Пише: Михаило Ђурић
Ничеов (Nietzsche) Заратустра је сасвим изузетно дело. Нема му премца у читавој филозофској литератури. Тако је изузетно да се не може поредити чак ни са било којим другим делом истог аутора. Издваја се како својим обликом тако и својим садржајем, својом унутрашњом структуром (ако је у вези с њим уопште још умесно послужити се тим старим естетичким разликовањем). Заратустра је несумњиво најоригиналније, да не кажемо и најзначајније Ничеово дело. Не поводи се ни за каквим узором, већ носи сасвим особени лични печат свог творца. Није само најнеобичније него и најличније његово дело. Ни пре ни после Заратустре, Ниче није створио ништа слично. Нити предходна дела наговештавају такав развој, нити потоња настављају истим правцем. Као да је Ниче изненадно подлегао неком неодољивом искушењу, некој неодољивој потреби, као да је у магновењу нашао нов, непоновљив израз за своју основну филозофску мисао, као да је само за тренутак проговорио својим властитим језиком. Заратустра заузима средишње место у Ничеовом стварању, представља његов најдалекосежнији, најамбициознији подухват. Већ самим тим баца у засенак сва остала његова дела. Додуше, Заратустра је у исти мах и најзагонетније, најнеприступачније Ничеово дело; упркос томе што је најпопуларније, што је нашло највише одјека у ванакадемском свету. Оно највише збуњује од свих Ничеових дела, најтеже је пробити се кроз њега, одгонетнути његову поруку. Није јасно ни у чему је смисао Заратустриног учења, ни како треба разумети судбину Заратустре као учитеља (1). Тешко бисмо се уопште снашли у том делу да Ниче није накнадно изричито именовао његову идеју водиљу и без околишења објаснио своја очекивања у вези с њим (у аутобиографском спису Ecce homo, као и у својим многобројним писмима). Што, наравно, никако не значи да је Ниче тиме отклонио све сумње и недоумице и да се у свему морамо придржавати тих његових накнадних указивања.
Сам Ниче је високо ценио Заратустру. Више него било које друго своје дело. Није га само оштро одвојио од осталих („међу мојим списима мој Заратустра стоји за себе“, каже он ретроспективно), него му је и придао највећи могућан значај. Видео је у њему ни мање ни више него дело које „нагони човечанство на решења која одлучују о читавој човековој будућности“ (Писмо Малвиди фон Мајзенбург из прве недеље јуна 1884). При том је Ниче штедро хвалио своје умеће, није се устручавао ни од на изглед гротескног разметања својом изворношћу. Уображавао је да је створио Заратустру тако рећи ни из чега, без икаквог односа према било коме и било чему. „Све је у њему“, каже он у једном писму, „лично моје, без узора, поређења, претходника“. Али Ниче није био ништа мање издашан ни у похвалама свом готовом производу. Веровао је да Заратустра није само његов „non plus ultra“, његово „најбоље“ и „најодрешитије дело“, него и „језички најсавршеније“ (2) дело на немачком језику, чак да далеко надмашује све што је „икад до сада написано“. Тврдио је да је Заратустра „најтежа и најдубља књига свих времена“, да је то „најузвишенија књига која постоји“, те да је њоме „дао човечанству највећи поклон који му је до сада дат“. Готово је невероватно како је неко уопште имао храбрости да устврди тако нешто, да буде толико неодмерен у изразу, да толико забразди у свом самољубљу.
Тешко је поверовати да је Ниче толико ценио Заратустру само због тога што му је то дело било лично најважније, што је за њега био субјективно највише везан. Мада су таква замењивања, наравно, сасвим могућна, ако не и неизбежна. Неких елемената погрешне процене и несмотреног преношења нагласка било је сигурно и у Ничеовом случају. Јер Ниче је, несумњиво, много дуговао Заратустри, то је дело одиграло изузетно важну улогу у једном критичном тренутку његовог живота. Помоћу њега се, како се сам једном изразио, извукао „из истинског понора осећања“ у који га је „бацила“ зима 1882/83, та „најболнија од свих зима“, та „најопаснија“ зима његовог живота; захваљујући Заратустри, свалио је са себе терет разноразних пребацивања и сумњичења, ослободио се ужасне море која га је гушила, јер је настанак тог дела доживео као „неку врсту пуштања крви“. Толико је Ниче држао до Заратустре да је на једном месту чак отворено признао како му се чини „као да је живео, радио и патио“ само зато да би „могао да створи“ то дело, како је тек са Заратустром његов живот добио „накнадно оправдање“. Утолико неће бити да је Ниче погрешио када је Заратустру назвао својом „књигом охрабрења и окрепљења“, колико год да то нама данас звучи одвећ патетично. Али независно од те важности у егзистенцијалном погледу, Заратустра је неоспорно и филозофски вредно и значајно дело. Иако његову филозофску вредност и значајност можда треба схватити у нешто друкчијем смислу и на нешто друкчији начин него што ју је Ниче схватао, можда је треба тражити на некој другој страни, у некој другој димензији од оне коју је Ниче најпре имао на уму.
Некад је Заратустра уживао велики углед, много већи него сва остала Ничеова дела заједно. И то првенствено у литерарним круговима. Готово да је Заратустра искључиво заслужан за сву славу коју је Ниче најпре стекао као песник и мислилац. С таквим је нескривеним дивљењем у почетку било дочекано и прихваћено његово објављивање. Додуше, то се некадашње одушевљење није темељило ни на каквом дубљем познавању, а камоли истинском разумевању Заратустре. Односило се готово искључиво на његов језик и стил, независно од његовог карактеристичног мисаоног набоја. Баш као што ни касније наглашено омаловажавање, које је дошло као оправдана реакција не претходне необуздане похвале, није значило никакав стварни напредак у том правцу. Данас мало ко одаје посебно признање Заратустри, једва да се ико заклиње њиме, а од некадашњег одушевљења нема готово ни трага. Наравно, нико се више и не подсмева Заратустри, нема више ни некадашњих загрижених оспоравања његове вредности уопште. Са свих страна чују се далеко трезвенији и уздржанији гласови. Има чак и извесних покушаја егзактног научног проучавања тог дела, пре свега из семиолошке перспективе модерне науке о језику. Али озбиљно филозофско тумачење Заратустре још није почело. То је задатак који тек предстоји. Његово преузимање Хајдегер (Heidegger) је само донекле припремио и подстакао својим смелим указивањем на неопходност да се Заратустра једном почне читати „на исти строг начин као нека Аристотелова расправа“ (M. Heidegger, Was heisst Denken?, стр. 68), док је Хајдегер, у ствари, опасно угрозио извршење тог задатка својим крутим захтевом да се Заратустра стави на исту линију с највишим дометима метафизике субјективности, то јест да се узме у разматрање заједно са Шелинговим Истраживањима о суштини људске слободе, Хегеловом Феноменологијом духа и Лајбницовом Монадологијом (M. Heidegger, „Nietzsches Wort ’Gott ist tot’“, Holzwege, стр. 233). Колико је то дело стварно вредно и значајно у филозофском погледу, колико је Ниче доиста успео да њиме преокрене правац свег досадашњег филозофирања (или бар да утре томе пут), показаће тек системско испитивање карактера и домашаја оне „грандиозне синтезе“ (3) мишљења и певања која је остварена у њему, тек критичко проверавање мисаоне носивости оног самосвојног песничког језика којим је Ниче овде исказао своје ново онтолошко искуство.
Михаил Епштејн: Филозофија се рађа из дивљења, а Јелена је много дивнија од појаве атома
Унапред није јасно колико Заратустра уопште спада у филозофију, каквог уопште има смисла сматрати га филозофским делом. Јер он већ својим спољним изгледом потпуно одудара од свега досад познатог на том пољу. Ма колико растезали традиционални појам филозофије, Заратустру никако не можемо подвести под њега. Како с обзиром на то шта се у њему говори, тако и с обзиром на то како се говори, његова веза с филозофијом изгледа сумњива и лабава. Стога је сасвим разумљиво што су многи тумачи и коментатори Ничеовог дела већ одавно закључили да Заратустрино место и није толико у филозофији колико у литератури (4). Међутим, погледа ли се мало ближе, приметиће се одмах да ни у том случају не отпадају све тешкоће око његовог ближег одређења. Заратустра, наиме, не спада ни у какав познат књижевни род, већ пркоси свакој подели на родове. Пре би се могло рећи да се у њему мешају и укрштају најразличитији родови, чак да нестају границе између појединих грана уметности, да је Ниче њиме створио „свеукупно уметничко дело“ (das Gesamtkunstwerk) као неку врсту замене за оно што је Рихард Вагнер (R. Wagner), његов некадашњи најдражи учитељ, покушао својом музичком драмом. Већ сама та околност довољно убедљиво показује да је Заратустра тврд орах, да се са њим не може лако изаћи на крај.
Занимљиво је да се Ниче доста колебао у ставу према свом најважнијем, најдрагоценијем делу. Као да му је и самом некако измицала испод руке његова суштина, показујући стално изнова неку своју другу страну. Узалуд ће се код њега трагати за једном једнозначном одредбом. На једном месту Ниче указује на песничку црту Заратустре, очигледно с намером да повуче оштру линију разграничавања према својим дотадашњим списима: „То је спев, а не збирка афоризама“ (Писмо Францу Овербеку од 10. фебруара 1883), каже он кратко и недвосмислено. На другом месту, међутим, допушта да је Заратустра можда пре „пето Јеванђеље“ (Писмо Ернсту Шмајцнеру од 13. фебруара 1883), него „спев“ (очигледно алудирајући на „легендарни карактер“ његове фабуле), да би одмах затим додао како је Заратустра можда ипак најпре „нешто за шта још нема имена“, чиме је довео у питање сваку могућност његовог ближег одређења. Штета је само што се Ниче није чвршће држао тог свог у основи тачног увида да Заратустра представља нешто сасвим ново, нешто сасвим особено и изузетно, тако да се не може подводити ни под какву наслеђену категорију. Унео је још већу пометњу претераним наглашавањем чисто музичких својстава Заратустре (као да би то пре била каква „симфонија“ (5) него књижевни текст), и поготово одлучним указивањем на његов дионизијски, дитирамбични стил, чиме је то своје дело довео у најближу везу са грчком трагедијом, ако већ није и јасно ставио да знања да га сматра њеним легитимним наследником.
Али, мада је био дубоко свестан своје песничке снаге и чврсто веровао у језичко мајсторство свог Заратустре, Ниче није мислио да се бави лепом књижевношћу. Чак се одлучно бунио против сваког сврставања међу „белетристичаре“. Поготово му је после објављивања Заратустре било стало да се огради од таквог означавања. Згражао се над тим што Заратустра изазива погрешне асоцијације, што многи у њему виде само „забавно штиво“. Стога је изричито тврдио да Заратустра не спада у литературу, чак да је „неизрециво далеко . . . од свега уистину литерарног“ (Писмо Францу Овербеку од 9. новембра 1883). Наравно, то није било зато што је Ниче имао ишта против уметничког уобличавања мисли, што је у било коме погледу потцењивао важност песничког израза. Разлог је био знатно дубљи. У ствари, Ниче је био само против одвајања литературе од филозофије, бојао се да се истицањем у први план чисто литерарних вредности Заратустре губи из вида његов суштински однос према филозофији, његов првенствено филозофски смисао и значај. Ту је своју бојазан Ниче једном овако изразио: „Са Зартустром доспевам сада чак међу ’литерате’ и ’писце’, па ће врпца која ме је повезивала с науком изгледати као да је покидана“ (Писмо Хајнриху Кезелицу од 17. априла 1883). Показује се да Заратустра само на изглед спада у литературу, а да је његово тежиште, у крајњој линији, ипак на филозофији. Или, тачније: показује се да је песнички језик Заратустре тако нераздвојиво повезан с одређеним мисаоним садржајем да тек заједно с њим (а не одвојено од њега или насупрот њему) потврђује истински филозофски карактер дела. Ниче је, дакле, на најбољи могућан начин открио своје основно опредељење онда када је на примеру свог „најлитерарнијег“ остварења нашао за потребно да истакне своју дубоку приврженост филозофији.
Ништа не мари што је на једном (малочас већ споменутом) месту Ниче допустио могућност да се Заратустра схвати као „пето Јеванђеље“. Јер с том могућношћу он није озбиљно рачунао, то је била његова нескривена иронија. О томе има и неких посредних доказа. Да би стао на пут свим могућим неспоразумима око Заратустре (којих је већ од самог почетка било подоста), да би што више истакао његову првенствено филозофску усмереност, Ниче је накнадно изнео неколико веома важних објашњења. Одлучно је утврдио да Заратустра нема никаквих догматичких претензија, да то није никава нова „света књига“ која објављује апсолутну истину и изискује апсолутну послушност. „Ту не говори ’пророк’“, каже он о Заратустри у свом ретроспективном осврту (у Ecce homo), па одмах додаје: „Ту не говори фанатик, ништа се не ’проповеда’, не тражи се никаква вера“. И да не би испало као да су у питању само речи које немају никаквог покрића у фактичком односу према свету и животу, Ниче упозорава да Заратустра „не говори само другачије него и јесте другачији“ од свих „мудраца“, „светаца“, „искупитеља света“ и „осталих декадената“. Јасније се доиста није могло устати против сваког довођења у везу Заратустре с религијом, против сваке помисли да се овде популарише нека нова врста идеолошке заслепљености. Право је чудо како су многи каснији одушевљени следбеници и огорчени противници Заратустре уопште могли прећи ћутке преко ових Ничеових тако недвосмислених изјашњења, када већ сами нису умели да боље схвате и протумаче оно што је у тој необичној књизи стварно речено.
Додуше, Ниче није био баш сасвим сигуран у чему се састоји оно битно филозофско у Заратустри. Чак није био сасвим сигуран ни куда се њиме стварно упутио, колико је њиме стварно већ задовољио све своје филозофске амбиције. Упркос свем његовом уверавању да је Заратустра његово најзначајније филозофско дело, тешко је утврдити шта је он под тим стварно подразумевао. У неким својим писмима Ниче опрезно каже да је Заратустра само „предговор“ или „предворје“ његове филозофије, да је то једна од његових „припрема“, један од његових „међучинова“, да је то само „схема“ којом је „у општим цртама назначио“ своју филозофију, а коју ће морати тек да „разради“ током „наредних пет (или шест) година“. У неким другим писмима, међутим, категорички тврди да је Заратустра његово највише, најпотпуније и најзрелије дело („врх мојих досадашњих књига“), да се иза Заратустриних „једноставних и чудноватих речи“ крије његова „најдубља озбиљност“ и његова „читава филозофија“. А у свом позном осврту на пређени мисаони пут Ниче чак изражава наду да ће се „било кад“ успоставити „посебне катедре за тумачење Заратустре“, као да је у том свом делу већ изговорио своје најбитније филозофске мисли. Није јасно како треба разумети ово колебање. Ниједно Ничеово изјашњење о филозофским достигнућима Заратустре не заслужује посебну пажњу, ниједном се не може дати предност над свим осталима. Очигледно, Ниче није био начисто с тим да ли је Заратустра његова прва или његова последња реч у филозофији, да ли је тим својим делом учинио тек први корак у формулисању своје филозофије или јој је већ дао потпуно заокругљен облик, домогао се већ самог њеног врха.
Ничеова тврдња да Заратустра садржи „читаву“ његову филозофију није у складу с једном другом његовом тврдњом – да је са Заратустром решио само „позитивни део свог задатка“. Да Ниче при том и није изричито нагласио да му је после Заратустре остао други део задатка, да је сада „дошла на ред његова негативна, рушилачка половина“, не би било тешко открити у чему је ту несклад. Ако Заратустра обухвата Ничеову филозофију у целини, зашто је онда критички део остао изван њега, како то онда да је у њему постигао само нешто делимично? Невоља је утолико већа што је Ниче накнадно открио да је „пре текста“, то јест пре Заратустре, написао коментар о њему. При поновном „прочитавању“ својих списа Јутарња румен и Весела наука установио је, наиме, „да у њима нема готово ни ретка који не може да послужи као увод, припрема и коментар Заратустре“ (Писмо Францу Овербеку од 7. априла 1884). И да би забуна била потпуна, Ниче је накнадно означио чак и спис С оне стране добра и зла, који по реду настанка долази после Заратустре, као „неку врсту коментара“ о њему. Додуше, при том је одмах нагласио да је веома тешко увидети „како и колико“ тај спис објашњава Заратустру, те да то може разумети само онај ко је добро схватио његову филозофију. Јер тај спис је посвећен „критици модреног доба“ (6), њиме је Ниче, заправо, започео негативни део свог задатка. Све то јасно показује да није нимало лако ући у траг филозофским достигнућима Заратустре. У најмању руку, све то наводи на закључак да ипак постоји нешто заједничко између њега и оних дела која су му непосредно претходила или дошла непосредно за њим.
У први мах могло би се помислити да је изузетност Заратустре пре свега у његовом сасвим особеном језичком руху, у његовом неочекивано новом, непоновљивом начину казивања. Или чак да се у потпуности исцрпљује у томе. Јер у тематском погледу, како се чини, Заратустра не обележава никакав радикалан заокрет, не доноси ништа битно ново, не објављује ништа што није већ на неки начин наговештено у претходним или чак подробније развијено у каснијим Ничеовим делима. Међутим, грдно би погрешио онај ко би се олако повео за том првом помисли. Као да је у Заратустри уопште могуће разликовати спољни изглед и унутрашње језгро, као да је његов мисаони садржај уопште уочљив независно од песничког облика у коме је изражен, као да уопште постоје два различита саставна дела његове раскошне грађевине, две различите равни у којима се збива чин његовог стварања. Никакво половично решење овде не долази у обзир, посреди је једно у сваком погледу изузетно дело. Нису то само необична изражајна средства која Заратустру чине најизузетнијим од свих Ничеових дела, већ исто тако, или бар не мање од тога, и његов необичан мисаони хоризонт, његова чудесна дубокоумност.
У ствари, Заратустра не познаје и не признаје никакво двојство, никакве поделе и разлике, све је у њему саздано од једног комада. Тешко да се уопште може друкчије рећи оно што је ту тако сликовито речено. Мисао је искована као спев. Није то филозофија у традиционалном смислу којој је само нутучена маска уметности, нити је то уметност у традиционалном смислу која је само заогрнута плаштом филозофије (7). У Заратустри је Ниче дао нови замах филозофији, упутио је у новом правцу. Приближио је филозофију уметности готово до нераспознавања, сузбио њене теоријске амбиције, вратио јој чулну непосредност. Нема више никакве границе између њих, филозофија непосредно извире из уметности, неосетно прелази у њу, радикално преиначује свој лик према њеним захтевима. То је сасвим нови образац филозофирања, нешто сасвим супротно традиционалном појму филозофије. Уместо логичког посредовања, овде је уметничка интуиција постала битан конститутивни елемент мишљења. Неће се нимало погрешити ако се каже да је Ниче у Заратустри не делу показао могућност новог филозофског почетка. Није се само заложио за превазилажење логике, за ослобођење мишљења од стеге и укочености дискурзивног појма, него је и смело посегао за сликом и метафором. Открио је, да тако кажемо, изворни облик мишљења који је дубоко укорењен у певању, који се налази у најближем суседству певања. (8)
О томе да је Заратустра изузетан у сваком погледу, да у њему нема разлике између облика и садржаја, већ да је његов облик тако рећи сам његов садржај, посредно сведочи једна Ничеова позна забелешка. У тој забелешци, додуше, није реч о филозофији већ о уметности, заправо о уметнику, али нема никакве сумње да оно што је ту речено за уметност у потпуности важи и за филозофију, заправо за филозофа који раскида са традицијом, који неће више да се придржава овешталих схема, већ покушава да мисли другачије. Можда чак важи за филозофа у још већем степену него за уметника. Према Ничеовим речима, уметник придаје највећи могућан значај облику: „Човек је уметник само уколико осећа као садржај, као ’саму ствар’ оно што сви други који нису уметници називају ’обликом’. Али зато он припада изопаченом свету: јер одсад му садржај постаје нешто чисто формално – укључујући и његов живот“ (9). Испоставља се да уметник одбацује традиционално естетичко схватање уметничког дела утолико што укида разлику између облика и садржаја. Додуше, уметник укида ту разлику на крајње проблематичан начин – тако што облик пратвара у садржај, што облик поистовећује са садржајем. Парадоксалност тог корака Ниче појачава тврдњом да уметник не претвара само облик у садржај него и садржај у облик, тако да чак и властито постојање осећа као нешто чисто формално. Али то је цена коју он мора да плати ако уопште хоће да обезбеди јединство стваралачког чина. Попут уметника, с којим га је већ млади Ниче тако радо поредио, филозоф такође укида разлику између облика и садржаја тако што придаје највећи могућан значај облику. Штавише, филозоф наглашава важност облика можда још јаче од уметника, јер зна да нема никаквог садржаја изван њега. Мисао се троши, губи дубину, па чак и мења смисао онда када се саопшти другим речима. Облик није напросто посредник мисли, већ њен најдубљи егзистенцијални основ, заправо нешто идентично с њом. Изузетност Заратустре је управо у тој његовој невероватној формално-садржинској целовитости, у његовој непоновљивој поетичности, у том његовом парадоксалном повезивању мишљења и певања у нераскидиво јединство.
Додуше, велико је питање каквог уопште има смисла тврдити да је Ниче у Заратустри довео у везу мишљење и певање, да је чврсто повезао та два начина казивања. Јер када се тако нешто каже, онда се, у неку руку, ипак претпоставља самостално постојање тих начина, рачуна се с тим да мишљење и певање остају различити једно од другог, мада нераскидиво повезани. Треба, дакле, бити обазрив с таквим формулацијама. Тачније би било рећи да је Ниче у Заратустри укинуо мишљење и певање у њиховом досадашњем значењу, да је превладао њихову апстрактну подвојеност, да је открио првобитну могућност мишљења, неки његов изворни облик који је претходио тим двама касније осамостаљеним начинима казивања. Јер оно што се збива у Заратустри није више ни мишљење ни певање у смислу наслеђених одредаба, већ нешто сасвим друго, нешто битно ново – то је, да тако кажемо, певајуће мишљење или мисаоно певање. У сваком случају, извесно је да Ниче није помишљао ни на какво механичко удруживање мишљења и певања, да се није трудио око тога да недостатке и слабости ниједног од та два начина казивања исправи и надокнади врлинама и предностима оног другог. Нити им је придавао подједнак ранг, као да би мишљење и певање на неки строго симетричан начин учествовали у том удруживању. Није се устручавао да јасно покаже како певање претпоставља мишљењу, како верује у исконску снагу певања, како певање сматра колевком свеколиког мишљења.
Из самог Заратустре није лако докучити ни зашто ни у ком смислу певање предходи мишљењу, јер се о томе нигде подробно не говори. Чак ни сам тај однос нигде није изричито разматран, а камоли једнозначно утврђен. Али ту знатно помаже једна Ничеова позна забелешка која гласи: „Пре него што се почне ’мислити’, морало се већ ’певати’.“ (10) Одавде је већ много лакше разумети смисао ранијих штурих наговештаја. Тим пре што је Ниче у наведеној забелешци био врло отворен. Није само недвосмислено утврдио предност певања над мишљењем, него је у исти мах и открио у чему се та предност састоји. Јесно произилази да „певање“ овде значи исто што и „измишљање“, то јест слободно сликање неког чињеничног стања, те да је певање утолико јаче, моћније, изворније од сваког мишљења што је његов прави елемент привид, а не истина, што оно надмоћно кривотвори стварност и тако утире пут сваком будућем перспективистичком тумачењу њене „суштине“. Указивањем на дубоку укорењеност мишљења у певању Ниче је, дакле, јасно ставио до знања да ни мишљење нема никакав други задатак осим да, такође, ствара привид, да је свршено са традиционалним схватањем по коме је мишљење првенствено усмерено према истини. Или, тачније: утврдивши да је певање рудиментаран облик мишљења, Ниче је, у ствари, отворено признао да нема никаквог истинитог сазнања, да су лажљивост, привидност, фиктивност битна обележја човекове интелектуалне делатности уопште.
У Заратустри је Ниче на неколико места посредно потврдио ово уверење у песничко порекло свеколиког мишљења. Учинио је то најпре већ самим тим што је дао изразито уметнички карактер том свом делу: ту нема никаквог чврстог појмовног оквира који одређује правац излагања, нити излагање следи неку разумљиву логичку аргументацију. Колико је овде наглашен однос према уметности, колико се овде филозофија удаљила од свог традиционалног саморазумевања види се већ по томе што Заратустра не полаже право ни на какву истину и штавише, начелно искључује свако питање о њој. Али можда најјачу потврду треба видети у Ничеовој изричитој тврдњи да је Заратустра „песник“, да „говори у параболама“, и да је „прогнан из сваке истине“, мада је истовремено „мислилац“ и „учитељ“, утолико што објављује мисао о вечном враћању. Јер Ниче не пушта Заратустру да само у име свих песника каже: „Ми лажемо одвише“ (и тако дâ за право онима који одвајкада пребацују песницима што то чине), него му такође ставља у уста следеће признање: „Уистину се стидим што још увек морам бити песник.“ Јасније се доиста није могло наговестити да Заратустра укида разлику између мишљења и певања, да је у њему на делу изворно мишљење које је потпуно раскрстило са једностраностима мишљења и певања у смислу наслеђених одредби.
Одмах треба рећи да Ниче није први довео у везу мишљење и певање, да идеја о изворно песничком карактеру мишљења не потиче тек од њега. Иако је можда баш највише захваљујући њему постало сасвим јасно да само на трагу тог увиђања и у складу с њим има смисла очекивати истински преображај филозофије. Било би доиста чудно да нико пре Ничеа није ни помислио да је тако нешто макар и само могућно, а камоли покушао да покаже да је то и неопходно. У ствари, стваралачка напрегнутост између мишљења и певања прати читав ток традиционалног филозофирања (11). Одвајкада се знало да мишљење и певање припадају једно другом, да постоји нека тајанствена блискост та два начина казивања. И одвајкада је било покушаја да се некако премости јаз који је временом ископан између њих. Није требало чекати на Хердера (Herder) и немачку романтику да тек они укажу на дубоку укорењеност мишљења у певању. Али за разлику од свих својих филозофских претходника, Ниче се није задовољио простим наглашавањем блискости између та два начина казивања. Није хтео само да на нов начин теоријски разјасни однос између мишљења и певања, него пре свега да практично испроба могућност њихове нове синтезе. Отишао је тако далеко да је стварно почео да мисли певајући и да пева мислећи.
Овај савршени склад између мишљења и певања Ниче је, наравно, постигао посредством језика којим је у Заратустри проговорио. Тај се језик одликује изванредном свежином, огромном изражајном снагом, неисцрпним богатством ритмичко-метафоричких елемената. (Мада, додуше, упркос свим тим сјајним одликама, тај језик пати од извесне усиљености, местимично чак од неподношљиве извештачености.) Језик Заратустре укида разлику између мишљења и певања утолико што носи и омогућује њихово заједничко деловање. У њему се збива јединствено казивање: мишљење се надахњује певањем, а певање одјекује у мишљењу. Том језику је својствен стил муњевитих асоцијација и суптилног симболичког посредовања. Он често прибегава парадоксалним обртима, захвата у дубину тиме што остаје на површини, предочава оно најдаље тако што упућује на оно најближе. Тај језик говори такорећи сам од себе, без икаквог ослонца у нечем изван себе, и неће да каже ништа друго осим оно што говори. Ниче посебно наглашава његову чулно-опажајну непосредност. Каже да је „у поређењу с тим повратком језика природној сликовитости, сиромашна и детињаста и најмоћнија снага сликовног израза која је досад постојала“ (Ecce homo). Та процена је очигледно претерана, мада упућује на једну важну црту којом се језик Заратустре доиста најпре и највише одваја од наслеђеног филозофског језика.
У свом позном осврту на Заратустру Ниче одлучно указује на дионизијску усмереност тог дела, на његову присну везу са грчком трагедијом. Наглашава да је језик који је ту употребљен „језик дитирамба“ и назива Заратустру „играчем“ (очигледно у складу са својим раним увиђањем да грчку трагедију пре свега чини хор сатира који певају и играју). При том, Ниче каже за себе да је „проналазач“ тог језика и одмах додаје да нико пре њега није говорио тим језиком: „Тако се никад није певало, никад осећало, никад патило: тако пати један бог, Дионис“ (Ecce homo). Отуд би можда следило да је Ниче малтене веровао да је надмашио грчку трагедију, а не само да је створио нешто равно њој. Додуше, Ничеов опис дитирамба у Рођењу трагедије наводи на другачији закључак. Ниче каже: „Дионизијски дитирамб подстиче човека да у највећој мери уздигне све своје способности: нешто што никада није било искушано, продире до израза . . . Потребан је нови свет симбола, одједном читава симболика тела, не само симболика уста, лица, речи, него потпуна мимика игре ритмички покреће све удове. Затим расту све симболичке снаге, оне музичке, нагло и силовито, у ритмици, динамици и хармонији. Да би схватио то свеукупно разобручавање свих симболичких снага, човек је већ морао доспети до оног високог ступња самоодрицања који хоће да се изрази у тим снагама.“ Овај опис у потпуности важи за Заратустру, можда чак важи за њега више него за грчку трагедију, мада је очигледно био замишљен као опис грчке трагедије, пре свега Есхилове. Као да је Ниче у зрело доба, после богатог искуства критичког разрачунавања са наслеђеним филозофским језиком, најзад успео да на делу оствари оно што је у свом младалачком спису истакао као херменеутички захтев!
Али колико год било тачно да Заратустра чува неку дубоку унутрашњу везу са грчком трагедијом, ако већ и непосредно не зависи од предходног тумачења њене суштине, чини се да назив „дитирамб“ за језик Заратустре није најсрећније изабран. Не зато што би тај назив био сасвим неприкладан, већ зато што је једностран, па заводи на погрешан пут. На тај начин се, наиме, одвећ наглашава уметнички а запоставља филозофски карактер тог језика, истиче се у први план однос тог језика према грчкој литератури, а прикрива његов однос према грчкој филозофији. Као да за настанак тог језика није било бар исто толико подстицајно и меродавно филозофско колико и литерарно достигнуће грчког генија! И као да се ту уопште може повући нека строга линија разграничења између грчке уметности и филозофије, нарочито оне пре Сократа! Није случајно позни Ниче, на једном месту на коме је себе назвао „трагичким филозофом“ с очигледном алузијом баш на Заратустру, изричито утврдио: „Пре мене нема овог претварања дионизијског у филозофски патос“ (Ecce homo). На тај начин је творац Заратустре већ довољно јасно истакао да је својим делом знатно проширио, да не кажемо преиначио дитирамб, да је дитирамб код њега добио нову димензију.
Језик који је Ниче створио у Заратустри срећан је спој песничке сликовитости и мисаоне изражајности. Нимало не личи на дискурзивно-појмовни језик филозофске традиције. Донекле подсећа на филозофски језик пресократоваца, изворних мислилаца из трагичког доба Грчке, који се одликује чудесном једноставношћу. Можда му се чак делимично врло успешно приближава. Код пресократоваца су облик и садржај чврсто срасли један с другим, подједнако су натопљени чујно-опажајном симболиком. Пре него што су слика и појам уопште стекли самосталан положај, пре него што је уопште дошло до њиховог раздвајања и супротстављања, ту је на делу посведочена исконска повезаност мишљења и певања, ту је филозофија, тако рећи, већ непосредно искована као мудрост у изрекама. Наравно, Ниче није био ни наиван присталица ни заслепљени поклоник некадашњих достигнућа филозофског духа. Ни говора о томе да је покушао да оживи нешто што се једном давно већ догодило у филозофској традицији, а камоли да се озбиљно загрејао за песнички образац пресократског почетка, да је хтео да обнови филозофију по угледу и с обзиром на тај почетак. Знао је он добро да се мишљење у међувремену страховито отуђило од свог изворног облика. Непомућена складност архајског израза није више могућна после необузданог застрањивања у дискурзивну једностраност. Искуство раздвајања и супротстављања слике и појма не може се напросто игнорисати. Напредак у филозофији је могућан само на темељу тог искуства, а не насупрот њему. Ниче је био начисто с тим да је филозофски језик пресократоваца настао у одређеном историјском тренутку, одговарајући одређеној духовној потреби. Али му је такође било јасно да ни тај тренутак ни та потреба више нису његови (12). Утолико нема никакве сумње да је његов Заратустра све друго пре него рестауративни покушај: Ниче није настојао да понови пресократски почетак, колико год да му је пример тог почетка лебдео пред очима.
Није чудно што је Ниче пропустио да спомене пресократовце поводом свог Заратустре. То није било зато што је некритично прецењивао своју оригиналност. Чак би се то његово пропуштање пре могло схватити као знак скромности него разметљивости. Ниче је, наиме, био тако дубоко свестан изворности пресократске синтезе мишљења и певања да му се највероватније морало чинити сасвим неумесним да свој покушај накнадног обједињавања тих већ осамостаљених начина казивања икако упоређује с њиховим достигнућем. Утолико више изненађује што је Ниче на једном месту изричито споменуо Платона у вези са Заратустром. То се најмање могло очекивати већ с обзиром на то што је Ниче, иначе, био ратоборни антиплатоновац, што је жестоко осуђивао Платонову филозофију као моралистичку метафизику, а своју филозофију сматрао „обрнутим платонизмом“. Није јасно какве везе Заратустра уопште може имати с Платоном, ако већ Платон важи као утемељивач метафизичке традиције, а Заратустра представља управо највећи изазов тој традицији. У том свом спомињању Ниче је био сасвим шкрт. Није рекао ништа ближе о томе у чему се веза састоји, већ је само нагласио како је посредним путем, читајући једно онда тек објављено филозофско дело које већ својим насловом одаје платонско надахнуће и усмерење свог аутора, недвосмислено открио њено постојање. „При читању Тајхмилера (Teichmüller), каже он у дописници свом пријатељу Овербеку (Overbeck), „све се више ишчуђавам како мало познајем Платона и како много Заратустра платонизеи“. То што Ниче нигде није поновио и потврдио то своје неочекивано откриће (неочекивано и за њега самог, као што се види из наведеног текста), нимало не умањује његову тежину и озбиљност, а поготово не отклања потребу за подробнијим тумачењем његовог смисла. Може бити да се у тим Ничеовим речима крије нека важна порука.
По себи се разуме да ово спомињање Платона у вези са Заратустром треба тумачити у ужем смислу. Једино се тако могу избећи његове неугодне последице. Треба, наиме, поћи од тога да је Ниче могао наћи у Заратустри само сличност с Платоновим стилом, с његовим начином излагања, а не сличност са самим Платоновим излагањем, с његовом филозофијом. Или, тачније, треба узети да је Ниче овде могао имати у виду само уметничку страну Платонове филозофије, њен дијалошки облик, а никако њену метафизичку усмереност, њен догматички садржај. На такав закључак упућује, уосталом, већ и сам грчки глагол платонизеин који је при том употребљен. Његово значење није у томе да неко говори исто што и Платон, већ да говори као Платон или, тачније, да подражава Платонов говор. Додуше, ни тим ограничењем се не избегавају све тешкоће. Јер Ниче није много држао ни до Платонове уметности, а не само што је одбацивао његову филозофију. Био је тако скептичан према „уметнику Платону“ да је једном чак отворено изразио своје дубоко неслагање с оним у његово доба међу научницима још широко распрострањеним „дивљењем“ према Платоновом литерарном мајсторству. Тврдио је да је Платон побркао „све стилске облике“, те да је, заправо, био „први декадент стила“ (Сумрак идола). На шта је онда Ниче уопште могао мислити када је рекао да Заратустра говори као Платон?
Пре свега, треба подсетити на једно важно Ничеово изјашњење о Платону у Јутарњој румени које се упадљиво издваја из масе осталих његових изјашњења, јер се одликује готово невероватном благонаклоношћу према утемељивачу метафизичке традиције. Реч је о Ничеовом указивању на Платоново аргументовано тражење истине, на његов строго рационалан метод филозофирања, што је, како изгледа, од највећег значаја за разумевање накнадног открића када је реч о Заратустри. Додуше, тај несумњиво позитиван став према једној битној црти Платонове дијалектике Ниче није нигде поновио, а камоли подробније развио, тако да се само на основу тог једног јединог изјашњења никако не може закључити да је наш филозоф био потајни присталица, а не само отворени противник Платонов. Али већ сама та околност што код Ничеа има и других гласова, поред погрдних и подругљивих, јасно показује да је неопходно кудикамо опрезнији, истанчанији, диференциранији приступ односу Ниче – Платон од оног који је већ одавно овештан као нешто само по себи разумљиво. Колико год било тачно да Ниче, доиста, није добро познавао Платона, да му је у вези са њим много шта промакло или чак остало потпуно недоступно, ипак, далеко од тога да је Ниче био баш сасвим неупућен у тајне Платонове филозофије, да је то било баш неко катастрофално непознавање.
Упадљиво је да Ниче није споменуо овде Платона издвојено, већ унутар критичког разматрања филозофије свог доба. Насупрот шопенхауерској ирационалистичкој тенденцији, насупрот помодном разметању „интуитивном“ обдараношћу, насупрот широко распрострањеном позивању на „унутрашње чуло“ или „интелектуални опажај“, Ниче одлучно указује на Сократово откриће ума, заправо откриће „чаролије узрока и дејства, разлога и последице“, које је добило тако живу и упечатљиву потврду у Платоновим дијалозима. У том открићу Ниче види малтене неприкосновену тековину, ако не и камен-темељац сваког истинитог филозофирања. Као да је потпуно заборавио своју рану оцену тог истог открића ка „дубокумисаоног привиђења“, као „узвишене метафизичке лудости!“ Изричито наглашава да је Платон ослободио мишљење крутих стега обичаја и пустио да се разигра независно од некадашњег свемоћног ауторитета који је у целости одређивао његов садржај. „Колико уопште разуме Платона и стару филозофију“, пита Ниче, „онај ко не чује непрекидно клицање које се провлачи кроз сваки говор и одговор Платоновог дијалога, клицање због новог проналаска умног мишљења?“ (Јутарња румен). Нема, ваљда, ниједног другог места у читавом Ничеовом филозофском делу где је откриће логике тако безрезервно представљено као узлет филозофског духа, као крупан напредак у мишљењу. С погледом пуним разумевања за Платонов метод филозофирања, Ниче се начелно ограђује од тога „како се сада негује филозофија“, осуђује своје филозофске савременике што одустају од разјашњавања појмова и логичког заснивања, чини му се да оно што они траже од филозофије није у складу са Сократовим проналаском, да је „управо супротно“ ономе „што су Грци добијали од ње“. Обузети филозофским еросом, Грци, наиме, нису тежили мистичком јединству, нису се задовољавали неодређеним интуитивним доживљајима, већ су се страсно одавали дијалектици, тој „божанској уметности“ која се састоји у „строгој и трезвеној игри појмова“ (Јутарња румен). Стога потребу својих савременика за свакојаким спекулативним решењима Ниче жигоше као изразито нефилозофску потребу, као потребу за религијом.
Независно од тога колико је Ниче био у праву када је овако оштро осудио читаву филозофију свог доба као псеудофилозофију, те колико је уопште могућно сложити се с њим да је она стварно била безнадежно огрезла у ирационализму, нема никакве сумње да је Ничеово кратко изјашњење о Платону тачно погађа циљ. У најмању руку, сасвим је прикладно, нема му се шта приговорити. Ту је на крајње једноставан начин истакнуто управо оно што је битно. Треба само добро разумети у коме је смислу Ниче узео овде Платона као меру ондашњег стања у филозофији, шта је он хтео да постигне тим поређењем, чиме се руководио када се одлучио за тако нешто. Ни говора о томе да је веровао у трајну вредност и обавезност Платоновог открића ума, а камоли да је хтео да рехабилитује његов метод филозофирања. То не долази у обзир већ из простог разлога што Платон ништа није делио и одвајао, што је његова филозофија јединствена мисаона грађевина, што је метод те филозофије сасвим примерен њеном метафизичком садржају. Утолико би залагање за обнову Платонове дијалектичке вештине неизбежно значило залагање за обнову његове филозофије у целини. У ствари, Платон је послужио Ничеу само као позадина за истицање, као супротност према којој се јасно види да ирационализам није никаква алтернатива филозофије, већ њена радикална негација, да је то, заправо, најтежи пораз филозофије, а не неки виши ступањ њеног развоја. Нема чак ни најмањег наговештаја да би Платоново откриће требало схватити као општеобавезан узор, као откриће умности уопште.
А што се тиче Ничеовог изјашњења о Платону, ту нема шта много да се нагађа. Ниче је очигледно тачно схватио да је Платон изградио филозофију на рационалном темељу, да је упутио филозофију на пут дискурзивног мишљења (13). Она радост сазнања која чудесно одјекује са свих страна његових дијалога, која неодољиво навире тако рећи одасвуд, то је управо радост ума који се слободно игра са самим собом. То недвосмислено потврђује и једно друго Ничеово изјашњење о Платону које се такође налази у Јутарњој румени, мало даље од предходног. Истина, на том другом месту није више реч само о Платону већ о Платону и Аристотелу заједно, али то ништа не мења на ствари. Можда то удруживање још више иде у прилог нашој претпоставци да је Ниче тачно уочио оно што је битно. Иако добро зна да постоје крупне разлике између Платона и Аристотела (на које, наравно, и посебно скреће пажњу), Ниче сматра да су се Платон и Аристотел, ипак, слагали у једном: да сазнање причињава највећу радост, и то не само човеку него и боговима, да се „највиша срећа“ састоји у „сазнавању, у делатности добро извежбаног разума који проналази и измишља“. И да не би било никакве сумње, да би предупредио све неспоразуме око природе делатности која толико усрећава, да би што јасније истакао њену појмовно-дискурзивну усмереност, Ниче одмах додаје да то није ни „интуиција“ теолога ни „визија“ мистичара. Тешко да се овим наглашавањем дианоетичког момента насупрот ноетичком, Ниче огрешио било о Платона било о Аристотела, јер обојица су, доиста, придавала највећу важност мишљењу које поступа разложно, које саставља и раставља појмове, обојици је, доиста, највећма било стало до логичког заснивања појмовних одредаба, а не само до непосредног увиђања.
Према Ничеовом мишљењу, Платон је, дакле, јасно показао шта филозофија хоће и може да пружи, у чему се састоји једна њена велика могућност. Истакавши методички захтев да мишљење образложи сваки свој корак, да разјасни употребљене појмове и наведе разлог за сваку изнету тврдњу, он је, у ствари, пресудно одредио правац свеколиког потоњег филозофирања, дао филозофији одређен облик, створио метафизику као логичку науку (14). Јер мишљење које себе сáмо заснива већ је као такво метафизичко, а не води само неизбежно у метафизику. Није неопходно да онај који тражи објашњење неке ствари прибегне последњем разлогу, те да тако, затворивши круг испитивања, западне у метафизику. Већ самим тим што пита зашто је нешто такво какво јесте, а не друкчије, што покушава да свему нађе разлог, што хоће све да образложи, он мисли метафизички, креће се унутар метафизике. (15)
Тако долазимо до закључка да Ничеово спомињање Платона у вези са Заратустром треба тумачити сасвим слободно, да не кажемо насилнички, да треба дати предност ономе што је ту остало неисказано над оним што је стварно казано, да оно прво треба узети као кључ за ово друго, а не држати се слепо самог текста. Друкчије се никако не може изаћи на крај с тешкоћама које настају. То спомињање треба, дакле, схватити као указивање на сличност у разлици, као откривање блискости у другом елементу, као наговештај подударности с обрнутим предзнацима. И то не само у појединостима, већ начелно и у целини. Када је рекао да Заратустра говори као Платон, онда је Ниче очигледно могао мислити само на подражавање у смислу структурног слагања, а не у смислу дословног понављања. О неком простом преузимању Платоновог обрасца филозофирања не може бити говора већ стога што Заратустра не познаје и не признаје дискурзивно мишљење: нити се бави разјашњавањем појмова, нити настоји да их логички повеже. То је сасвим особени облик или начин филозофирања који нема ничег заједничког са наслеђеним појмом филозофије. Лишен је матафизичког патоса, јер одлучно прекида са рационалним методом који је управо Платон оставио филозофији у наслеђе. Па ипак, нека необична сличност са Платоном избија овде на видело готово претећи баш захваљујући тој разлици. Показује се да Заратустра подражава Платона управо тиме што тако другачије говори од њега.
Какво је то структурно слагање које овде наводно једино долази у обзир? Шта је то што Заратустру толико приближава Платоновим дијалозима да с правом можемо говорити о подражавању, макар и само у пренесеном смислу? У чему се састоји њихова блискост упркос страховитој удаљености?
Наравно, неће се отићи далеко ако се, при том, сва пажња усмери на сличности и разлике које су најпре упадљиве. Не помаже много сазнање да је у обадва случаја посреди ненадмашно мајсторство у начину казивања. Није то што Заратустра има више монолошки него дијалошки облик, што су то више Заратустрини говори него његови разговори са другима у било коме погледу важно за саму ствар. Јер о суштинском карактеру филозофског прегнућа не одлучују спољашњи моменти. Да би се стварно ушло у траг Ничеовој зависности од Платона, да би се стварно разумело зашто је Ниче подметнуо Заратустри платонске намере, мора се размотрити сам језик тог његовог списа, мора се упоредити тај језик са малочас описаним језиком филозофске традиције којим је Платон први проговорио. Тек ће тако постати очигледно оно тајанствено јединство које је Ниче с добрим разлогом именовао грчким глаголом, само ће тако изаћи на светлост дана она скривена веза коју је Ниче срећно наслутио, али није објаснио.
Нема никакве сумње да језик Заратустре отворено пркоси наслеђеним филозофским мерилима, да радикално одступа од језика филозофске традиције. Има неку своју посебност, сасвим је чудан, оригиналан, непоновљив. То је првенствено песнички језик, далеко од сваке апстракције, засићен чулно-опажајном непосредношћу. Тај језик полаже право на саморазумљивост, представља својеврсну уметничку творевину која се више обраћа чулима него разуму. Саздан је од материјала који плени својим музичким својствима, али који измиче логичким захтевима, који је сасвим неподесан за рационалну употребу. Зато је унутрашњи склоп Заратустре тако тешко ухватљив, да не кажемо непрозиран. Излагање се не оснива на дискурзивним појмовима чији је однос према искуству мање или више јасан или се може лако успоставити. Ништа није строго појмовно утврђено, недостају било какве дефиниције. Преовлађују слике и метафоре. Исто тако, нема никаквог дедуктивног извођења, излагање не следи никакав унапред утврђен теоријски план, не садржи никакав рационално или искуствено проверљив програм. Ту се ништа не доказује, не траже се никави разлози, не нуде никаква објашњења. Све је слободно изложено и остављено да лебди у неодређености.
Па ипак, далеко од тога да језик Заратустре раскида са сваким мишљењем, или чак да је филозофски потпуно неприкладан и неупотребљив, да је то само и искључиво песнички језик. Тешко да бисмо се још уопште занимали за њега када би то било тачно. У ствари, тај језик је и те како филозофски релевантан: није само прожет филозофским патосом, него је и надахнут изворно филозофским духом. Његово филозофско значење је исто толико несумњиво колико и филозофско порекло. Тај језик не објављује повратак примитивном, прелогичком мишљењу, нити је плод дивљег настојања (16) да се буде оригиналан по сваку цену, као што се на први поглед може учинити, већ претпоставља искуство појмовно-дискурзивног језика, води рачуна о том искуству, чак се очигледно управља према њему. Неће се нимало погрешити ако се каже да је то филозофски језик у потенцираном виду, да надмашује језик филозофске традиције управо својом филозофичношћу. У најмању руку, то је језик којим се не побуђују само одређена осећања и не подстиче само непосредно на делање, него истовремено и саопштавају одређене мисли. Зато Заратустра оставља тако снажан утисак, зато нас и данас привлачи као филозофско дело.
Ново разумијевање Хегела: Професор из Њемачке пронашао необјављена дјела филозофа
На примеру Заратустре види се сасвим добро да Ниче није подлегао никаквом непријатељству према филозофији, да му никако није било туђе „напрезање појма“ његових филозофских претходника. Свуда се осећа необична мисаона концентрација, све је натопљено снажном мисаоношћу, иза свих слика и метафора крију се дубоке мисли. Додуше, веза између слике и мисли није свуда подједнако лако уочљива, а понегде ју је чак и немогуће открити (17). Не упућују све слике нужно на неку одређену мисао, нити се доследно и непосредно везују само за неку од њих. Честа су необична и неочекивана укрштања и преплитања. Немају све мисли исту снагу сликовитог израза, нити су све мисли подједнако успешно опажајно представљене. Оне најтеже су, по правилу, најзагонетније. Нити их накнадно можемо подвести под неки заједнички именитељ, нити их можемо раставити на простије састојке. Ни веза између појединих мисли није свуда подједнако лако уочљива, а понегде се не може ни накнадно реконструисати. Али њено постојање се, на неки начин, ипак слути и осећа. У сваком случају, то нису потпуно самостални и одвојени мисаони токови, којима је заједничко само то што су изражени истим језиком, то нису разбацане мисли које су случајно поређане једна поред друге. У Заратустри је све чврсто међусобно повезано, све се оснива једно на другом, све произилази једно из другог. Не може се изоставити ни један једини нагласак, ни једна једина реч, ни једно једино поређење, а да се не сруши читава мисаона грађевина. Само, то није логичко заснивање, већ нека друга врста, неки други начин смисаоног повезивања који има више интуитивно него рационално обележје, али који је очигледно не мање строг, ако није и строжи од рационалног. Ту нема никаквог логичког посредовања, не наводе се никакви разлози, поготово не неки тобоже први или последњи разлози, већ мисли напросто саме образују ширу смисаону целину снагом сликовитих поређења која изражавају њихов појмовно неухватљив садржај.
Из свега проистиче да је Ниче с правом повезао Заратустру и Платона, да је с добрим разлогом нагласио његово платонско залеђе. Требало је да само ближе објасни то своје у сваком погледу важно откриће, или бар да га јасније искаже. Јер чудесна синтеза мишљења и певања која је остварена у Заратустри доиста чува живу успомену на језик филозофске традиције. И то не толико митско-песнички језик пресократоваца, како би се најпре могло помислити и како су многи и данас још склони да верују, колико пре свега на појмовно-дискурзивни језик којим је први проговорио Платон. Тешко да би таква синтеза уопште била могућна да је Ниче био глув и слеп за искуство претходног раздвајања мишљења и певања. Језик Заратустре нема исконску снагу, јер је знатним делом, да тако кажемо, одбијена светлост: упркос свој својој робустности, он методички преображава и преиначује језик филозофске традиције. То нимало не умањује његову особеност, већ је, напротив, још више истиче. Тај језик је плод смишљеног настојања да се превлада метафизика , а не ћудљивог и необавезног измишљања насумице. Мада се залагао за радикалан заокрет у филозофији, Ниче није веровао у могућност некаквог неисторијског новог почетка. Знао је добро да се пређени пут не може игнорисати, јер се не може поништити, не може се учинити као да га није ни било. Напред је могућно само с обзиром на тај пут, само водећи рачуна о ономе што је једном већ достигнуто, само на основу свесног одвајања од наслеђеног. Штата је само што Ниче није свуда на одговарајући начин и потврдио ту битну тачку свог критичког настојања. У сваком случају, језик Заратустре збуњује баш тиме што у светлости старог тако снажно крчи пут новом, што је тако близак језику филозофске традиције и истовремено тако далеко од њега. То његово необично двојство је само наизглед најлакше, а уистину је најтеже разумети. Можда зато и није случајно што Заратустра носи поднаслов Књига за све и ни за кога.
Упутнице:
(1) Упор. Martin Heidegger, „Wer ist Nietzsches Zarathustra?“, Vorträge und Aufsätze I (Pfullingen: Neske, 1967), стр. 93: „До овога часа није се појавио мислилац који би био дорастао основној мисли ове књиге и који би могао да одмери значај њеног настанка.“ Из излагања у овом чланку јасно се види да Хајдегер, при том није изузимао ни себе од овог ограничења. Упор. Martin Heidegger, Was heisst Denken? (Tübingen: M. Niemeyer, 31971), стр. 21.
(2) Писмо Карлу Кнорцу (K. Knortz) од 21. јуна 1888: KGB III 5, стр. 340. Упор. писмо Ервину Родеу од 22. фебруара 1884: KGB III 1, стр. 479: „Уображавам да сам овим Заратустром довео до савршенства немачки језик. После Лутера (Luther) и Гетеа (Goethe) требало је учинити још и трећи корак.“
(3) Ничеово писмо Францу Овербеку од 9. новембра 1883: KGB III 1, стр. 455. На неопходност таквог испитивања први је одлучно упозорио Ојген Финк (E. Fink), који је учинио и први одважан корак у том правцу: „Заратустру није прочитао онај ко чује само бујан, китњаст, сликама натопљен, говорљив глас – ко није кадар да иза сликовитих поређења открије мисли. Ничеов интуитивно-визионарски стил је по правилу немогућно конгенијално схватити; морамо с трудом срицати, ако хоћемо да прочитамо жустро сликовито писмо његовог мишљења“ (Nietzsches Philosophie, Stuttgart: W. Kohlhammer, 1973, стр. 103).
(4) Чини се да је најдаље у том погледу отишао Алфред Бојмлер (A. Beaumler), који је Заратустриној основној мисли, мисли о вечном враћању, оспорио сваки филозофски значај. Вид.: Nietzsche, Der Philosoph und Politiker (Leipzig: A. Kröner, 1931), стр. 80.
(5) Ознаку „симфонија“ Ниче често претпоставља ознаци „драма“. Упор. писма Хајнриху Кезелицу од 2. априла 1883 и 30. марта 1884 (KGB III 1, стр. 353, 491), Ернсту Шмајцнеру од 18. јануара 1884 (стр. 466) и Францу Овербеку од 6. фебруара 1884 (стр. 475).
(6) Ecce Homo, Jenseits von Gut und Böse, 2: KGW VI 3, стр. 348. Додуше, у писму сестри, од 29. августа 1883, Ниче признаје да је и Заратустра веома критички настројен: „Свака реч у мом Заратустри је победнички подсмех и више него подсмех идеалима овог времена“ (KGB III 1, стр. 439).
(7) Да је Ниче у Заратустри довео у сумњу саму поделу на филозофију и песништво у смислу наслеђене супротности између мишљења и певања, истиче Ојген Финк, нав. дело, стр. 61-62.
(8) На трагу овог Ничеовог открића, мада на изглед потпуно несвестан зависности од свог великог предходника, Хајдегер је разобличио „вековима одржавану предрасуду“ да мишљење првенствено пита за разлоге, да тражи корен свега што јесте, и одлучно утврдио да „истински гест“ мишљења није „питање“ него „слушање“, то јест пуштање да дође до речи „оно о чему тек треба питати“. Тако у књизи Unterwegs zur Sprache (Pfullingen: Neske, 1971), стр. 173, 175-176, 180. Подробније о Хајдегеровом схватању језика у прилозима Валтера Бимела (W. Biemel), „Poetry and Language in Heidegger“ и Анрија Бироа (H. Birault), „Thinking and Poetizing in Heidegger“, у књизи: Joseph J. Kockelmans (ред.), On Heidegger and Language (Evanston: North-Western University Press, 1972).
(9) Nietzsche 1887/88: KGW VIII 2, 11 (3), стр. 251-252. Хајдегер наводи и коментарише овај афоризам у својој књизи о Ничеу (Martin Heidegger, Nietzsche I, Pfullingen: Neske, 1961, стр. 141-142), али не препознаје „формализам“ песничког језика у филозофском језику.
(10) Nietzsche 1887/88: KGW VIII 2, 10(159), стр. 216. Упор. N. 1888/89: KGW VIII 33, 14(152), стр. 126: „Дотеривање, измишљање сличног, једнаког – исти процес кроз који пролази сваки чулни утисак обележава развитак ума!“ Ово друго место опширно објашњава Хајдегер, Nietzsche I, стр. 582-586. Хајдегер сматра да је Ниче „само посебно оштро и не увек довољно“ нагласио „певајућу суштину ума“, али је није први открио. Ту суштину је наводно први „особито уочио и промислио“ Кант у свом учењу о трансценденталној моћи уобразиље, док је „грчко тумачење“ те суштине дао Платон у свом „Федру“ (стр. 584, 585). Чини се да је Хајдегер на тај начин више замаглио него разјаснио смисао Ничеовог указивања.
(11) На то указује и Хајдегер, Unterwegs zur Sprache, стр. 185. Упор. Ханс-Георг Гадамер, „Philosophie und Poesie“, Kleine Schriften IV, Variationen (Tübingen: J. C. B. Mohr/P. Siebeck, 1977), стр. 241-248.
(12) Упор. Die Philosophie im tragischen Zietalter der Griechen 1: KGW III 2, стр. 299; Gotzen-Dämmerung, Das Problem des Socrates 5: KGW VI 3, стр. 412-413.
(13) Да је Платон веома много полагао на развијање и проширивање дискурзивног знања, упркос свем свом уважавању интуитивног увиђања, да је чак био први који је скренуо пажњу на могућне будуће успехе знања чији се садржај може изразити и саопштити у облику образложене тврдње, те да се оно „прибегавање разлозима“ (логои) у Федону (99е) може схватити као „најстарији документ“ свесног заокрета у том правцу, посебно наглашава Волфганг Виланд (W. Wieland) у књизи: Platon und die Formen des Wissens (Göttingen: Vandenhoecl und Ruprecht, 1982), стр. 228.
(14) Ово своје зрело увиђање позни Ниче је проширио и допунио тиме што је Платонову дијалектику, то јест његово откриће дијалектичког момента ума, протумачио као „оруђе воље за моћ“ (Nietzsche 1885/87: KGW VIII 1, 2(104), стр. 110), али га никад није напустио.
(15) Утолико Ничеова изрека: „Човек пропада, ако увек тражи разлоге“ (Nietzsche 1887/88: KGW 2, 11(6), стр. 252), која је на изглед сасвим неполемичка, садржи много дубљу и далекосежнију критику Платона него многа друга његова отворено антиплатоновска изјашњења.
(16) Да Ниче „не спада у филозофију“, јер је створио „сасвим нову врсту дискурса као антифилозофију“, посебно истиче Жил Делез (Gilles Deleuze) у чланку „Pensée nomade“, у књизи Nietzsche aujourd – hui? 1 (Paris: Union génerale d’édition, 1973), стр. 173-174.
(17) Упор. Ојген Финк, нав. дело, стр. 64: „Слика није лакше разумљива него појам, али ствара утисак лакше разумљивости и управо тиме заводи на погрешан пут.“
Извор: Нови Стандард
