi znamo, da je naš svet, u kojem je individuum poštovan (imaginarni svet romana, realni svet Evrope), krhak i smrtan. Na horizontu se vidi armija agelasta, koja vreba. I baš u ovo doba neobjavljenog, permanentnog rata i na ovom mestu, čija sudbina je tako dramatična i okrutna, odlučio sam da govorim o romanu.
Možda ste primetili, da sa moje strane to nije način, kako se izvući od takozvanih važnih pitanja. Jer ako mi se čini da je evropska kultura danas ugrožena, ugrožena spolja i iznutra u onom, najvrednijem što ima, u njenom poštovanju prema individuumu, prema njegovom originalnom mišljenju i njegovom pravu na tajnost privatnog života, onda mi se takođe čini, da ova najvrednija esencija evropskog duha kao da je odložena u stranu u svojoj srebrnoj kutiji u istoriju romana, u mudrost romana. Ovoj mudrosti sam želeo da odam poštovanje u svoj izjavi zahvalnosti. Ali vreme je, da završim. Skoro sam zaboravio, da se Bog smeje, kad me vidi da mislim.
(Jerusalimsku nagradu sam preuzeo u Jerusalimu u proleće 1985. godine. Otac Marsel Dubois, dominikanac i profesor na Jerusalimskom univerzitetu, čitao je svoje laudatio na engleskom jeziku sa jakim francuskim naglaskom a ja sam pak preneo svoj govor zahvalnosti na francuskom sa jakim češkim naglaskom. Znao sam da će to, što čitam, postati završni deo moje knjige o umetnosti romana, koju sam baš tada završavao. To, što na početku predavanja govorim o dubokoj potrebi romanopisca da ne bude javna ličnost, imalo je pored opšteg važenja i značaj sasvim ličan: bio sam siguran, da je to moj poslednji nastup u javnosti. Predavanje je bilo objavljeno iste sedmice u Le Nouvel Observateur, a godinu dana kasnije u knjizi L’art du roman. To je bio moj prvi tekst, koji sam objavio u Češkoj nakon dvadeset godina zabrane, i to 1989. godine u tek osnovanom brnjenskom časopisu Most. Dvanaest godina kasnije ovaj tekst je izašao u časopisu Host. M.K.)
Sa češkog preveo: Vladimir Marko
Nova Misao, br. 1, jul 2009., str. 49-51
*Priprema i oprema Žurnal.
