Разговарао: Лука Мичета
Човекова потреба за приповедањем вероватно постоји од почетка појаве артикулисаног говора, који се, како сматрају антрополози и лингвисти, развио пре најмање сто хиљада година.
Од усмене древне традиције па до дана данашњег, људи причају приче. Новеле имају, дакле, дубоке корене и дугу историју јер кратка форма има ту моћ да ухвати тренутак, епифанију, фрагмент живота, суптилну промену свакодневице, судбоносну драму човека, али и да истодобно осветли ширу слику.
Може ли се замислити уметност без прича „Хиљаду и једне ноћи“, без Бокачовог „Декамерона“? Како замислити светску књижевност без прича Чехова, Мопасана, Гогоља, Поа, Борхеса, Мана, Хемингвеја, Кафке, Кортасара?
Чак и у дигиталном свету, где доминира изражавање у краткој форми, прича остаје важно уметничко средство.
У емисији „Синтеза“ на телевизији News Max Balkans разговарао сам са професором и писцем Михајлом Пантићем о приповеткама које, по његовом мишљењу, најбоље представљају Србију и српски народ, као што сам то претходно учинио са књижевним критичарем и писцем Гојком Божовићем, који је говорио о српским романима.
Михајло Пантић је, дакле, одабрао десет таквих прича.
Мичета: Мирко Ковач је својевремено рекао да се српска историја може описати једном речју: „Јао“. Ваш избор прича, чини ми се, добрано потврђује ту Ковачеву тезу. Зашто је тешко писати о срећи?
ПАНТИЋ: То је, можда, мало прејака генерализација у којој ипак има истине. Добио сам од вас посебан задатак да у причама за које сматрам да су антологијске пронађем јасну релацију између онога што бисмо могли назвати историјом овог поднебља, овог народа, овог језика и свега онога што је чинио живот у минулим годинама или вековима и приповедања које се током тог времена формирало. Као што знамо, ниједна историја, па ни наша, не може се баш похвалити радосним раздобљима а ретко и тренуцима. А како књижевност следи живот и следи историју, онда је одговор да та уметност, у ствари, на одређен начин, према старом античком диктуму, прочишћава тешко и негативно искуство живљења.
Мичета: Да кренемо од приче „Глава шећера“ Милована Глишића, оснивача реализма у српској прози.
ПАНТИЋ: Није случајно да она отвара моју листу. Глишићева „Глава шећера“, као, уосталом, и све друге приче, има црту или особину трајне актуелности. Трајна актуелност је критеријум мога избора.
Мичета: Корупција.
ПАНТИЋ: Тако је. Она тематски повлашћује одређену, а важну друштвену тему. Код Милована Глишића то је пре свега корупција.
Мичета: Да ли је то системска, организована корупција?
ПАНТИЋ: Наравно, али и она корупција за коју можемо да кажемо да је из такозваних доњих друштвених сфера. Она се кроз нашу историју полако пење према друштвеном врху, да би у једном тренутку ушла у фазу, могу слободно рећи, хроничног стања.
Мичета: Та је прича написана 1875. године.
ПАНТИЋ: Да. Али, умесно је запитати се да ли се нешто суштински променило када о томе говоримо. Глишићева прича има и још једну тему, или питање, или одговор, што не бих занемарио. А то је на који начин се успоставља друштвена хијерархија. Из те приче може се видети како се људи из народа понашају према представницима власти, односно државне администрације. Глишић је, наравно, писац који је писао под знатним утицајем руске књижевности и та његова прича, па на крају крајева и његов опус, показује тежњу ка сатирично-критичком односу према стварности.
Мичета: Звали су га „српски Гогољ“, зар не?
ПАНТИЋ: Да. Глишић је написао двадесетак прича, углавном следом таквог модела, уз уплив гротеске и фантастике. Али, доминантна је та сатирична црта. Доћи ћемо у овом разговору и до још једне приче коју до данас сматрамо врхом традиционалне српске сатиричне уметности, све до појаве писаца с краја прошлог века.
Мичета: Глишићева прича је обележила образовање многих генерација.
ПАНТИЋ: Наравно да је тако, зато што је то прича из лектире. Сигуран сам да је позната већини гледалаца.
Мичета: Нема таквог који не зна за њу.
ПАНТИЋ: Онај који нас слуша, односно гледа, чита врло добро је упознат са шест или седам прича које сам издвојио. Реч је о антологијски верификованим причама познатим и из педагошке праксе. Оне чине део нашег одрастања и образовања. Ево, већ наредна прича…
Мичета: „Све ће то народ позлатити“ Лазе Лазаревића. Невиђен човек, писац, лекар краља Милана, неуролог…
ПАНТИЋ: Да, врло богат, нажалост кратак живот. Мање је познато да се један знак у неурологији зове управо по Лази Лазаревићу.
Мичета: Милан Кашанин је рекао да је то најистинитија и најсавршенија прича.
ПАНТИЋ: Не би се тој оцени могло било шта приговорити, време јој није наудило, напротив. У њој бисмо могли да издвојимо две повлашћене теме. Прва је карактеристична за наше приповедање, у великој мери условљено ратним збивањима, односно ратним искуствима. Друга је живот породице, у реализму посебно наглашен. Велики број реалистичких прича, као и романа, у суштини је исприповедана породична историја. У Лазаревићевом антологијском остварењу пратимо збивања у капетановој породици, а имамо и судбину…
Мичета: Благоја Казанџије.
ПАНТИЋ: Наравно. Са друге стране, постоји опис ратног стања које уноси пометњу у свет. Уследиће у овом разговору још неке приче за које би се могло рећи да су приповедни плод одређеног доба. А зашто? Па зато што рат преусмерава и преображава књижевну имагинацију. Старија критичка и филолошка школа је на основу тога вршила књижевну периодизацију: до рата и после рата. Рецимо, тако је означена и генерација наших највећих писаца, Андрића и Црњанског.
Мичета: Занимљиво је ту како се у Лазаревићевој причи народ понаша. Посебно у тренутку када инвалид силази са лађе.
ПАНТИЋ: То је један леп, племенит тренутак, контрастиран наслову који је сатирично интониран: „Све ће то народ позлатити“. Мислим на моменат милосрђа, односно уживљавања у несрећу другог. А сама прича завршава сатирично-критичким обртом, о којем су расправљали поједини тумачи Лазаревића. У више прича он је користио обрт „Ово је мој прилог“, апострофирајући психологију и карактере нашег света.
Мичета: С тим да „све ће то народ позлатити“ еволуира у „све ће то Бог платити“.
ПАНТИЋ: Тачно тако. У једном часу сви покажу емпатију, али она врло брзо спласне, заборави се на њу, време то покрије, и онда се ти људи…
Мичета: Окрену према једино сигурном, а то је Бог.
Дух времена: Седамдесет пет година Селинџеровог Холдена Колфилда (четврти дио)
ПАНТИЋ: Да, то је сатирична оштрица те приче.
Мичета: Једина прича са вашег списка за коју би се условно могло рећи да говори о нормалном животу, па и о срећи, свакако је прича Симе Матавуља „Београдска деца“. Претпостављам да она није позната као претходне…
ПАНТИЋ: Мање је позната, али није мање вредна.
Мичета: Симо Матавуљ је такође изузетна личност, први председник Удружења књижевника, васпитач црногорских кнежева Данила и Мирка…
ПАНТИЋ: И Матавуљ је у свом, за данашње околности, релативно кратком животу, урадио врло много. И од свега тога што је написао, будући да разговарамо у Београду, најпре бих издвојио то да је он зачетник наше урбане прозе, он је писац београдских прича. Зато сам издвојио причу која описује живот београдских људи…
Мичета: А и због тога што сте и ви писац „Новобеоградских прича“.
ПАНТИЋ: Наравно, и то јесте један од могућих разлога, али је пресудно то што се у „Београдској деци“ заправо види како се формира овдашњи грађански свет. Немојте заборавити, Срби не живе у градовима све до друге половине деветнаестог века. Наши тадашњи градови су мале варошице, некадашње касабе. Тек када кнез Михаило добије кључеве од Отоманске империје 1867. године, што пише на споменику на Тргу републике, Срби почињу полако да се урбанизују. Београд постаје, ходом времена, како у једној причи опет каже Симо Матавуљ, наша Филаделфија у којој се одједном чује мали Вавилон различитих језика. Зашто? Зато што се наша грађанска класа не формира искључиво од српског етницитета, него и од других људи, почевши од Цинцара, Грка, Јевреја, Немаца и припадника других словенских народа. И Сима Матавуљ је Србин који такође долази…
Мичета: Да, занимљиво да је он дошао из Шибеника.
ПАНТИЋ: Из Далмације.
Мичета: Као Арсен Дедић и Милутин Дедић.
ПАНТИЋ: То је важан простор додира српске културе са медитеранском културом, што се одлично види управо у Матавуљевом делу. Али овде бих о њему говорио пре свега као о писцу који је сугестивно проговорио о градском животу који се тек успоставља. И што је посебно битно, а што сте и ви приметили, о припадајућем грађанском моралу, на којем се појављују прве пукотине и израњају неке теме које су сличне, рецимо темама..
Мичета: Мислим да пре њега код нас то нико није обрађивао.
ПАНТИЋ: Али јесте у светској књижевности. Мислим на Ги де Мопасана. Тиме се успоставља још једна важна аналогија Матавуљеве прозе…
Мичета: Мопасан му је био узор.
ПАНТИЋ: Поред осталог. Тако се показује како српска књижевност, најпре са Лазом Лазаревићем, а потом и са Матавуљем, полако усваја европски модел приповедања.
Мичета: Морам да вам поставим питање које Матавуљ поставља у тој причи. Много је деце рођено у Београду, али је мало београдске деце. Како то треба разумети? Шта су то београдска деца? Да ли је то круг двојке, што бисмо ми данас прво помислили?
ПАНТИЋ: Рекао бих – не. Тим питањем се циља на оно што је и претходних деценија, па и данас посебно важно. Мислим на апсорпциону моћ овога града. Он врло брзо, без обзира на то ко долази у њега, прихвата, преображава и себи прилагођава дошљаке. Кратко речено, приводи их београдском духу. То видимо и у нашим данима. Београд не престаје да игра ту улогу. Брана Црнчевић је својевремено имао једну сатиричну инвективу, афоризам: „У комунизму ће сви живети у Београду.“ То је зачетни тренутак у којем Београд постаје, не само у Србији, него и у јужнословенском, па и целом балканском простору, једина стварна метропола. Или, да то ублажим, као кандидат за метрополу овог дела света.
Мичета: Али главна јунакиња, пишући то писмо својој рођаки Лилици, каже: „Ти јеси рођена у Београду, али ниси београдско дете.“
ПАНТИЋ: То само проширује причу о урбаном начину живота и припадајућем моралу, односно његовом пратећем наличју. Има Матавуљ још таквих прича.
Мичета: Дакле, Београђанин се постаје.
ПАНТИЋ: Тако је. Београђанин се рађа, али се Београђанином и постаје. Дух града то условљава.
Мичета: Следи још једна врло занимљива прича за коју такође претпостављам да је не зна већина људи, али, ево, хајде да је препоручимо. То је прича „Кир Герас“ Стевана Сремца, исто изузетне стваралачке фигуре.
ПАНТИЋ: Изванредна прича.
Мичета: Сремац је конзервативац, противник Светозара Марковића. Ујак му је био Јован Ђорђевић, аутор химне „Боже правде“. Кад кажемо Стеван Сремац, одмах помислимо „Поп Ћира и поп Спира“, „Ивкова слава“, „Зона Замфирова“. Али, тај Кир Герас, каква шкртица, каква метафизичка димензија штедљивости.
ПАНТИЋ: Уз пуно уважавање његовог романескног опуса, мислим да је „Кир Герас“ вршна тачка прозе Стевана Сремца. Можда бих могао да томе додам још једну или две приче, али посебно издвајам ту приповест која говори о настанку нашег малограђанског, односно трговачког света. Тај свет је, већ смо рекли, био и цинцарског и јеврејског порекла. Прва таква трговачка колонија била је на дорћолској падини која се звала Зерек или Зејрек, а она се помиње и у причи „Злостављање“ Иве Андрића, која на другом метафоричком нивоу представља београдски живот, односно малограђански трговачки свет. У обе приповетке описује се, наиме, начин на који тај свет стиче богатство и следствено томе развија, рекло би се, економске карактерне црте. У „Кир Герасу“ се штедљивост приказује готово карикатурално, али уз симпатије за представљени лик, што је Сремчево приповедно својство. Кир Герас, на пример, свећом која је од масла зачини попару, а пола дâ своме мачку.
Мичета: Али, професоре, морам да приметим како је то једина прича која има срећан крај и која је оптимистична. У сукобу традиције и новог времена, то ново време на крају ипак одаје признање ономе што му је претходило.
ПАНТИЋ: То је за Сремца посебно важно. Јер, за разлику од њега – хајде да се сада и ја упустим у мало неопрезнију генерализацију – српска књижевност је некако по дефиницији преозбиљна књижевност. Погледајте колико је, у ствари, мало хуморних интонација у нашем приповедању, за разлику од драме. Зато су нам важни и Сремац и Винавер и Ћопић, као што су са друге стране важни и Стерија и Нушић и Душан Ковачевић. Важни су и због тога што црнило наше историје и тежину наше стварности прочишћују управо тим, нагласио бих, благо осенченим хумором. Код Сремца је то дато врло сугестивно. И морам да кажем да, без обзира на то што „Кир Герас” баш не импонује као неки књижевни јунак са којим желите да се идентификујте, ипак морате показати симпатију према њему. Зар није тако? То је један дивно обликован књижевни лик.
Мичета: И Сремац га је фантастично извајао.
ПАНТИЋ: Савршено. А како је само приказао декаденцију његове породице, односно његових синова и све оно што је потом уследило. Финале приче има и меланхоличан призвук, рецимо, меланхоличан је и завршетак романа „Поп Ћира и Поп Спира“, па и других Сремчевих дела. Али, на крају, свака се прича срећније разреши, што је прилична реткост у српској прози. То сте добро приметили, нема баш много радости у српском приповедању, а то одсуство као његова коренска црта захтева посебну расправу.
Мичета: Важно је и како Сремац описује тај београдски сталеж, Грке који мењају презимена и на њих додају „ић“. Београд их меље и убацује у свој „melting pot“.
ПАНТИЋ: Да, Грци и Цинцари чувају своју веру и црквену службу, али их већинска заједница, односно градске околности, постепено преображавају. Старије генерације се теже адаптирају, али нове, о чему смо већ нешто претходно рекли, постају прави Београђани. За прозу Стевана Сремца, посебно у приповеци „Кир Герас“, као и за прозу реализма, а посебно за прозу модерне, важна је тема дошљака.
Мичета: Следи врло позната прича „Вођа” Радоја Домановића. Та проза говори и о немоћи народа пред апсурдом, о одрицању од слободе, а истовремено је и критика друштва. Нису ли то прејаки садржаји и прејака критика, шта о томе мислите?
ПАНТИЋ: Мој задатак у овом разговору је да издвојим приповетке које уверљиво приказују овдашњи живот у разним временима. Већ сам вам рекао да је, без обзира на различитост тих времена, трајна актуелност теме или досезање универзалног плана први критеријум. Тако да је добро осмотрити оно што су и наши старији писци сматрали и важним и карактеристичним, а што и нас данас одређује, па према томе и интересује.
Мичета: Рекло би се да нас, нажалост, такве теме стално заокупљају.
ПАНТИЋ: Уз њих и околности које у великој мери условљавају и наш данашњи живот, али и живот током деценија којима смо били и учесници и сведоци. Српска историја пише се према периодима у којима су владале вође, од средњег века, преко Милоша Обреновића до дана данашњег. Зар није тако?
Мичета: Али то одрицање слободе зарад неке неизвесне сигурности… Није ли у нашој књижевности, као и у „Вођи“, народ ипак превише оцрњен, односно критикован?
ПАНТИЋ: Зависи како се гледа. Свака карикатура и свака сатира служе се техником преувеличавања или пренаглашавања. Посматрано из угла приповедне мотивације можемо да разумемо због чега је критика дата на тако екстреман, оштар начин. Из перспективе из које бисмо ми сада судили, сигурно бисмо рекли да није тако, да ипак има и позитивних примера, да има слободномислећих појединаца, отпора, освајања слободе, константне борбе за људска права и тако даље. Народ је не само у тој причи него и другде у књижевности представљен као прилично аморфно и прилично неосвешћено тело. Како се оно рефренски понавља: „Пучина је стока једна грдна.“
Мичета: Без индивидуе.
ПАНТИЋ: Тако је… неосвешћено тело које слепо следи слепца. Слепо следи слепца! И на крају, имамо тај моменат, хајде да и њега дотакнемо, који се односи на наше колективно несвесно. Из те несвесности израња потреба заједнице да има лидера или вођу кога ће следити по сваку цену. На крају ће свакако уследити дубоко разочарање.
Мичета: А сигурност која из тога проистиче?
ПАНТИЋ: Та потреба је заправо тежња за сигурношћу. Јаку сатиру налазимо и у руској, па мање-више и у свакој књижевности која језиком испољава то несвесно. Рецимо, таква је и англосаксонска књижевност. Домановић је донекле неумесно поређен са Свифтом, управо због тог свог екстремног става у својим сатирама, али је актуелност његове приче беспоговорна.
Мичета: Не знам да ли је тачно, давно сам негде прочитао да је Домановић писао „Вођу“ на примеру Николе Пашића. И сада, ако се осврнемо на распрострањени стереотип да је парадигма доброг српског политичара Никола Пашић – „зна Баја шта ради“ – како то тумачити?
ПАНТИЋ: Добио је и трг.
Мичета: Јесте, а при томе сви знају за „Вођу“ Радоја Домановића, сви су је читали, и она је генерацијама широко прихватана. Како објаснити ту алузију?
ПАНТИЋ: Сада морам бити професорски настројен. Реч је о здраворазумској интерпретацији, писац је живео у том добу и по инерцији се „зна“ на кога је мислио када је описао вођу. Морам да нагласим да је један од критеријума по којима сам бирао приче за ову емисију био однос према стварности. Када сте ми дали овај врло јасан задатак, морао сам да се запитам како књижевност интерпретира непосредну стварност, историјску стварност, политичку стварност, ширу друштвену стварност. Ту се мора отворити заграда и рећи да књижевност никада то не ради у односу један према један. Дабоме, у реализму и у реалистички обликованом приповедању формирање слике или представе стварности увек је у првом плану књижевног текста, ту нема никаквог спора. Можда је мотивациони „окидач“ те приповетке заиста могао бити Никола Пашић, али, у крајњем исходу, у успостављању алегоријског или универзалног нивоа значења, то постаје секундарно и нема посебног значаја.
Мичета: Поента приче је управо таква.
ПАНТИЋ: Трајно актуелна. Вође постоје и постојаће док је света и века.
Мичета: Трајно. И о следећем приповедачу морамо рећи неку додатну реч. „Ресимић добошар“ Драгише Васића. Потпуно невероватна, изванредна прича. Какав лик, али и какав приповедач.
ПАНТИЋ: Савршена. У сваком погледу. У њој је сав трагизам српског повлачења преко Албаније дат из радикално критичке перспективе. У светлу судбине једног маргиналца, човека са друштвеног дна.
Мичета: Васић је написао низ сјајних прича и роман „Црвене магле“.
ПАНТИЋ: У својим најбољим делима он је приповедач највишег реда. Да, написао је и тај занимљив роман, али је по вокацији превасходно приповедач. Нажалост, најбољи је у раној фази, није касније имао такве домете, а помало је и запоставио писање.
Мичета: Био је присталица „Црне руке“, Крлежин кум…
ПАНТИЋ: И још много тога.
Мичета: Саборац Драже Михаиловића.
ПАНТИЋ: Није расветљено како је крајем Другог светског рата окончао живот. Постоји неколико претпоставки, поуздано се зна да је завршио негде изван Србије, повлачећи се са снагама Драже Михаиловића. Врло сложена биографија, о њему је у скорије време изашло неколико књига, а Гојко Тешић је, на сву срећу, приредио и његова сабрана прозна дела.
Мичета: Не зна се шта му је интересантније, живот или литература.
ПАНТИЋ: Да, али прича „Ресимић добошар“ је по свему дукат српског приповедања. Кад кажем дукат, мислим на неупитну, непомериву вредност.
Мичета: Брутална критика српског војничког менталитета.
ПАНТИЋ: Не само то. Већ и опис и дочаравање целокупног друштвеног амбијента. Са неколико сјајних дигресија, укључујући и онај прекид у рату када Ресимић одлази да проси на гробљу. Посебно је уверљив опис начина на који Ресимић постоји, како се сналази у животу. У причи је оличена судбина једног малог, већ рођењем несрећног човека кога је олуја историје самлела. Хир више нужности. На крају је стрељан, подлегао је као пример ригорозне војничке дисциплине, неумољиве и по цену живота.
Мичета: Отуда долази суштинско питање има ли врлина смисла у систему лишеном правде?
ПАНТИЋ: И да ли је правда једнака за сваког. Ту бих се вратио на оно успостављање друштвене хијерархије о којем смо нешто рекли поводом Глишићеве приче, а где су улоге најчешће унапред подељене и где се границе врло тешко могу прећи. Приметили сте како се официри нижих чинова понашају према вишим официрима, а како се понашају према својим потчињенима.
Мичета: Лицемерје и суровост која им је додељена положајем…
Документарна изложба о Иву Андрићу по први пут у Црној Гори: Поставка отворена у Никшићу
ПАНТИЋ: Баш тако. Према подређенима испољава се садизам, а у супротној позицији сервилност, потпуна снисходљивост и иза ње скривена моћ да се наводно у име војничке строгости одлучи о нечијем животу, какав год и чији год да је он.
Мичета: Тешка прича. О српском менталитету, пре свега војничком. Који није увек за похвалу.
ПАНТИЋ: Врло трагична, врло тешка прича. Херојски, ратнички мит такође обележава нашу историју, од средњег века па до ратова којима смо сведочили.
Мичета: Овакве антихеројске приче су ипак ређе.
ПАНТИЋ: Не бих могао са тим да се сагласим. Војнички живот у српској књижевности новијих времена ретко када је идеализован или приказан пренаглашено афирмативно. А када ипак јесте, не можемо баш говорити о стварним литерарним вредностима. Војнички живот је по природи тегобан и туробан и подлеже управо таквим, натуралистичким представама.
Мичета: Приказивању разних људских страсти и особина.
ПАНТИЋ: Укључујући и силе хијерархије и односа потчињености и натчињености који понекад имају анималну црту. А то онда човека своди на неку меру која није баш до краја људска.
Мичета: Ни за похвалу. Професоре, уврстили сте на списак и причу Иве Андрића „Злостављање“. Још једна грађанска прича, поред оне Матавуљеве. Чудесна прича. Наравно, нисам неки експерт за Андрића, али сам, као и сви ми, прочитао доста његових дела. Чини ми се да се она издваја из његовог опуса и по томе што су у њој фасцинантно приказани снага и одлучност жене у једном патријархалном, ужасном времену. Њен отац бесни када она напушта мужа, јер мисли да му кћи то чини из обести. На више страна Андрић приповеда о мужевљевом злостављању жене, а да је при томе никада не додирне и никада јој ружну реч не каже. Како бисте то приближили читаоцима?
ПАНТИЋ: Неки тумач који се бави психоаналитичким приступом књижевном тексту могао би да каже нешто више од овога што ћу вам ја рећи. Зашто сам изабрао баш ту причу? Наравно да Андрића не можете да изоставите у било ком избору, он је мера нашег приповедања. Он је синтеза свега онога о чему смо претходно говорили. У Андрићу се садрже и Петар Кочић и Бора Станковић и Лаза Лазаревић и целокупна наша традиција. А притом је Андрић истовремено и еталон вредности и обликовног умећа и обавезујући пример како се језик у приповедању употребљава. Намерно сам одабрао ту причу, у праву сте, за коју не бисмо могли рећи да је типично андрићевска. А изабрао сам је зато што је у њеном средишту за све нас врло битна улога жене у књижевној имагинацији, а посредно и у животу, у стварности. То је урађено врло луцидном, минуциозном приповедном анализом женске психологије. Аница је, по принципу антитезе, контрастирана свом мужу Андрији Зерековићу, умишљеном малом човеку, а боље рећи великом кућном злотвору. Он, истини за вољу, има неку друштвену улогу у свом малограђанском трговачком свету. Андрић се тиме надовезује на линију описа заснивања и раста већ помињане економске класе сада већ у двадесетом веку. Наличје или тамна страна тог грађанског лика појављује се када се он затвори у своје одаје и када његова жена постаје медијум његове болесне уобразиље. И она то трпи све до тренутка неиздрживости када решава да прекине такву психичку тортуру.
Мичета: Андрић на једном месту мајсторски примећује да је Андрија Зерековић женидбом лепом женом постигао самопоуздање. А био је ружан. Ни у колевци, каже, није био леп.
ПАНТИЋ: Такав бруталан, неумољив опис вуче порекло из реализма у којем је сваки лик по неписаном правилу и физички и психолошки портретисан. Добар сликар би на основу Андрићевог описа могао врло лако да направи кроки или фото-робот.
Мичета: Тако је и са Кир Герасом.
ПАНТИЋ: Свакако је то особина старијег, реалистички утемељеног приповедања у којем се из физичке оспољености залази у психолошку дубину лика. И Андрић иде у високи ред таквих прозних психоаналитичара.
Мичета: Посебно ми је упечатљиво како у причи Андрић приказује какав је Аничин муж тиранин. То чини корак по корак. Али, истовремено, он показује како та жена полако постаје самосвесна и од пасивног објекта постаје активни субјект по цену потпуне промене живота. Она трпи страшан остракизам средине, а посебно оца, који јој не дâ да се врати кући.
ПАНТИЋ: Споља гледано, она води миран, узоран грађански живот, али је мужевљева садистичка природа наводи на одлуку да све напусти и ослони се само на себе. То је за српску књижевност важан тренутак када се женска самосвест пробија у нарацији. А та је књижевност – знам да би ми сада феминисткиње дале за право и потапшале ме по раменима – у великој мери мачоцентрична. Погледајте, у причама из старијих периода о којима смо до сада говорили преовлађују углавном „мушке теме“, политика, војска, рат, улога патер фамилијаса, патријархални свет и штошта друго. Мој колега Драган Стојановић је написао књигу „Лепа бића Иве Андрића“ у којој тумачи како наш велики писац обликује женске ликове у свој њиховој пуноћи, важности, путености и лепоти, али такође и како приказује суштинску, егзистенцијалну улогу жене.
Мичета: Занимљиво како њена одлука полако сазрева кроз целу причу. Иницијална каписла је у мужевљевој причи у којој он објашњава како би решио случај жене која је пронађена мртва.
ПАНТИЋ: Зерековић иде и даље од тога, он у својој нарцистичкој фантазији разговара са краљем и учи врховног владара како треба да се понаша и како треба да поступа. Све би он то, како он сам говори, по кратком поступку. Не би код њега било ништа умерено, дипломатски околишно.
Мичета: А при томе се према жени ни у једном моменту не односи физички агресивно.
ПАНТИЋ: Зерековић њу доживљава као неку врсту медија пред којим игра ту своју улогу замишљене величине и значаја. А у стварности, у свакидашњем, реалном животу, он има својства узорног домаћина, човека који уме да стиче и унапређује посао.
Мичета: Има углед у друштву и прави пословну каријеру.
ПАНТИЋ: У чаршији је он „фирма човек“, како би то рекао Нушић. Рецимо, банке се с њим консултују коме ће да дају зајам. Андрић такође указује на то колико је важан економски живот заједнице, како у старијим временима, тако и данас. Све се у свету врти око економије, бизниса, новца, камата, инвестиција. Људи махом опредељују животне амбиције у правцу стицања и богаћења.
Мичета: И данас је то друштвено доминантно. Морам да признам да ме је изненадила прича која следи: Антоније Исаковић „У знаку априла“. И ја сам, као и ви, наравно, познавао Антонија Исаковића и писце који су у том периоду били у Удружењу књижевника Србије. Не могу да се не сетим Миодрага Булатовића, који је био врло несрећан што није успео да уђе у Српску академију наука и уметности. Једном приликом је рекао да он, као ни сви други врхунски писци, не може да уђе у САНУ док год се тамо налази литерарна секција Прве пролетерске, Добрица Ћосић и Луле Исаковић.
ПАНТИЋ: Колико знам, Ћосић није био у Првој пролетерској. Осим тога, они су били победници, а победницима припада све, па и књижевна слава.
Мичета: Али, добро, то је Булетова машта. И Исаковићева прича је сјајна, могло би се направити поређење са причом „Све ће то народ позлатити”. Већ смо говорили о томе како се народ понаша у неком несвакидашњем тренутку.
ПАНТИЋ: Сетимо се и Домановићевог „Вође“, односно како се у тој причи формира слика о колективу, и његовом понашању.
Мичета: Да, колектив за секунду осуди човека, а онда, као у причи „У знаку априла”, избијају доброта и самилост према жени стрељаног.
ПАНТИЋ: Да, прича забуне. По њој је, иначе, снимљен изванредан филм Саше Петровића.
Мичета: „Три“.
ПАНТИЋ: Сјајан филм и једна од три или четири најбоље Исаковићеве приче. Он је значајан приповедач, један од оних који су модернизовали српску приповетку после Другог светског рата, у којем је, наравно, био учесник. Малопре смо рекли, па да превише не наглашавамо, како рат неизбежно преобрази књижевност која настаје на темељу таквог искуства. И сетите се целе генерације писаца који су писали прозу са ратном тематиком. Споменули смо Добрицу Ћосића, можемо да наставимо са Бранком Ћопићем…
Мичета: Михаилом Лалићем.
ПАНТИЋ: Са Лалићем, па и са самим Булатовићем и његовим романима „Херој на магарцу“ или „Рат је био бољи“. И кад се боље погледа, рат је заиста, у великој мери, важна прозна тема, па и оријентир. Посебно се то односи на Први светски рат, после којег смо добили најзначајније, класичне писце, Андрића и Црњанског, а за њима и Драгишу Васића и Растка Петровића, који у роману „Дан шести“ приповеда о повлачењу преко Албаније. Тако се и у причи „У знаку априла“ говори о ратном метежу, о несналажењу у хаосу историје и великим друштвеним потресима у којима се мали човек погуби, баш као тај несрећник у погрешно време на погрешном месту.
Мичета: Страда забуном, и глупим превидом. Али и понашањем слуђене и збуњене масе.
ПАНТИЋ: Мали човек у великом времену. Ту је кључ.
Мичета: То не може да буде добра комбинација.
ПАНТИЋ: То је такође велика прозна тема, мали човек у великом времену. О њој ћемо још понешто рећи при крају нашег разговора. Пре тога морамо да кажемо нешто о такође врло вредној причи Александра Тишме „Без крика“.
Мичета: Познавао сам и њега. Са њим сам у часопису „Александрија“ водио обиман разговор. Изванредан писац.
ПАНТИЋ: По много чему изузетан.
Мичета: Прича „Без крика“ је посебно сећање на страдање у новосадској рацији.
ПАНТИЋ: У новосадском покољу. Али, није исприповедана натуралистички, као репродукција самог догађаја, чему је Тишма иначе био склон у појединим причама и романима, већ са временске дистанце, у некој врсти флешбека.
Мичета: Говори о губитку људскости, о ћутању о томе.
ПАНТИЋ: Пливајући у реци јунак се присећа да је пре извесног броја година ту трагично завршило мноштво несрећних људи. И ту је Тишма мајсторски предочио непрозирност људског зла, што је кључна, па опсесивна тема целокупног његовог опуса.
Мичета: Зла за које се може рећи да је систематизовано.
ПАНТИЋ: У причи „Без крика“ то се акцентује по свему неуобичајено. Како се после те трагедије понашају они који остају да живе даље, како се сећају, да ли почињу да заборављају, да потискују…
Мичета: Или да организују жалост.
ПАНТИЋ: Што је више про форма.
Мичета: Протоколарна, готово церемонијалног, рутинског нивоа.
ПАНТИЋ: Без суштинске туге. О томе како се заједница људи опходи у одређеним ситуацијама говорили смо и поводом неких претходних прича.
Мичета: Морам да вас питам како на то гледате у светлу познатих речи Теодора Адорна из 1949. године – да је писање поезије после Аушвица варварски чин.
ПАНТИЋ: То је чувена, упозоравајућа мисао о томе шта човек чини човеку. Не само поезија, него и целокупна књижевност иде линијом покушаја детрауматизације тешког искуства. Можда је ово прерани закључак нашег разговора, али ми се чини да је погодан час да га изговоримо. Када погледамо не само овај списак, него се запитамо о природи српске па и целокупне светске књижевности, шта ћемо издвојити? Чега ћемо се прво сетити? Наравно, најпре великих романа, свеједно да ли ћемо рећи „Јадници“ или „Рат и мир“ или ћемо споменути Великог инквизитора из дела Достојевског. Дакле, увек ћемо ићи у правцу трагичке условљености књижевне уметности. Или, другим речима, трагом човекове неснађености у свету, његове патње и махом зле судбине којом он не може да управља. То је доминантна карактеристика свеколиког књижевног искуства.
Мичета: То се види и на Тишмином примеру. Његова мајка је Јеврејка, а отац је Личанин. Он, према томе, вуче порекло из два народа који такође памте трагичну прошлост. У Лици су заиста били велики усташки злочини над српским живљем, а о Јеврејима да посебно и не говоримо. Али, чини ми се да су Јевреји некако кроз тај, рецимо, вудиаленовски хумор, ако могу тако да кажем, барем покушали да страшном Холокаусту приступе на донекле другачији начин.
ПАНТИЋ: Вуди Ален ми ту делује сувише жовијално, мада његови филмови имају известан препознатљив црнохуморни шарм. Пре бих говорио о јеврејским писцима, рецимо о Исаку Башевису Сингеру, који је у сваком погледу непревазиђен. Или о овим из лакше књижевне категорије, какви су, на пример, од старијих Ефраим Кишон, а од новијих савремени израелски писац Едгар Керет. Њихова проза има ведријих тонова, и непосредан натуралистички приступ тој заиста грозоморној, огромној трауми коју није могуће заборавити одбио би читаоца. Овако, мало опуштенији, флексибилнији однос према црнилу живота заиста делује лековито. Читалац ће постати заинтересованији ако теми која га заокупља писац приступи мање песимистично. Тога у српској књижевности нема превише, тешка историја захтева тешке речи. И Тишмина проза је ту сјајан пример.
Први пут с књигом Лазе Лазаревића у рукама: Оно чега има и чега нема у његовим причама
Мичета: И десета прича је такође тешка. Познавали смо Драгослава Михаиловића, аутора приче „Лилика“, али и других сјајних дела, каква су, на пример, збирка прича „Фреде, лаку ноћ“ и „Петријин венац“. А посебно „Кад су цветале тикве“, роман по којем је настала истоимена драма, забрањена својевремено, у доба социјализма.
ПАНТИЋ: Претходно смо говорили о жени, хајде сада да понешто кажемо и о деци у књижевности.
Мичета: И о обичном човеку.
ПАНТИЋ: Нема обичних људи, ни у животу ни у књижевности. Сваки живот вредан је приче. Али, деца, ти мали људи, како иx зове Иво Андрић, имају посебно место и у књижевности, не само оној за децу и младе, посебно осетљиве, како је говорио Данило Киш.
Мичета: Како су они представљени у такозваној високој књижевности? И у овој Михаиловићевој причи видимо трагизам једног малог лика који живи у нерегуларним околностима.
ПАНТИЋ: Без љубави, без смисла. Лилика није посебно интелигентна, Михаиловић је изванредно обликовао инфантилну тачку гледишта, што је у прози изузетно тешко – спустити се у позицију детета, проговорити из његове перспективе. Лиликин живот је већ у старту хендикепиран и трауматизован. Поводом свих ових прича, а посебно на примеру Лилике, питамо се на који се начин човек уопште обликује. Књижевност нам даје занимљиве одговоре на то питање. Иво Андрић је написао да се, када детињство прође, целог живота лечимо од њега.
Мичета: Имамо још толико времена да направимо поређење Андрићеве Анице из „Злостављања“ и Михаиловићеве Лилике. Лилика је, за разлику од Анице, злостављана брутално, тучена је.
ПАНТИЋ: Лилика је девојчица са очигледно ограниченим способностима коју, притом, нико не воли. Она живи у немаштини, за разлику од Андрићеве Анице која живи у благостању и нико је не туче, али и једна и друга тихо пате. Рекао бих, најпре, од недостатка љубави. Осим тога, повезује их и моменат јаке воље. У једном тренутку одлучиће шта ће бити и шта ће у животу радити, Аница то и учини, а Лилика о томе сања. Вољом се превазилазе чемерне животне ситуације и околности. Жена Андрије Зерековића се одлучује да промени свој живот из корена, а Лилика се одлучује да не буде све оно што су људи који се налазе око ње и који је дословно гурају у потпуно погрешном правцу. Искупљује их воља, она им даје аутентичност.
Извор: НИН
