Piše: Marjan Čakarević
Kolekcija „Box Set 2“ je pokušaj da se odgovori na pitanje kolika je unutrašnja vrednost ovih knjiga u kontekstu novih pesničkih glasova koje sâm autor Zvonko Karanović u dobroj meri oblikuje.
Sa svojih do danas deset objavljenih pesničkih knjiga – počev od samizdata Blitzkrieg (1990) i kultnog Srebrnog surfera (1991), preko Tamne magistrale (2001), pa zaključno sa Iza zapaljene šume (2018) – ali i ukupnim svojim poetskim i (kontra)kulturnim delovanjem, Zvonko Karanović je postao neka vrsta gurua, učitelja alternativnog pogleda na umetnost i poeziju, otprilike onako kako su to bili novosadski neoavangardisti sedamdesetih i osamdesetih godina prošlog veka. Teško je sada objasniti šta tačno predstavlja ovo određenje, ali izvesno je da ga nikako ne treba razumeti kao isključujuće iz, još neodređenijeg, glavnog toka savremene poezije i kulture, i to tim pre što je Karanović, pored same poetičke radijacije, i zahvaljujući radionicama pisanja, koje vodi, kao i izdavačkoj kući Enklava, čiji je osnivač i urednik, poslednjih godina postao jedna od najuticajnijih figura u novoj pesničkoj generaciji.
Otuda kolekcija Box set 2 nije samo prost zbir četiriju knjiga (Mesečari na izletu, 2012; Kavezi, 2013; Zlatno doba, 2015; Iza zapaljene šume, 2018), koje slede prvi Box set: sabrane pesme 1990-2004, već i jedna vrsta autorske samoprovere, pokušaj da se odgovori na pitanje kolika je unutrašnja vrednost ovih knjiga u kontekstu novih pesničkih glasova koje sâm Karanović u dobroj meri oblikuje. Ali ova provera je svakako i poetička, i tiče se ispitivanja značenja i značaja oniričko-nadrealističkih i bitničkih književnih praksi u doba prevlasti autofikcije i lirizovanih ispovesti.
Karanović, naime, nikada nije bio previše naklonjen stvarnosnoj ili kritičkoj poeziji, ali ni kompleksnim postmodernim tekstualnim igrama i strategijama, i u tome možda i leži tajna uspeha ove poezije. Njegov otklon od oba rečena pola podrazumeva, upravo na tragu nadrealizma i bit poezije, pokušaj da se referentna stvarnost prevlada s jedne strane zaumno-asocijativnim zavirivanjem „iza“, a sa druge oslanjanjem na pop-kulturne obrasce. Potonji obrasci najupadljivije su reinterpretirani u prozaidama iz Mesečara na izletu i, naročito, u knjizi Kavezi, u kojima se bogatstvo i složenost unutrašnjih svetova Karanovićevih lirskih junaka taru o oštrine spoljašnjeg sveta. Ti junaci, koje bi zapravo mogao predstavljati i svako od nas, mesečare po rubovima svojih života i sveta u koji su bačeni, a ovi rubovi su negde klasno-socijalni, nekad emocionalno-psihološki, ali jednako tako i poetičko-kulturni. Razrešenje „sukoba“ se u ovim prozaidima po pravilu dešava s onu stranu stvarnosti, bilo nekim neočekivanim motivom, bilo otvaranjem nepoznate perspektive ili nove stvarnosne ravni, a ponekad i predvidljivo, u ovom svetu.
Karanović nikada nije bio previše naklonjen stvarnosnoj ili kritičkoj poeziji, ali ni kompleksnim postmodernim tekstualnim igrama i strategijama, i u tome možda i leži tajna uspeha ove poezije
Ali ukoliko u ovim dvema knjigama i ima povremenih iskliznuća u opšta mesta, knjige Zlatno doba i, u nešto manjoj meri, Iza zapaljene šume, najviši su dometi dosadašnje Karanovićeve lirike. U Zlatnom dobu, čija je pozornica simbolično nazvana „institut“, psihonautika lirskih junaka, izvanredno sugestivnim ritmom, variranjima i ponavljanjima, svodi se na vrćenje ukrug, na egzistencijalni bezizlaz i katatoniju: „u mraku/ u tom mrklom mraku/ na mestu gde sam zastao/ na ničijoj zemlji// iza sivog neba/ pomaljalo se još jedno takvo nebo/ stakla su se zaustavljala/ nadomak lica// ko će osloboditi sve te životinje?/ ko će pomoći svim tim ljudima?“. Isto je tako u pesmi „Bio je rat“, u kojoj kao da nekakva zla kob ne dozvoljava da se krene dalje: „(…) bio je rat// vodili smo dosadan svakodnevni život/ lajali, pušili, prali, peglali// bio je rat// bio je rat, av-av-av na čoveka pribranog/ pribranog, rastrojenog, servilnog/ bio je rat/ ponekad mi je uspevalo da ličim na šimpanzu/ čoveka veselog/ bio je rat“.
U takvom svetu utehu mogu da pruže samo svetovi umetnosti i mašte, pa su stoga ove pesme u stalnom dijalogu sa brižljivo odabranom kulturnom tradicijom. Na kraju krajeva, i to je jedna od uloga koju poezija treba da igra: da bude utočište za sve izgubljene i divlje duše, koje očajnički pokušavaju da i dalje veruju drugim ljudima.
Izvor: Radar
