Piše: Milan R. Simić
Jovica Aćin, ŠIBANJE, Službeni glasnik, Beograd 2024.
Roman Šibanje Jovice Aćina sve vreme obavijaju misterija i napetost. Autor znalački drži čitaoce u neizvesnosti, koristi i elemente psihološkog trilera, što dodatno doprinosi dubini i napetosti priče. Kroz razvoj radnje, Aćin je uspeo ono što malo ko može. Naime, radi se o tome da istražuje i moralne dileme samih čitalaca. Kada iščitate pojedina poglavlja, posebno O starim tajnim grobnicama, biće vam jasnija ova tvrdnja. Jer, masovne grobnice su mesta na kome, dobro je to shvatao Venijamin Đurović, mrtvi pamte što živi zaboravljaju. Njemu, u ovom romanu istražena masovna grobnica umalo nije došla glave. Saznao je što nije smeo, a zato, gubi se glava. Ispirač, arheolog smrti, samo čudom ostao je živ posle ispaljenog metka naručenih ubica u njegovu glavu, i na dnu otkopane masovne grobnice počinje njegov drugi život. Život beskućnika i Uličnog pripovedača. Masovne grobnice: među posmrtnim ostacima nema delova vojnih uniformi. One su za nedužne civile, decu, žene, stare.
Promovisana knjiga „Mušovići od begova i kapetana do zbjegova i svjetskih metropola
Pripovedač beskućnik (doktor forenzičke antropologije) je jedan od glavnih likova, poed njega tu su Nikola Radulović, tumač ludila, njegova polusestra Tamara (Tama) / U jedan mah shvatate da su zlato i novac nepotrebne stvari u životu. Da li je imala vremena da to shvati u poslednjim trenucima svog života Tamara, Tama, u bogatom apartmanu napuljskog hotela koji je nepriklatno pretvoren u mrtvačnicu). Emil je zatekao svoju nekadašnju ljubav: Ležala je u svojoj konačnoj samoći./ , Nikolin prijatelj Emil Zapara, njegova oteta sestra Cica (Ćara (Kjara), koju je usvojio Don Kiršot i čiji je posao u Kamori preuzela posle njegovog hapšenja), Garđula, istoričarka koja sve zna, postala je Kjarina desna ruka, njen brat blizanac Ferdinando, istina epizodno, Đakomo spiritista (koji će reći Nikoli da je Cica živa), Eri, izvanredan znalac ptica, ne zaboravljamo čudesnu Devojku (Lilu), duh Avale… Eto nam neophodne istoričnosti u književnom delu, dosta je prostora posvećeno tajnovitoj Avali nad kojom kao da bdi nevidljiv „pokrov“ Kosmičke svesti, i nepredvidivom Vezuvu, posebno pećinama koje su prepune ljudskih kostura još od vremena kuge.
Aćin opisuje svet koji nije mimoišla nihilistička pustoš. Akteri njegove priče, vlastitim delovanjem, pronalaze tračak svetlosti. Za otkrivanje tog tračka svetlosti, apsurdno, idealna osnova je upravo ona nihilistička pustoš. Otuda moć Aćinovih junaka, da vide i čuju što drugi ne mogu. Njihovi „sagovornici“ suAnri Bel, Đakomo Leopardi, Markiz de Sad. Nebo daruje bogatsva samo onima koji znaju šta da urade sa njima. To su pisci koji su dobili bogatstvo posebne vrste i koji ga, kao duhovi, dele svima kojima je dato da ih vide i čuju. A oni, koji ih vide, reći će (Nikola i Emil) i za određene slike: Video sam i ona je videla mene, i shvatili su da je Anđelo Merizi bio siguran u to kako će vreme da dorađuje slike baš u smeru u kojem je želeo. U osnovi priče je i traganje za jednom od njih, bila je u Narodnom muzeju, na neobjašnjiv način nestala.
Beskućnik i Nikola tragaju za njom, o životu slikara sve zasnajemo: ko je o njega naručivao slike. Anđelo Merizi, autor „živih slika“ i čiji je model bila i čuvena rimska prostitutka Filida (razlog njegovih nevolja, bekstva zbog ubitsva, zatvora, ali ne i grozne sudbine). Okončao je život u mukama unakaženog lica, a veli se da je i polumrtav slikao. Potraga za njim je i jedina koja je uspela. Potrage Nikole za Cicom ( sve vreme su blizu, a tako daleko!) nisu, kao ni Emila za Nikolom, ni onih ubica za preživelim Venijaminom koji se pridružio beskućnicima (prethodno, svoj naučni rad o grobnici je obezbedio, na kraju, sažetak će biti u Emilovim rukama, rad će dospeti u javnost, Arheolog smrti svoju životnu misiju ispunio je časno do kraja) .
Teri Pračet i knjige: Blesavost i apsurd kao ogledalo društva i ljudske prirode
Emil je uživao u starčevim pričama, o putevima svile u Srbiji, o tome da smo imali i prvi na Balkanu duševnu bolnicu, divota je bila slušati njegovo slikanje rečima. Vešti slikari pišu slikama, još veštiji pisci slikaju rečima. Da, svi smo mi samo nečija priča, pa i Nikolina ljubimica kornjača, tamo, u Napulju. Šetajući gradom u nezgodno vreme , našao se usred obračuna mafijaša, kornjaču je prineo na grudi, trčeći se domogao stana. Priča. U oklopu kornjače bilo je zariveno zalutalo pištoljsko zrno.
Za čitaoce, sve zagonetke u romanu rešene su, za glavne junake, Emila (koji je ostao da živi u Napulju sa Garđulom) i Nikolu nisu (tako je to kada se spoje njegova nostalgija prema Cici i ljubav prema Ćari koja je život shvatala kao partiju šaha, igrala ga je odlično, Nikolu redovno pobeđivala, a šah je igrala i…). To je morala ostati tajna jer je porodična, a o njima se ćuti kao što se ne govori ni o eventualnim ubitstvima u familiji. Biće da je to prvi razlog, a drugi? Takav je savršen književni svet, a Aćinov jeste.
Izvor: Dnevnik
