Razgovarao: Luka Mičeta
Čovekova potreba za pripovedanjem verovatno postoji od početka pojave artikulisanog govora, koji se, kako smatraju antropolozi i lingvisti, razvio pre najmanje sto hiljada godina.
Od usmene drevne tradicije pa do dana današnjeg, ljudi pričaju priče. Novele imaju, dakle, duboke korene i dugu istoriju jer kratka forma ima tu moć da uhvati trenutak, epifaniju, fragment života, suptilnu promenu svakodnevice, sudbonosnu dramu čoveka, ali i da istodobno osvetli širu sliku.
Može li se zamisliti umetnost bez priča „Hiljadu i jedne noći“, bez Bokačovog „Dekamerona“? Kako zamisliti svetsku književnost bez priča Čehova, Mopasana, Gogolja, Poa, Borhesa, Mana, Hemingveja, Kafke, Kortasara?
Čak i u digitalnom svetu, gde dominira izražavanje u kratkoj formi, priča ostaje važno umetničko sredstvo.
U emisiji „Sinteza“ na televiziji News Max Balkans razgovarao sam sa profesorom i piscem Mihajlom Pantićem o pripovetkama koje, po njegovom mišljenju, najbolje predstavljaju Srbiju i srpski narod, kao što sam to prethodno učinio sa književnim kritičarem i piscem Gojkom Božovićem, koji je govorio o srpskim romanima.
Mihajlo Pantić je, dakle, odabrao deset takvih priča.
Mičeta: Mirko Kovač je svojevremeno rekao da se srpska istorija može opisati jednom rečju: „Jao“. Vaš izbor priča, čini mi se, dobrano potvrđuje tu Kovačevu tezu. Zašto je teško pisati o sreći?
PANTIĆ: To je, možda, malo prejaka generalizacija u kojoj ipak ima istine. Dobio sam od vas poseban zadatak da u pričama za koje smatram da su antologijske pronađem jasnu relaciju između onoga što bismo mogli nazvati istorijom ovog podneblja, ovog naroda, ovog jezika i svega onoga što je činio život u minulim godinama ili vekovima i pripovedanja koje se tokom tog vremena formiralo. Kao što znamo, nijedna istorija, pa ni naša, ne može se baš pohvaliti radosnim razdobljima a retko i trenucima. A kako književnost sledi život i sledi istoriju, onda je odgovor da ta umetnost, u stvari, na određen način, prema starom antičkom diktumu, pročišćava teško i negativno iskustvo življenja.
Mičeta: Da krenemo od priče „Glava šećera“ Milovana Glišića, osnivača realizma u srpskoj prozi.
PANTIĆ: Nije slučajno da ona otvara moju listu. Glišićeva „Glava šećera“, kao, uostalom, i sve druge priče, ima crtu ili osobinu trajne aktuelnosti. Trajna aktuelnost je kriterijum moga izbora.
Mičeta: Korupcija.
PANTIĆ: Tako je. Ona tematski povlašćuje određenu, a važnu društvenu temu. Kod Milovana Glišića to je pre svega korupcija.
Mičeta: Da li je to sistemska, organizovana korupcija?
PANTIĆ: Naravno, ali i ona korupcija za koju možemo da kažemo da je iz takozvanih donjih društvenih sfera. Ona se kroz našu istoriju polako penje prema društvenom vrhu, da bi u jednom trenutku ušla u fazu, mogu slobodno reći, hroničnog stanja.
Mičeta: Ta je priča napisana 1875. godine.
PANTIĆ: Da. Ali, umesno je zapitati se da li se nešto suštinski promenilo kada o tome govorimo. Glišićeva priča ima i još jednu temu, ili pitanje, ili odgovor, što ne bih zanemario. A to je na koji način se uspostavlja društvena hijerarhija. Iz te priče može se videti kako se ljudi iz naroda ponašaju prema predstavnicima vlasti, odnosno državne administracije. Glišić je, naravno, pisac koji je pisao pod znatnim uticajem ruske književnosti i ta njegova priča, pa na kraju krajeva i njegov opus, pokazuje težnju ka satirično-kritičkom odnosu prema stvarnosti.
Mičeta: Zvali su ga „srpski Gogolj“, zar ne?
PANTIĆ: Da. Glišić je napisao dvadesetak priča, uglavnom sledom takvog modela, uz upliv groteske i fantastike. Ali, dominantna je ta satirična crta. Doći ćemo u ovom razgovoru i do još jedne priče koju do danas smatramo vrhom tradicionalne srpske satirične umetnosti, sve do pojave pisaca s kraja prošlog veka.
Mičeta: Glišićeva priča je obeležila obrazovanje mnogih generacija.
PANTIĆ: Naravno da je tako, zato što je to priča iz lektire. Siguran sam da je poznata većini gledalaca.
Mičeta: Nema takvog koji ne zna za nju.
PANTIĆ: Onaj koji nas sluša, odnosno gleda, čita vrlo dobro je upoznat sa šest ili sedam priča koje sam izdvojio. Reč je o antologijski verifikovanim pričama poznatim i iz pedagoške prakse. One čine deo našeg odrastanja i obrazovanja. Evo, već naredna priča…
Mičeta: „Sve će to narod pozlatiti“ Laze Lazarevića. Neviđen čovek, pisac, lekar kralja Milana, neurolog…
PANTIĆ: Da, vrlo bogat, nažalost kratak život. Manje je poznato da se jedan znak u neurologiji zove upravo po Lazi Lazareviću.
Mičeta: Milan Kašanin je rekao da je to najistinitija i najsavršenija priča.
PANTIĆ: Ne bi se toj oceni moglo bilo šta prigovoriti, vreme joj nije naudilo, naprotiv. U njoj bismo mogli da izdvojimo dve povlašćene teme. Prva je karakteristična za naše pripovedanje, u velikoj meri uslovljeno ratnim zbivanjima, odnosno ratnim iskustvima. Druga je život porodice, u realizmu posebno naglašen. Veliki broj realističkih priča, kao i romana, u suštini je ispripovedana porodična istorija. U Lazarevićevom antologijskom ostvarenju pratimo zbivanja u kapetanovoj porodici, a imamo i sudbinu…
Mičeta: Blagoja Kazandžije.
PANTIĆ: Naravno. Sa druge strane, postoji opis ratnog stanja koje unosi pometnju u svet. Uslediće u ovom razgovoru još neke priče za koje bi se moglo reći da su pripovedni plod određenog doba. A zašto? Pa zato što rat preusmerava i preobražava književnu imaginaciju. Starija kritička i filološka škola je na osnovu toga vršila književnu periodizaciju: do rata i posle rata. Recimo, tako je označena i generacija naših najvećih pisaca, Andrića i Crnjanskog.
Mičeta: Zanimljivo je tu kako se u Lazarevićevoj priči narod ponaša. Posebno u trenutku kada invalid silazi sa lađe.
PANTIĆ: To je jedan lep, plemenit trenutak, kontrastiran naslovu koji je satirično intoniran: „Sve će to narod pozlatiti“. Mislim na momenat milosrđa, odnosno uživljavanja u nesreću drugog. A sama priča završava satirično-kritičkim obrtom, o kojem su raspravljali pojedini tumači Lazarevića. U više priča on je koristio obrt „Ovo je moj prilog“, apostrofirajući psihologiju i karaktere našeg sveta.
Mičeta: S tim da „sve će to narod pozlatiti“ evoluira u „sve će to Bog platiti“.
PANTIĆ: Tačno tako. U jednom času svi pokažu empatiju, ali ona vrlo brzo splasne, zaboravi se na nju, vreme to pokrije, i onda se ti ljudi…
Mičeta: Okrenu prema jedino sigurnom, a to je Bog.
Duh vremena: Sedamdeset pet godina Selindžerovog Holdena Kolfilda (četvrti dio)
PANTIĆ: Da, to je satirična oštrica te priče.
Mičeta: Jedina priča sa vašeg spiska za koju bi se uslovno moglo reći da govori o normalnom životu, pa i o sreći, svakako je priča Sime Matavulja „Beogradska deca“. Pretpostavljam da ona nije poznata kao prethodne…
PANTIĆ: Manje je poznata, ali nije manje vredna.
Mičeta: Simo Matavulj je takođe izuzetna ličnost, prvi predsednik Udruženja književnika, vaspitač crnogorskih kneževa Danila i Mirka…
PANTIĆ: I Matavulj je u svom, za današnje okolnosti, relativno kratkom životu, uradio vrlo mnogo. I od svega toga što je napisao, budući da razgovaramo u Beogradu, najpre bih izdvojio to da je on začetnik naše urbane proze, on je pisac beogradskih priča. Zato sam izdvojio priču koja opisuje život beogradskih ljudi…
Mičeta: A i zbog toga što ste i vi pisac „Novobeogradskih priča“.
PANTIĆ: Naravno, i to jeste jedan od mogućih razloga, ali je presudno to što se u „Beogradskoj deci“ zapravo vidi kako se formira ovdašnji građanski svet. Nemojte zaboraviti, Srbi ne žive u gradovima sve do druge polovine devetnaestog veka. Naši tadašnji gradovi su male varošice, nekadašnje kasabe. Tek kada knez Mihailo dobije ključeve od Otomanske imperije 1867. godine, što piše na spomeniku na Trgu republike, Srbi počinju polako da se urbanizuju. Beograd postaje, hodom vremena, kako u jednoj priči opet kaže Simo Matavulj, naša Filadelfija u kojoj se odjednom čuje mali Vavilon različitih jezika. Zašto? Zato što se naša građanska klasa ne formira isključivo od srpskog etniciteta, nego i od drugih ljudi, počevši od Cincara, Grka, Jevreja, Nemaca i pripadnika drugih slovenskih naroda. I Sima Matavulj je Srbin koji takođe dolazi…
Mičeta: Da, zanimljivo da je on došao iz Šibenika.
PANTIĆ: Iz Dalmacije.
Mičeta: Kao Arsen Dedić i Milutin Dedić.
PANTIĆ: To je važan prostor dodira srpske kulture sa mediteranskom kulturom, što se odlično vidi upravo u Matavuljevom delu. Ali ovde bih o njemu govorio pre svega kao o piscu koji je sugestivno progovorio o gradskom životu koji se tek uspostavlja. I što je posebno bitno, a što ste i vi primetili, o pripadajućem građanskom moralu, na kojem se pojavljuju prve pukotine i izranjaju neke teme koje su slične, recimo temama..
Mičeta: Mislim da pre njega kod nas to niko nije obrađivao.
PANTIĆ: Ali jeste u svetskoj književnosti. Mislim na Gi de Mopasana. Time se uspostavlja još jedna važna analogija Matavuljeve proze…
Mičeta: Mopasan mu je bio uzor.
PANTIĆ: Pored ostalog. Tako se pokazuje kako srpska književnost, najpre sa Lazom Lazarevićem, a potom i sa Matavuljem, polako usvaja evropski model pripovedanja.
Mičeta: Moram da vam postavim pitanje koje Matavulj postavlja u toj priči. Mnogo je dece rođeno u Beogradu, ali je malo beogradske dece. Kako to treba razumeti? Šta su to beogradska deca? Da li je to krug dvojke, što bismo mi danas prvo pomislili?
PANTIĆ: Rekao bih – ne. Tim pitanjem se cilja na ono što je i prethodnih decenija, pa i danas posebno važno. Mislim na apsorpcionu moć ovoga grada. On vrlo brzo, bez obzira na to ko dolazi u njega, prihvata, preobražava i sebi prilagođava došljake. Kratko rečeno, privodi ih beogradskom duhu. To vidimo i u našim danima. Beograd ne prestaje da igra tu ulogu. Brana Crnčević je svojevremeno imao jednu satiričnu invektivu, aforizam: „U komunizmu će svi živeti u Beogradu.“ To je začetni trenutak u kojem Beograd postaje, ne samo u Srbiji, nego i u južnoslovenskom, pa i celom balkanskom prostoru, jedina stvarna metropola. Ili, da to ublažim, kao kandidat za metropolu ovog dela sveta.
Mičeta: Ali glavna junakinja, pišući to pismo svojoj rođaki Lilici, kaže: „Ti jesi rođena u Beogradu, ali nisi beogradsko dete.“
PANTIĆ: To samo proširuje priču o urbanom načinu života i pripadajućem moralu, odnosno njegovom pratećem naličju. Ima Matavulj još takvih priča.
Mičeta: Dakle, Beograđanin se postaje.
PANTIĆ: Tako je. Beograđanin se rađa, ali se Beograđaninom i postaje. Duh grada to uslovljava.
Mičeta: Sledi još jedna vrlo zanimljiva priča za koju takođe pretpostavljam da je ne zna većina ljudi, ali, evo, hajde da je preporučimo. To je priča „Kir Geras“ Stevana Sremca, isto izuzetne stvaralačke figure.
PANTIĆ: Izvanredna priča.
Mičeta: Sremac je konzervativac, protivnik Svetozara Markovića. Ujak mu je bio Jovan Đorđević, autor himne „Bože pravde“. Kad kažemo Stevan Sremac, odmah pomislimo „Pop Ćira i pop Spira“, „Ivkova slava“, „Zona Zamfirova“. Ali, taj Kir Geras, kakva škrtica, kakva metafizička dimenzija štedljivosti.
PANTIĆ: Uz puno uvažavanje njegovog romanesknog opusa, mislim da je „Kir Geras“ vršna tačka proze Stevana Sremca. Možda bih mogao da tome dodam još jednu ili dve priče, ali posebno izdvajam tu pripovest koja govori o nastanku našeg malograđanskog, odnosno trgovačkog sveta. Taj svet je, već smo rekli, bio i cincarskog i jevrejskog porekla. Prva takva trgovačka kolonija bila je na dorćolskoj padini koja se zvala Zerek ili Zejrek, a ona se pominje i u priči „Zlostavljanje“ Ive Andrića, koja na drugom metaforičkom nivou predstavlja beogradski život, odnosno malograđanski trgovački svet. U obe pripovetke opisuje se, naime, način na koji taj svet stiče bogatstvo i sledstveno tome razvija, reklo bi se, ekonomske karakterne crte. U „Kir Gerasu“ se štedljivost prikazuje gotovo karikaturalno, ali uz simpatije za predstavljeni lik, što je Sremčevo pripovedno svojstvo. Kir Geras, na primer, svećom koja je od masla začini poparu, a pola dâ svome mačku.
Mičeta: Ali, profesore, moram da primetim kako je to jedina priča koja ima srećan kraj i koja je optimistična. U sukobu tradicije i novog vremena, to novo vreme na kraju ipak odaje priznanje onome što mu je prethodilo.
PANTIĆ: To je za Sremca posebno važno. Jer, za razliku od njega – hajde da se sada i ja upustim u malo neoprezniju generalizaciju – srpska književnost je nekako po definiciji preozbiljna književnost. Pogledajte koliko je, u stvari, malo humornih intonacija u našem pripovedanju, za razliku od drame. Zato su nam važni i Sremac i Vinaver i Ćopić, kao što su sa druge strane važni i Sterija i Nušić i Dušan Kovačević. Važni su i zbog toga što crnilo naše istorije i težinu naše stvarnosti pročišćuju upravo tim, naglasio bih, blago osenčenim humorom. Kod Sremca je to dato vrlo sugestivno. I moram da kažem da, bez obzira na to što „Kir Geras” baš ne imponuje kao neki književni junak sa kojim želite da se identifikujte, ipak morate pokazati simpatiju prema njemu. Zar nije tako? To je jedan divno oblikovan književni lik.
Mičeta: I Sremac ga je fantastično izvajao.
PANTIĆ: Savršeno. A kako je samo prikazao dekadenciju njegove porodice, odnosno njegovih sinova i sve ono što je potom usledilo. Finale priče ima i melanholičan prizvuk, recimo, melanholičan je i završetak romana „Pop Ćira i Pop Spira“, pa i drugih Sremčevih dela. Ali, na kraju, svaka se priča srećnije razreši, što je prilična retkost u srpskoj prozi. To ste dobro primetili, nema baš mnogo radosti u srpskom pripovedanju, a to odsustvo kao njegova korenska crta zahteva posebnu raspravu.
Mičeta: Važno je i kako Sremac opisuje taj beogradski stalež, Grke koji menjaju prezimena i na njih dodaju „ić“. Beograd ih melje i ubacuje u svoj „melting pot“.
PANTIĆ: Da, Grci i Cincari čuvaju svoju veru i crkvenu službu, ali ih većinska zajednica, odnosno gradske okolnosti, postepeno preobražavaju. Starije generacije se teže adaptiraju, ali nove, o čemu smo već nešto prethodno rekli, postaju pravi Beograđani. Za prozu Stevana Sremca, posebno u pripoveci „Kir Geras“, kao i za prozu realizma, a posebno za prozu moderne, važna je tema došljaka.
Mičeta: Sledi vrlo poznata priča „Vođa” Radoja Domanovića. Ta proza govori i o nemoći naroda pred apsurdom, o odricanju od slobode, a istovremeno je i kritika društva. Nisu li to prejaki sadržaji i prejaka kritika, šta o tome mislite?
PANTIĆ: Moj zadatak u ovom razgovoru je da izdvojim pripovetke koje uverljivo prikazuju ovdašnji život u raznim vremenima. Već sam vam rekao da je, bez obzira na različitost tih vremena, trajna aktuelnost teme ili dosezanje univerzalnog plana prvi kriterijum. Tako da je dobro osmotriti ono što su i naši stariji pisci smatrali i važnim i karakterističnim, a što i nas danas određuje, pa prema tome i interesuje.
Mičeta: Reklo bi se da nas, nažalost, takve teme stalno zaokupljaju.
PANTIĆ: Uz njih i okolnosti koje u velikoj meri uslovljavaju i naš današnji život, ali i život tokom decenija kojima smo bili i učesnici i svedoci. Srpska istorija piše se prema periodima u kojima su vladale vođe, od srednjeg veka, preko Miloša Obrenovića do dana današnjeg. Zar nije tako?
Mičeta: Ali to odricanje slobode zarad neke neizvesne sigurnosti… Nije li u našoj književnosti, kao i u „Vođi“, narod ipak previše ocrnjen, odnosno kritikovan?
PANTIĆ: Zavisi kako se gleda. Svaka karikatura i svaka satira služe se tehnikom preuveličavanja ili prenaglašavanja. Posmatrano iz ugla pripovedne motivacije možemo da razumemo zbog čega je kritika data na tako ekstreman, oštar način. Iz perspektive iz koje bismo mi sada sudili, sigurno bismo rekli da nije tako, da ipak ima i pozitivnih primera, da ima slobodnomislećih pojedinaca, otpora, osvajanja slobode, konstantne borbe za ljudska prava i tako dalje. Narod je ne samo u toj priči nego i drugde u književnosti predstavljen kao prilično amorfno i prilično neosvešćeno telo. Kako se ono refrenski ponavlja: „Pučina je stoka jedna grdna.“
Mičeta: Bez individue.
PANTIĆ: Tako je… neosvešćeno telo koje slepo sledi slepca. Slepo sledi slepca! I na kraju, imamo taj momenat, hajde da i njega dotaknemo, koji se odnosi na naše kolektivno nesvesno. Iz te nesvesnosti izranja potreba zajednice da ima lidera ili vođu koga će slediti po svaku cenu. Na kraju će svakako uslediti duboko razočaranje.
Mičeta: A sigurnost koja iz toga proističe?
PANTIĆ: Ta potreba je zapravo težnja za sigurnošću. Jaku satiru nalazimo i u ruskoj, pa manje-više i u svakoj književnosti koja jezikom ispoljava to nesvesno. Recimo, takva je i anglosaksonska književnost. Domanović je donekle neumesno poređen sa Sviftom, upravo zbog tog svog ekstremnog stava u svojim satirama, ali je aktuelnost njegove priče bespogovorna.
Mičeta: Ne znam da li je tačno, davno sam negde pročitao da je Domanović pisao „Vođu“ na primeru Nikole Pašića. I sada, ako se osvrnemo na rasprostranjeni stereotip da je paradigma dobrog srpskog političara Nikola Pašić – „zna Baja šta radi“ – kako to tumačiti?
PANTIĆ: Dobio je i trg.
Mičeta: Jeste, a pri tome svi znaju za „Vođu“ Radoja Domanovića, svi su je čitali, i ona je generacijama široko prihvatana. Kako objasniti tu aluziju?
PANTIĆ: Sada moram biti profesorski nastrojen. Reč je o zdravorazumskoj interpretaciji, pisac je živeo u tom dobu i po inerciji se „zna“ na koga je mislio kada je opisao vođu. Moram da naglasim da je jedan od kriterijuma po kojima sam birao priče za ovu emisiju bio odnos prema stvarnosti. Kada ste mi dali ovaj vrlo jasan zadatak, morao sam da se zapitam kako književnost interpretira neposrednu stvarnost, istorijsku stvarnost, političku stvarnost, širu društvenu stvarnost. Tu se mora otvoriti zagrada i reći da književnost nikada to ne radi u odnosu jedan prema jedan. Dabome, u realizmu i u realistički oblikovanom pripovedanju formiranje slike ili predstave stvarnosti uvek je u prvom planu književnog teksta, tu nema nikakvog spora. Možda je motivacioni „okidač“ te pripovetke zaista mogao biti Nikola Pašić, ali, u krajnjem ishodu, u uspostavljanju alegorijskog ili univerzalnog nivoa značenja, to postaje sekundarno i nema posebnog značaja.
Mičeta: Poenta priče je upravo takva.
PANTIĆ: Trajno aktuelna. Vođe postoje i postojaće dok je sveta i veka.
Mičeta: Trajno. I o sledećem pripovedaču moramo reći neku dodatnu reč. „Resimić dobošar“ Dragiše Vasića. Potpuno neverovatna, izvanredna priča. Kakav lik, ali i kakav pripovedač.
PANTIĆ: Savršena. U svakom pogledu. U njoj je sav tragizam srpskog povlačenja preko Albanije dat iz radikalno kritičke perspektive. U svetlu sudbine jednog marginalca, čoveka sa društvenog dna.
Mičeta: Vasić je napisao niz sjajnih priča i roman „Crvene magle“.
PANTIĆ: U svojim najboljim delima on je pripovedač najvišeg reda. Da, napisao je i taj zanimljiv roman, ali je po vokaciji prevashodno pripovedač. Nažalost, najbolji je u ranoj fazi, nije kasnije imao takve domete, a pomalo je i zapostavio pisanje.
Mičeta: Bio je pristalica „Crne ruke“, Krležin kum…
PANTIĆ: I još mnogo toga.
Mičeta: Saborac Draže Mihailovića.
PANTIĆ: Nije rasvetljeno kako je krajem Drugog svetskog rata okončao život. Postoji nekoliko pretpostavki, pouzdano se zna da je završio negde izvan Srbije, povlačeći se sa snagama Draže Mihailovića. Vrlo složena biografija, o njemu je u skorije vreme izašlo nekoliko knjiga, a Gojko Tešić je, na svu sreću, priredio i njegova sabrana prozna dela.
Mičeta: Ne zna se šta mu je interesantnije, život ili literatura.
PANTIĆ: Da, ali priča „Resimić dobošar“ je po svemu dukat srpskog pripovedanja. Kad kažem dukat, mislim na neupitnu, nepomerivu vrednost.
Mičeta: Brutalna kritika srpskog vojničkog mentaliteta.
PANTIĆ: Ne samo to. Već i opis i dočaravanje celokupnog društvenog ambijenta. Sa nekoliko sjajnih digresija, uključujući i onaj prekid u ratu kada Resimić odlazi da prosi na groblju. Posebno je uverljiv opis načina na koji Resimić postoji, kako se snalazi u životu. U priči je oličena sudbina jednog malog, već rođenjem nesrećnog čoveka koga je oluja istorije samlela. Hir više nužnosti. Na kraju je streljan, podlegao je kao primer rigorozne vojničke discipline, neumoljive i po cenu života.
Mičeta: Otuda dolazi suštinsko pitanje ima li vrlina smisla u sistemu lišenom pravde?
PANTIĆ: I da li je pravda jednaka za svakog. Tu bih se vratio na ono uspostavljanje društvene hijerarhije o kojem smo nešto rekli povodom Glišićeve priče, a gde su uloge najčešće unapred podeljene i gde se granice vrlo teško mogu preći. Primetili ste kako se oficiri nižih činova ponašaju prema višim oficirima, a kako se ponašaju prema svojim potčinjenima.
Mičeta: Licemerje i surovost koja im je dodeljena položajem…
Dokumentarna izložba o Ivu Andriću po prvi put u Crnoj Gori: Postavka otvorena u Nikšiću
PANTIĆ: Baš tako. Prema podređenima ispoljava se sadizam, a u suprotnoj poziciji servilnost, potpuna snishodljivost i iza nje skrivena moć da se navodno u ime vojničke strogosti odluči o nečijem životu, kakav god i čiji god da je on.
Mičeta: Teška priča. O srpskom mentalitetu, pre svega vojničkom. Koji nije uvek za pohvalu.
PANTIĆ: Vrlo tragična, vrlo teška priča. Herojski, ratnički mit takođe obeležava našu istoriju, od srednjeg veka pa do ratova kojima smo svedočili.
Mičeta: Ovakve antiherojske priče su ipak ređe.
PANTIĆ: Ne bih mogao sa tim da se saglasim. Vojnički život u srpskoj književnosti novijih vremena retko kada je idealizovan ili prikazan prenaglašeno afirmativno. A kada ipak jeste, ne možemo baš govoriti o stvarnim literarnim vrednostima. Vojnički život je po prirodi tegoban i turoban i podleže upravo takvim, naturalističkim predstavama.
Mičeta: Prikazivanju raznih ljudskih strasti i osobina.
PANTIĆ: Uključujući i sile hijerarhije i odnosa potčinjenosti i natčinjenosti koji ponekad imaju animalnu crtu. A to onda čoveka svodi na neku meru koja nije baš do kraja ljudska.
Mičeta: Ni za pohvalu. Profesore, uvrstili ste na spisak i priču Ive Andrića „Zlostavljanje“. Još jedna građanska priča, pored one Matavuljeve. Čudesna priča. Naravno, nisam neki ekspert za Andrića, ali sam, kao i svi mi, pročitao dosta njegovih dela. Čini mi se da se ona izdvaja iz njegovog opusa i po tome što su u njoj fascinantno prikazani snaga i odlučnost žene u jednom patrijarhalnom, užasnom vremenu. Njen otac besni kada ona napušta muža, jer misli da mu kći to čini iz obesti. Na više strana Andrić pripoveda o muževljevom zlostavljanju žene, a da je pri tome nikada ne dodirne i nikada joj ružnu reč ne kaže. Kako biste to približili čitaocima?
PANTIĆ: Neki tumač koji se bavi psihoanalitičkim pristupom književnom tekstu mogao bi da kaže nešto više od ovoga što ću vam ja reći. Zašto sam izabrao baš tu priču? Naravno da Andrića ne možete da izostavite u bilo kom izboru, on je mera našeg pripovedanja. On je sinteza svega onoga o čemu smo prethodno govorili. U Andriću se sadrže i Petar Kočić i Bora Stanković i Laza Lazarević i celokupna naša tradicija. A pritom je Andrić istovremeno i etalon vrednosti i oblikovnog umeća i obavezujući primer kako se jezik u pripovedanju upotrebljava. Namerno sam odabrao tu priču, u pravu ste, za koju ne bismo mogli reći da je tipično andrićevska. A izabrao sam je zato što je u njenom središtu za sve nas vrlo bitna uloga žene u književnoj imaginaciji, a posredno i u životu, u stvarnosti. To je urađeno vrlo lucidnom, minucioznom pripovednom analizom ženske psihologije. Anica je, po principu antiteze, kontrastirana svom mužu Andriji Zerekoviću, umišljenom malom čoveku, a bolje reći velikom kućnom zlotvoru. On, istini za volju, ima neku društvenu ulogu u svom malograđanskom trgovačkom svetu. Andrić se time nadovezuje na liniju opisa zasnivanja i rasta već pominjane ekonomske klase sada već u dvadesetom veku. Naličje ili tamna strana tog građanskog lika pojavljuje se kada se on zatvori u svoje odaje i kada njegova žena postaje medijum njegove bolesne uobrazilje. I ona to trpi sve do trenutka neizdrživosti kada rešava da prekine takvu psihičku torturu.
Mičeta: Andrić na jednom mestu majstorski primećuje da je Andrija Zereković ženidbom lepom ženom postigao samopouzdanje. A bio je ružan. Ni u kolevci, kaže, nije bio lep.
PANTIĆ: Takav brutalan, neumoljiv opis vuče poreklo iz realizma u kojem je svaki lik po nepisanom pravilu i fizički i psihološki portretisan. Dobar slikar bi na osnovu Andrićevog opisa mogao vrlo lako da napravi kroki ili foto-robot.
Mičeta: Tako je i sa Kir Gerasom.
PANTIĆ: Svakako je to osobina starijeg, realistički utemeljenog pripovedanja u kojem se iz fizičke ospoljenosti zalazi u psihološku dubinu lika. I Andrić ide u visoki red takvih proznih psihoanalitičara.
Mičeta: Posebno mi je upečatljivo kako u priči Andrić prikazuje kakav je Aničin muž tiranin. To čini korak po korak. Ali, istovremeno, on pokazuje kako ta žena polako postaje samosvesna i od pasivnog objekta postaje aktivni subjekt po cenu potpune promene života. Ona trpi strašan ostrakizam sredine, a posebno oca, koji joj ne dâ da se vrati kući.
PANTIĆ: Spolja gledano, ona vodi miran, uzoran građanski život, ali je muževljeva sadistička priroda navodi na odluku da sve napusti i osloni se samo na sebe. To je za srpsku književnost važan trenutak kada se ženska samosvest probija u naraciji. A ta je književnost – znam da bi mi sada feministkinje dale za pravo i potapšale me po ramenima – u velikoj meri mačocentrična. Pogledajte, u pričama iz starijih perioda o kojima smo do sada govorili preovlađuju uglavnom „muške teme“, politika, vojska, rat, uloga pater familijasa, patrijarhalni svet i štošta drugo. Moj kolega Dragan Stojanović je napisao knjigu „Lepa bića Ive Andrića“ u kojoj tumači kako naš veliki pisac oblikuje ženske likove u svoj njihovoj punoći, važnosti, putenosti i lepoti, ali takođe i kako prikazuje suštinsku, egzistencijalnu ulogu žene.
Mičeta: Zanimljivo kako njena odluka polako sazreva kroz celu priču. Inicijalna kapisla je u muževljevoj priči u kojoj on objašnjava kako bi rešio slučaj žene koja je pronađena mrtva.
PANTIĆ: Zereković ide i dalje od toga, on u svojoj narcističkoj fantaziji razgovara sa kraljem i uči vrhovnog vladara kako treba da se ponaša i kako treba da postupa. Sve bi on to, kako on sam govori, po kratkom postupku. Ne bi kod njega bilo ništa umereno, diplomatski okolišno.
Mičeta: A pri tome se prema ženi ni u jednom momentu ne odnosi fizički agresivno.
PANTIĆ: Zereković nju doživljava kao neku vrstu medija pred kojim igra tu svoju ulogu zamišljene veličine i značaja. A u stvarnosti, u svakidašnjem, realnom životu, on ima svojstva uzornog domaćina, čoveka koji ume da stiče i unapređuje posao.
Mičeta: Ima ugled u društvu i pravi poslovnu karijeru.
PANTIĆ: U čaršiji je on „firma čovek“, kako bi to rekao Nušić. Recimo, banke se s njim konsultuju kome će da daju zajam. Andrić takođe ukazuje na to koliko je važan ekonomski život zajednice, kako u starijim vremenima, tako i danas. Sve se u svetu vrti oko ekonomije, biznisa, novca, kamata, investicija. Ljudi mahom opredeljuju životne ambicije u pravcu sticanja i bogaćenja.
Mičeta: I danas je to društveno dominantno. Moram da priznam da me je iznenadila priča koja sledi: Antonije Isaković „U znaku aprila“. I ja sam, kao i vi, naravno, poznavao Antonija Isakovića i pisce koji su u tom periodu bili u Udruženju književnika Srbije. Ne mogu da se ne setim Miodraga Bulatovića, koji je bio vrlo nesrećan što nije uspeo da uđe u Srpsku akademiju nauka i umetnosti. Jednom prilikom je rekao da on, kao ni svi drugi vrhunski pisci, ne može da uđe u SANU dok god se tamo nalazi literarna sekcija Prve proleterske, Dobrica Ćosić i Lule Isaković.
PANTIĆ: Koliko znam, Ćosić nije bio u Prvoj proleterskoj. Osim toga, oni su bili pobednici, a pobednicima pripada sve, pa i književna slava.
Mičeta: Ali, dobro, to je Buletova mašta. I Isakovićeva priča je sjajna, moglo bi se napraviti poređenje sa pričom „Sve će to narod pozlatiti”. Već smo govorili o tome kako se narod ponaša u nekom nesvakidašnjem trenutku.
PANTIĆ: Setimo se i Domanovićevog „Vođe“, odnosno kako se u toj priči formira slika o kolektivu, i njegovom ponašanju.
Mičeta: Da, kolektiv za sekundu osudi čoveka, a onda, kao u priči „U znaku aprila”, izbijaju dobrota i samilost prema ženi streljanog.
PANTIĆ: Da, priča zabune. Po njoj je, inače, snimljen izvanredan film Saše Petrovića.
Mičeta: „Tri“.
PANTIĆ: Sjajan film i jedna od tri ili četiri najbolje Isakovićeve priče. On je značajan pripovedač, jedan od onih koji su modernizovali srpsku pripovetku posle Drugog svetskog rata, u kojem je, naravno, bio učesnik. Malopre smo rekli, pa da previše ne naglašavamo, kako rat neizbežno preobrazi književnost koja nastaje na temelju takvog iskustva. I setite se cele generacije pisaca koji su pisali prozu sa ratnom tematikom. Spomenuli smo Dobricu Ćosića, možemo da nastavimo sa Brankom Ćopićem…
Mičeta: Mihailom Lalićem.
PANTIĆ: Sa Lalićem, pa i sa samim Bulatovićem i njegovim romanima „Heroj na magarcu“ ili „Rat je bio bolji“. I kad se bolje pogleda, rat je zaista, u velikoj meri, važna prozna tema, pa i orijentir. Posebno se to odnosi na Prvi svetski rat, posle kojeg smo dobili najznačajnije, klasične pisce, Andrića i Crnjanskog, a za njima i Dragišu Vasića i Rastka Petrovića, koji u romanu „Dan šesti“ pripoveda o povlačenju preko Albanije. Tako se i u priči „U znaku aprila“ govori o ratnom metežu, o nesnalaženju u haosu istorije i velikim društvenim potresima u kojima se mali čovek pogubi, baš kao taj nesrećnik u pogrešno vreme na pogrešnom mestu.
Mičeta: Strada zabunom, i glupim previdom. Ali i ponašanjem sluđene i zbunjene mase.
PANTIĆ: Mali čovek u velikom vremenu. Tu je ključ.
Mičeta: To ne može da bude dobra kombinacija.
PANTIĆ: To je takođe velika prozna tema, mali čovek u velikom vremenu. O njoj ćemo još ponešto reći pri kraju našeg razgovora. Pre toga moramo da kažemo nešto o takođe vrlo vrednoj priči Aleksandra Tišme „Bez krika“.
Mičeta: Poznavao sam i njega. Sa njim sam u časopisu „Aleksandrija“ vodio obiman razgovor. Izvanredan pisac.
PANTIĆ: Po mnogo čemu izuzetan.
Vladimir Kolarić: Reč koja poziva – O knjizi Nenada Božovića
Mičeta: Priča „Bez krika“ je posebno sećanje na stradanje u novosadskoj raciji.
PANTIĆ: U novosadskom pokolju. Ali, nije ispripovedana naturalistički, kao reprodukcija samog događaja, čemu je Tišma inače bio sklon u pojedinim pričama i romanima, već sa vremenske distance, u nekoj vrsti flešbeka.
Mičeta: Govori o gubitku ljudskosti, o ćutanju o tome.
PANTIĆ: Plivajući u reci junak se priseća da je pre izvesnog broja godina tu tragično završilo mnoštvo nesrećnih ljudi. I tu je Tišma majstorski predočio neprozirnost ljudskog zla, što je ključna, pa opsesivna tema celokupnog njegovog opusa.
Mičeta: Zla za koje se može reći da je sistematizovano.
PANTIĆ: U priči „Bez krika“ to se akcentuje po svemu neuobičajeno. Kako se posle te tragedije ponašaju oni koji ostaju da žive dalje, kako se sećaju, da li počinju da zaboravljaju, da potiskuju…
Mičeta: Ili da organizuju žalost.
PANTIĆ: Što je više pro forma.
Mičeta: Protokolarna, gotovo ceremonijalnog, rutinskog nivoa.
PANTIĆ: Bez suštinske tuge. O tome kako se zajednica ljudi ophodi u određenim situacijama govorili smo i povodom nekih prethodnih priča.
Mičeta: Moram da vas pitam kako na to gledate u svetlu poznatih reči Teodora Adorna iz 1949. godine – da je pisanje poezije posle Aušvica varvarski čin.
PANTIĆ: To je čuvena, upozoravajuća misao o tome šta čovek čini čoveku. Ne samo poezija, nego i celokupna književnost ide linijom pokušaja detraumatizacije teškog iskustva. Možda je ovo prerani zaključak našeg razgovora, ali mi se čini da je pogodan čas da ga izgovorimo. Kada pogledamo ne samo ovaj spisak, nego se zapitamo o prirodi srpske pa i celokupne svetske književnosti, šta ćemo izdvojiti? Čega ćemo se prvo setiti? Naravno, najpre velikih romana, svejedno da li ćemo reći „Jadnici“ ili „Rat i mir“ ili ćemo spomenuti Velikog inkvizitora iz dela Dostojevskog. Dakle, uvek ćemo ići u pravcu tragičke uslovljenosti književne umetnosti. Ili, drugim rečima, tragom čovekove nesnađenosti u svetu, njegove patnje i mahom zle sudbine kojom on ne može da upravlja. To je dominantna karakteristika svekolikog književnog iskustva.
Mičeta: To se vidi i na Tišminom primeru. Njegova majka je Jevrejka, a otac je Ličanin. On, prema tome, vuče poreklo iz dva naroda koji takođe pamte tragičnu prošlost. U Lici su zaista bili veliki ustaški zločini nad srpskim življem, a o Jevrejima da posebno i ne govorimo. Ali, čini mi se da su Jevreji nekako kroz taj, recimo, vudialenovski humor, ako mogu tako da kažem, barem pokušali da strašnom Holokaustu pristupe na donekle drugačiji način.
PANTIĆ: Vudi Alen mi tu deluje suviše žovijalno, mada njegovi filmovi imaju izvestan prepoznatljiv crnohumorni šarm. Pre bih govorio o jevrejskim piscima, recimo o Isaku Baševisu Singeru, koji je u svakom pogledu neprevaziđen. Ili o ovim iz lakše književne kategorije, kakvi su, na primer, od starijih Efraim Kišon, a od novijih savremeni izraelski pisac Edgar Keret. Njihova proza ima vedrijih tonova, i neposredan naturalistički pristup toj zaista grozomornoj, ogromnoj traumi koju nije moguće zaboraviti odbio bi čitaoca. Ovako, malo opušteniji, fleksibilniji odnos prema crnilu života zaista deluje lekovito. Čitalac će postati zainteresovaniji ako temi koja ga zaokuplja pisac pristupi manje pesimistično. Toga u srpskoj književnosti nema previše, teška istorija zahteva teške reči. I Tišmina proza je tu sjajan primer.
Prvi put s knjigom Laze Lazarevića u rukama: Ono čega ima i čega nema u njegovim pričama
Mičeta: I deseta priča je takođe teška. Poznavali smo Dragoslava Mihailovića, autora priče „Lilika“, ali i drugih sjajnih dela, kakva su, na primer, zbirka priča „Frede, laku noć“ i „Petrijin venac“. A posebno „Kad su cvetale tikve“, roman po kojem je nastala istoimena drama, zabranjena svojevremeno, u doba socijalizma.
PANTIĆ: Prethodno smo govorili o ženi, hajde sada da ponešto kažemo i o deci u književnosti.
Mičeta: I o običnom čoveku.
PANTIĆ: Nema običnih ljudi, ni u životu ni u književnosti. Svaki život vredan je priče. Ali, deca, ti mali ljudi, kako ix zove Ivo Andrić, imaju posebno mesto i u književnosti, ne samo onoj za decu i mlade, posebno osetljive, kako je govorio Danilo Kiš.
Mičeta: Kako su oni predstavljeni u takozvanoj visokoj književnosti? I u ovoj Mihailovićevoj priči vidimo tragizam jednog malog lika koji živi u neregularnim okolnostima.
PANTIĆ: Bez ljubavi, bez smisla. Lilika nije posebno inteligentna, Mihailović je izvanredno oblikovao infantilnu tačku gledišta, što je u prozi izuzetno teško – spustiti se u poziciju deteta, progovoriti iz njegove perspektive. Lilikin život je već u startu hendikepiran i traumatizovan. Povodom svih ovih priča, a posebno na primeru Lilike, pitamo se na koji se način čovek uopšte oblikuje. Književnost nam daje zanimljive odgovore na to pitanje. Ivo Andrić je napisao da se, kada detinjstvo prođe, celog života lečimo od njega.
Mičeta: Imamo još toliko vremena da napravimo poređenje Andrićeve Anice iz „Zlostavljanja“ i Mihailovićeve Lilike. Lilika je, za razliku od Anice, zlostavljana brutalno, tučena je.
PANTIĆ: Lilika je devojčica sa očigledno ograničenim sposobnostima koju, pritom, niko ne voli. Ona živi u nemaštini, za razliku od Andrićeve Anice koja živi u blagostanju i niko je ne tuče, ali i jedna i druga tiho pate. Rekao bih, najpre, od nedostatka ljubavi. Osim toga, povezuje ih i momenat jake volje. U jednom trenutku odlučiće šta će biti i šta će u životu raditi, Anica to i učini, a Lilika o tome sanja. Voljom se prevazilaze čemerne životne situacije i okolnosti. Žena Andrije Zerekovića se odlučuje da promeni svoj život iz korena, a Lilika se odlučuje da ne bude sve ono što su ljudi koji se nalaze oko nje i koji je doslovno guraju u potpuno pogrešnom pravcu. Iskupljuje ih volja, ona im daje autentičnost.
Izvor: NIN
