Филозофија уме да буде сувопарна, да је више интересује математика, или депеше из суднице, него уметност, али понекад она уме да покаже заиграност или поетички сензибилитет према језику или некој наративној форми, па чак и да буде интригантна у литерарном смислу. Жан Бодриар, на пример, осмислио је термин “теоријска проза” и разматрао сценарије за будуће стварне светове, који би били дивљији и невероватнији од оних из научне фантастике. У његовом случају, то би требало да још више истакне неоснованост знакова и значења.
Али филозофи од прозних стратегија нису користили само постмодернистичку сумњу, не би ли тако надоградили своје пројекте. Хегелово гласовито дело “Феноменологија духа” може се читати као огроман роман, у којем се ликови, аватари и духови крећу напред кроз свет и кроз историју. Његов преводилац на француски језик Жан Хиполит назвао је то дело “филозофским романом”: у једном одељку ликови господара и слуге се драматичног боре око питања признања. Ниче је био велики стилиста и његово дело “Тако је говорио Заратустра” се често појављује на списку филозофских романа. Ту имамо протагонисту и заплет који подсећа на билдунгсромане, док трагички јунак учи лекције кроз своје неуспехе.
Док је индустријски капитализам, са својим ратовима и својим фабрикама, потресао Европу, књижевна форма је увек лебдела над круцијалним темама незадовољних филозофа – нарочито у послератној Немачкој, где су они били школовани у хегеловској традицији, са свешћу о универзалној историји и дијалектичком методу. Неки су сматрали да епска поезија, са привидном хармонијом и интегрисаним древним светом, не може да се примени у модерној епохи која је родила роман, форму за индивидуално конструисање и конзумирање. “Теорија романа” Ђерђа Лукача, писана док је беснео И св. рат, описује пропаст угледних личности модерног доба, у смислу трансценденталног бездомништва и ускраћености за дубља значења.
Роман своју форму развија у свету у којем се унутрашњи животи појединаца, револуција и разочарање овим стварима сударају и мешају. До почетка XX века, роман се био олињао и апсорбовао сав хаос и неред модерног света. Будући да је био комуниста, Лукач је саветовао да романописци треба да осмишљавају рационалне и функционалне светове, као оне које су стварали Волтер Скот и Балзак. Укратко, Лукач би пре изабрао Томаса Мана него Франца Kафку. Други, песници-филозофи који су консултовали Хегела, Маркса и Ничеа и створили критичку теорију, користили су књижевне форме, политику и филозофију другачије. Они су се позивали на претеривања и емотивне набоје експресионизма, заиграност дадаизма и бајки, енигматичне алегорије и оштре досетке Нове стварности. Један од њих је био и Валтер Бењамин, са којим ова листа и почиње.
1. “Приповедач”, Валтер Бењамин
Бењамин је познат по својој комплексној марксистичкој и месијанској филозофији, у којој је повремено користио параболе, метафоре и песничке описе, као у делу “О концепту историје”. Мање је познато да се окушао и у књижевним формама – написао је многе радио драме, сонете, сценарије, жанровску прозу, новеле, и много других дела, углавном кратке форме. Kористио је кафкијанске параболе, скечеве у којима је иронизовао сопствену егзистенцију, надреалистичке и фантастичне приче, митолошке приче за децу и психолошке приче. Сва ова дела су се бавила путовањима, игром, коцкањем, љубављу, судбином, књижевном традицијом, односима међу генерацијама, акцијом и пасивношћу, као и његови филозофски списи уосталом. Једња од његових раних прича носи наслов “Шилер и Гете: лаички поглед”. У питању је бизарна халуцинација у којој се немачка књижевна историја разбацује око пирамиде, а затим је ђаво доводи на руб уништења.
2. “Изборни афинитети”, Јохан Волфганг Гете
Поменути Гете је оставио за собом неизмерно дело: био је песник, државник, драматург, романописац и приповедач. Филозофске мисли које су прожимале његово књижевно стваралаштво мотивисале су га пођеднако као и његови природњачки и филозофски експерименти са бојама и оптиком, ботаником и еволуцијом. Овај роман интегрише у себи његова различита интересовања за истраживање телесне хемије и њене специфичности, одбојности, афинитета и деловања.
3. “Шкорпион и Феликс”, хумористички роман Kарла Маркса
Године 1837, Маркс је као деветнаестогодишњак написао овај роман. Пун апсурда и игре речима, са стилистичким елементима Тристрама Шендија. Такође, он је и део његове расправе са немачком идеалистичком филозофијом која је била у повоју, и ту се већ увиђа јасан осећај за материјализам, као и подељеност друштва у класе: “Обични смртник – то јест онај који нема никаква права или примогенитуре – сукобљава се са олујама живота, баца се у узнемирено море и скупља перле Прометејеве правде из његових дубина, пред његовим очима се унутрашњи облик идеје појављује у свој својој слави, и он ствара са великом храброшћу, али онај који располаже наслеђем прворођеног пушта да само капи падају на њега, због тога што се боји да ће изврнути зглоб, па стога седи у остави.”
4. “Трагови”, Ернст Блох
Блох није писао прозу, али неки од његових раних филозофских списа, као што је ова збирка, комбинују есеје, приче, бајке и анегдоте, који су прикладни облици за обраду тема као што је “приношење светла” у опскурност проживљеног тренутка. Овде се филозофија јавља као поезија.
5. “Гинстер”, Зигфрид Kракауер
Овај аутобиографски роман, са слапстицк пасажима из филмова, које као да је правио Чаплин, има горко-ироничан однос према свету отуђеног човека изгубљене генерације. Благо комичан, он описује савремену фрагментацију људског тела и губитак индивидуалности у масовном друштву. Доступан је само на немачком.
6. “Доктор Фаустус”, Томас Ман
Под јаким сунцем “немачке Kалифорније”, Ман и Теодор Адорно су заједно радили на овом обимном роману. Ова прича о варварству и рационалности приказује композитора који личи на Арнолда Шенберга. Стваралаштво измишљеног, демонског, сифилистичног композитора Адриана Леверкуна је описано по угледу на Адорново дело “Филозофија нове музике”. Адорно се и сам појављује у делу као ђаво, у виду “теоретичара и критичара, који и сам компонује, онолико колико му мишљење допушта”.
7. “Благо индијанца Џоа”, Теодор Адорно
Адорно је овај либрето написао почетком 30их година XX века, инспирисан делом “Јак ветар на Јамајци” Ричарда Хјуза. Бави се пријатељством два дечака у руралној Америци у XIX веку, али главне теме су му страх и кривица. Описује убиство, куће са духовима, егзекуције, а користи и Хаклбери Фина и Тома Сојера како би испитао могућности “демитологизације”, чиме се радо бавио. Kњига је доступна само на немачком.
8. Скица за роман о Невилу Чемберлену, Макс Хоркхајмер
Социолог и теоретичар Франкфуртске школе Хоркхајмер је такође написао “Успон и пад”, поетичку студију немачког друштва и његових антиреволуционарних институција, у којој се користио афоризмима и кратким есејима. Још је занимљивије овај необични спис. Он на сатиричан начин описује Чемберленов долазак у загробни живот и сусрет са Богом. Бог је – насупрот свим очекивањима – жена која, у складу са његовим идејама, гаји симпатије према социјализму и демократији.
9. “Сви краљеви коњи”, Мишел Бернштајн
Бернштајнова је била ситуациониста и стога је била на трагу филозофије Хегела и Маркса. Овај роман је наводно написан само због новца, а користио је стил шунд популарне књижевне форме послератних тинејџерских љубића: “Ми смо сви јунаци романа, зар не примећујеш? Ти и ја комуницирамо сувопарним, малим реченицама. Чак постоји у вези са нама нешто што је недовршено. А романи су једноставно такви. Не пружају ти све. То су правила игре. А наши животи су предвидљиви попут романа, такође.”
10. “Дудли Зоо: слонова прича”, Алфред Зон-Ретел
Зон-Ретел је много познатији по својој епистемологији апстракције, него по овој књизи за децу, чија се радња догађа у грофовији Западни Мидлендс. Ово је прича о одбеглом слону који је смрскао светло црвени мини морис. Ова бајка је духовита и уврнута прича о лошој срећи. Објављена је у Немачкој 1987, када је Зон-Ретел имао 88 година, а у њој се налазила и фотографија Зон-Ретела како чита “Сaндej Тajмс”, као и мноштво скица које приказују како би то изгледало када би слон сео на мини мориса.
Естер Лесли
Превео: Данило Лучић
Извор: http://theguardian.com/ glif.rs
