Piše: Igor Perišić
Izgleda da u istoriji NIN-ove nagrade – kao i u Andrićevoj „Prokletoj avliji“ – nevini ne postoje.Idejni tvorac NIN-ove nagrade za roman godine bio je Borislav Mihajlović Mihiz, jedan od najrečitijih, ali i najlukavijih kritičara koje smo imali. Po svemu sudeći, on je glavni osumnjičeni što Ivo Andrić nikada nije dobio ovo najvažnije jugoslovensko a potom srpsko književno odličje.
Najveća kontroverza u istoriji nagrade desila se, dakle, na samom njenom početku. Za godinu 1954. prvo priznanje dobio je Dobrica Ćosić sa inače odličnim romanom „Koreni“. Andrićeva „Prokleta avlija“ proglašena je novelom, i zbog formalnih razloga eliminisana je iz konkurencije.
Po zapisanim tragovima i svedočenjima književnih istoričara, upravo je Mihiz, u prikazu objavljenom u NIN-u, presudio da je „Prokleta avlija“ novela, a ne roman, te da je komponovana „ležerno“ i „labavo“. Kasnije će Mihiz značajno promeniti mišljenje.
Kako zaključuje Petar Pijanović, „pronicljivi i vispreni kritičar“ pokazao se kao „nesmotren i previše politički obziran“. Zatim dodaje kako bi se danas moglo reći da je bio i „politički korektan“ u odnosu na Dobricu Ćosića, kao i prema vladajućem poretku.
Premda su u tom trenutku i Ćosić i Andrić bili članovi Komunističke partije, Ćosić je ipak bio malko podobniji. Imao je duži partijski staž, ali i dodatu vrednost partizanskog borca. Kao predratnom građanskom intelektualcu i kraljevskom diplomati, Andriću se nije do kraja verovalo.
Igor Perišić: Roman „Razgovori s Vješticom“ Vladimira Vujovića
U isto vreme, širila se fama da je „Prokleta avlija“ i sadržinski sumnjiva. Govorkalo se da ima aluzija na Goli otok, mada je Andrić svoje delo brusio decenijama i nije sasvim sigurno šta je u tom trenutku mogao znati o socijalističkom koncentracionom logoru.
Međutim, jasna metafora sveta kao svakovrsne tamnice bila je toliko upečatljiva u književnom smislu, da je morala izazvati izvesnu metafizičku nelagodu koja se lako prenosi na ideološki plan.
Nobelova nagrada koju je Andrić dobio 1961. nije mogla da bude od pomoći za NIN-ovu, jer pisac posle toga nije objavio nijedan roman. Nedovršeni „Omer-paša Latas“ publikovan je posthumno, 1977. godine.
Da sâm NIN ume da ispravi vlastite greške, pokazalo se početkom 21. veka, kada je organizovan izbor deset najboljih romana koji nisu dobili priznanje. Na prvom mestu bila je upravo „Prokleta avlija“.
Time je stavljena tačka na pitanje žanra ovoga dela. Danas je nesporno da se radi o kratkom romanu, a verovatno i najboljem u celokupnoj srpskoj književnosti, ili sigurno formalno najsavršenijem.
Nakon ove kratke i pipave rekonstrukcije, iznenađuje što su docnije, bez mnogo mihizovske lukavosti, nagrađivana neka dela koja uopšte nisu romani. U istoriji ovog priznanja bilo je još manjih ili većih skandala kao što su vraćanja primljenih nagrada, ili jedan smrtni slučaj u uvek stresnom iščekivanju vesti o pobedniku.
Stupajući direktno u avliju NIN-ove nagrade, kao član žirija, vaš kritičar zna da će biti naširoko proklinjan. Ipak, nada se i blagoslovu u vidu nekog novog romana koji bi se približio estetskoj veličini Andrićeve „Proklete avlije“.
Izvor: Fejsbuk/Igor Perišić
