Пише: Игор Перишић
Изгледа да у историји НИН-ове награде – као и у Андрићевој „Проклетој авлији“ – невини не постоје.Идејни творац НИН-ове награде за роман године био је Борислав Михајловић Михиз, један од најречитијих, али и најлукавијих критичара које смо имали. По свему судећи, он је главни осумњичени што Иво Андрић никада није добио ово најважније југословенско а потом српско књижевно одличје.
Највећа контроверза у историји награде десила се, дакле, на самом њеном почетку. За годину 1954. прво признање добио је Добрица Ћосић са иначе одличним романом „Корени“. Андрићева „Проклета авлија“ проглашена је новелом, и због формалних разлога елиминисана је из конкуренције.
По записаним траговима и сведочењима књижевних историчара, управо је Михиз, у приказу објављеном у НИН-у, пресудио да је „Проклета авлија“ новела, а не роман, те да је компонована „лежерно“ и „лабаво“. Касније ће Михиз значајно променити мишљење.
Како закључује Петар Пијановић, „проницљиви и виспрени критичар“ показао се као „несмотрен и превише политички обзиран“. Затим додаје како би се данас могло рећи да је био и „политички коректан“ у односу на Добрицу Ћосића, као и према владајућем поретку.
Премда су у том тренутку и Ћосић и Андрић били чланови Комунистичке партије, Ћосић је ипак био малко подобнији. Имао је дужи партијски стаж, али и додату вредност партизанског борца. Као предратном грађанском интелектуалцу и краљевском дипломати, Андрићу се није до краја веровало.
Игор Перишић: Роман „Разговори с Вјештицом“ Владимира Вујовића
У исто време, ширила се фама да је „Проклета авлија“ и садржински сумњива. Говоркало се да има алузија на Голи оток, мада је Андрић своје дело брусио деценијама и није сасвим сигурно шта је у том тренутку могао знати о социјалистичком концентрационом логору.
Међутим, јасна метафора света као сваковрсне тамнице била је толико упечатљива у књижевном смислу, да је морала изазвати извесну метафизичку нелагоду која се лако преноси на идеолошки план.
Нобелова награда коју је Андрић добио 1961. није могла да буде од помоћи за НИН-ову, јер писац после тога није објавио ниједан роман. Недовршени „Омер-паша Латас“ публикован је постхумно, 1977. године.
Да сâм НИН уме да исправи властите грешке, показало се почетком 21. века, када је организован избор десет најбољих романа који нису добили признање. На првом месту била је управо „Проклета авлија“.
Тиме је стављена тачка на питање жанра овога дела. Данас је неспорно да се ради о кратком роману, а вероватно и најбољем у целокупној српској књижевности, или сигурно формално најсавршенијем.
Након ове кратке и пипаве реконструкције, изненађује што су доцније, без много михизовске лукавости, награђивана нека дела која уопште нису романи. У историји овог признања било је још мањих или већих скандала као што су враћања примљених награда, или један смртни случај у увек стресном ишчекивању вести о победнику.
Ступајући директно у авлију НИН-ове награде, као члан жирија, ваш критичар зна да ће бити нашироко проклињан. Ипак, нада се и благослову у виду неког новог романа који би се приближио естетској величини Андрићеве „Проклете авлије“.
Извор: Фејсбук/Игор Перишић
