Пише: Мирко Тољић
Мислим да су ове графике медитативне, и да, у принципу, не иду на популарнију, лаганију комуникацију. Овдје се не види цртачка вјештина, а све зарад тога не би ли се отворили неки други свјетови, каже проф. Мирко Тољић у интервјуу за „Дан“
Графичар, проф. Мирко Тољић био је лауреат првог издања Манифестације графике у Црној Гори – Интернационална графика малог формата, а титула побједника донијела је и организовање самосталне изложбе. Тољићева изложба графика може се до почетка фебруара погледати у подгоричкој галерији „Арт“, а саставни је сегмент другог издања Манифестације графике у Црној Гори. Но, Тољић је одлучио да дио изложбеног простора у галерији „Арт“ уступи својим колегама графичарима, тако да заинтересовани љубитељи ликовне умјетности могу да погледају и изложбу „Празник графике – 12 црногорских умјетника“.
Тољић се публици представља низом црно-бијелих графика, средњег формата, а поставку прати каталог за који је текст написала историчарка умјетности Љиљана Караџић. Како наводи, графичка пракса Мирка Тољића темељи се на непрекидном истраживању, експериментисању и испитивању супстанцијалности материјала, односно оних својстава које сваки елемент, сам за себе и у међусобном односу, може дати визуелној и тактилној структури рада.
Отворити публику за дијалог
- На Вашим радовима захваљујући сјенкама и свјетлу које „пропуштате“ има много контраста.
– То је неопходно управо због комуникације коју треба остварити с радовима, да када га гледате са три, четири метра удаљености, да желите да му приђете, па кад му приђете на два метра да вам се отвори нови садржај, па кад му скроз приђете, да има неки нови садржај. Ипак, нијесам толико размишљао о томе док сам радио, него је то можда и резултат школовања – да неког отворите за дијалог, и то се онда деси само по себи.
– Тољићеве графике посједују посебну оптичку тјелесност: површина дјелује као да виталистички вибрира изнутра, формирајући енергетско поље настало из накупљених слојева, рељефа, упијања и одбијања свјетлости. Иако су материјално слојевити, ови радови често задржавају медитативни карактер – тиху унутрашњу концентрацију која је у симбиози са наглашеном фактуром матрице – пише Караџић, која напомиње и да се Тољићеве графике често мијењају у зависности од свјетла, позивајући посматрача да рад доживљава активно и из различитих углова.
- Парафразираћу недавно преминулог сликара Тома Павићевића који је рекао да треба бити сведен у колориту, да не ваља превише боје. Да ли се и Ви тога држите, или је можда графика сама по себи таква да не трпи много боје?
– Кад је графика у питању подразумијева се да је црно–бијела, блиска цртежу, браон или сепија, најчешће једнобојна. Ријетке су вишебојне графике. Модерна графика сада дозвољава више боја, и нова истраживања углавном иду „у“ боју, тако да не постоји неки генерални кредо.
- Можемо ли рећи да сте на овим радовима више хтјели да прикажете ритам, измјену свјетла и таме?
– Сваки од коришћених материјала је врхунског квалитета. Значи, користи се папир ручно рађени који је велике грамаже, који је 100 посто памук или је племенит у сваком случају, а и боје су јако племените и садржајне, а и скупе. Поред папира и боје, и сама матрица има свој језик који је различит у зависности од подлоге на којој се ради. Мени је код ових графика било битно да искористим максимално могућности и боје, да се види њихов квалитет, шта оне могу, и папира са својом рељефношћу, и да га доведем до његовог максимума, до неког истезања. И најпогодније ми је било да то буде једнобојно, да буде тако тамно да би се ти рељефи читали. А, могли су бити и бијели, па да буде бијело у бијелом. Морам да напоменем да сам се „инфицирао“ једном пјесмом Коста Нинковића, гдје он каже – „моја се душа храни тамо гдје ничег нема“. И хтио сам да направим неке садржаје непримјетне, да натјерам гледаоца на комуникацију са тим радом, да каже – „шта је ово?“. Мој професор, који воли моје радове, приликом једне моје изложбе са сличном гамом, али радови великих формата, пита ме – колико си радио ове графике, на што сам му одговорио – три мјесеца, а он се онда нашалио са мном и пита ме – три мјесеца ти је требало да обојиш бијеле папире у црно? Но, ја сам намјерно ово урадио како би публика комуницирала с њима. Зато нијесам радове стављао под стакло. Јер, кад имате стакло, појави се рефлексија самог лика човјека који гледа у том стаклу или нешто друго, и изгубе се вриједности тог црног у црном, као и рељефи. А овако, у листу, директнија је комуникација са тим папиром, и боље се то ишчита јер то је ипак њежно. Хтио сам и да натјерам гледаоца да има комуникацију са сваким појединачним радом засебно. Данас се обично иде на то да то буде ефектно, да се то на једном зиду поређа у неком облику, да то изгледа добро, и сад је тај зид јако битан, а сваки појединачни рад остаје мање битан. Мени је стало да увучем људе у сваки појединачни рад. А лишеност боја, као што рекох, само је средство, а не неки циљ.
Визуелна метафизика
- С обзиром на црно, сиво и бијело, као и на Нинковићеве стихове које сте споменули, можемо ли рећи да је ово визуелна метафизика?
– Не бих био задовољан кад не би била. Драго ми је ако то неко примијети. Мислим да су ове графике медитативне, и да, у принципу, не иду на популарнију, лаганију комуникацију. Овдје се не види цртачка вјештина, а све зарад тога не би ли се отворили неки други свјетови. Био бих разочаран кад се не би у њима видјело нешто медитативно. Мислим да свако ко се упусти у комуникацију с њима, са тим дешавањима ситним, црно у црном, да би то би требало да мало утиша човјека и да га уведе у неке друге свјетове.
- Прошле године, побједничка графика није била лишена боје, било је златне боје. Најављујете да ћете се у наредном периоду више бавити бојом. Да ли је то више на фону прошлогодишњег рада или ове, тренутне изложбу?
– То је тренутно истраживање, а оно увијек креће издалека. Велики формати захтијевају пуно рада и пуно материјала, па се ради с великим ваљцима, са утрошком пуно материјала, и онда је чак и немогуће експериментисати. Прескупо је и превише се времена губи, ако се ради на великим форматима. Зато се узму мањи формати, они служе да се разријеше неки проблеми да се устали нека методологија рада. Јер, ово што сам сад кренуо да радим занатски мало је компликованије од овога. Значи, они мали формати, као онај који је био прошле године, на којем је било 24-каратно злато у листићу које се користи иначе за иконе, за накит, мене више интересује као материјал.
А овдје ме интересује могућност папира као материјала, у новим радовима ће се те могућности појављивати мало више, а требало би да буде и више боје и више материјала и њиховог међусобног дијалога. Неко би можда могао да каже – то одступа од овог вашег израза, радикално квари вашу линију, али, ја кажем да не квари, јер и ова линија је покварила неку другу линију. Данас човјек има разна интересовања, и онда просто узме пројекат, и каже, супер, сад ћу једно вријеме да истражујем овај проблем, па други проблем, сад је много лакше.
Подсјетићу на један баналан примјер – у импресионизму имамо експлозију боју. Зашто? Људи су дотад углавном сједили у свом атељеу, имали су поред себе сто и пигменте, и мијешали су их са везивом, и таква је и гама тих слика, мало је утучена, сивкаста, зато што ти мораш да будеш у атељеу. Револуцију импресионизма је потпомогло или можда и омогућило то, што се неко сјетио да те боје направљене стави у оловну тубу. И онда си ти могао те боје да изнесеш вани и да сликаш, и онда је све постало другачије. Данас, у савременим комуникацијама материјали који су нам раније били тешко доступни, данас су постали доступни. И то отвара употребу нових материјала, иако ће вјероватно остати иста проблематика. Не могу да побјегнем од себе, али су се појавили материјали који провоцирају, који ме увлаче у једну игру којој не назирем крај.
Извор: Дан
