Пише: Ђорђе Матић
Подизала ме та пјесма годинама, горе на сјеверу Европе, храбрила и бодрила… Али је показивала и мјесто одакле је дошла, гдје је настала: онај моћни, оптимистични, непокориви, несаломиви град – онај Београд који је знао шармирати све својом вјером у боље и свјетлије вријеме и живот, као ниједан град на свијету.
Друга је година друге половице деведесетих, љето, кишни дан. Порта манастира у Гомирју, на Велику Госпојину. Први пут сам ту на овај празник, а тек други пут код куће, откад сам отишао из Загреба, шест година раније. Празник је, велики, али је отужно, чак и вријеме је сиво усред љета. Неки људи, малобројни, стигли аутобусима с регистрацијама разних градова Хрватске, стоје поред манастира у групама, један развлачи хармонику и пјева: „Ја сам Далматинац из Книна…“ Све је погубљено и изазива нелагоду, готово презир због пропалости и скоро руком осјетног губитништва.
С друге стране, иза нове границе, као да нитко није дошао, нема никога од домаћих који су у невремену прешли „тамо“. Или ако има, не показују се, у оном, данас готово несхватљивом стању подигнутог зида између двије нове закрвљене државе. Али некога ипак мора да је било, нетко је „прошао“: на „вашару“ се продају и дискови и казете из Србије, углавном народњаци, нови и стари. Налазим и узимам нови албум Рибље чорбе, хамлетовски „Остало је ћутање“ и Бајагин тек изашао „Од бижутерије до ћилибара“.
Носим их собом у емиграцију, да их преслушавам безброј пута. Први је кризни албум великог бенда, с неколико добрих пјесама, али лоше урађен продукцијски, као на брзину. Други је још кризнији: најталентиранији кантаутор друге половице осамдесетих показује на плочи колико је све пропало и ту – продукција и аранжмани сиротињски, атмосфера туробна и онда кад хоће бити ведра, као и аутор што је, само једна сензуална пјесма на б-страни подсјећа на прошлу љепоту рукописа, но снаге и оног свијетлог полета у већини бројева више као да нема. Осим у једном, у финалу, на самом крају албума. Клавијатуре и семплирани гласови дају само интонацију, а чувени баритон одмах креће, сигурно, с наглашеним одсјечним акцентуирањем у стиховима:
„Позови ме кад ти требам ја,
у овој рупи између векова,
да заједно стигнемо до сна
сами на раскрсници светова“.
Рефрен одмах затим, био је диван: „И дај ми знаке, довољно јаке/ дај ми снаге и храбрости – што не можеш нико, можеш ти!“. Химнички, отворено, широко, с необичним паузама. У другој строфи, уз котрљајући рокерски „болеро“ ритам, у позадини потмула грмљавина моћних дисторзираних гитара, док клавијатуре преко као да имитирају гајде, што свему даје пентатонски, келтски, али и наш осјећај. Кад бенд улети у рефрен, поготово онај поновљени пред крај, гдје се и ритмички акценти мијењају и све добива нови залет – као да се мутно небо отвара и послије кише долази свјетлост. Баш као у стиховима треће строфе: „Убеди ме да је живот леп, против свих правила и закона/ Изађи са мном међу свет – ово су дани високог напона!“ Уз жестоки гитарски соло чује се снимљен хук масе, што ствара ефекат нечег неуобичајеног за аутора, осјећај заједничког, велике групе људи, сигнал о повезаности, гдје чак и мали збор бек-вокала показује и илустрира исту намјеру.
Подизала ме та пјесма годинама, горе на сјеверу Европе, храбрила и бодрила, показујући да је још радости и воље за бољим остало у нама, у мени као слушачу, и у самом аутору. Али је показивала кроз њега и кроз пјесму и мјесто одакле је дошла, гдје је настала: онај моћни, оптимистични, непокориви, несаломиви град – лежерни, „кулерски“ град, који се не „пува“ ни у невољи и тежини, онај Београд који је знао подићи и импресионирати, шармирати нас све својом вјером у боље и свјетлије вријеме и живот, као ниједан град на свијету. Чак и касније откриће да је пјесма рађена у част клубу Црвена звезда – отуд и она масовност у њој – није је одбило од мене. Читао сам је и слушао у свом кључу, сигуран да је интелигентни, осјетљиви аутор „спаковао“ у њу оба слоја, и опћи и особни, за различите прилике. За сваки нови изазов и клонуће, колективно и лично, кад год се треба подићи из мрака и учмалости, кад год треба пробудити успавану снагу и енергију, виталност и вјеру, занос и наду.
Три деценије касније, након што смо претурили преко главе свашта, и аутор и ја, и наше земље, и ето, некако се извукли, за длаку – он је и даље на концертима изводи, ту „оду радости“: Што не може нико, можеш ти. Освјежену и у међувремену обогаћену сликом: у позадини бине, на великом видео-екрану, док бенд свира пјесму као посебан емотивни тренутак концерта, екраном пролазе личности и лица, у наизглед – само наизглед – необичним срастањима: Никола Тесла и Новак Ђоковић, Михајло Пупин и Ивана Шпановић, Немања Радуловић и Ангелина Топић, тимови и репрезентације… Шампиони, духа, умјетности, науке, спорта. Велике индивидуе и национални прваци. А с њима још једна особина: оно што би у много других околина овђе била само геста националне реторике и доказивања, код ове изведбе осјећај и порука су супротни – ширина, недостатак комплекса и несумњива отвореност, слављење великодушно и господствено, без ударања у груди, без грожења и пријетње другоме. Особина је то и врлина самог аутора, човјека увијек отворених руку. И метафора саме земље и културе. Што год други рекли и колико год негирали ову посебност. Што год понекад и сами њени грађани говорили о њој и о себи.
Само непуне двије седмице уназад, у оне „дане високог напона“, како сам пјева, Бајага је на концертима у Сава центру изненада промијенио текст рефрена и потпуно га реконтекстуализирао: „Што не може нико – може Три!“ – отпјевао је та три посљедња тона, подигавши исто толико прстију, уз овације публике. Досад ваљда сватко зна на што је мислио и што је тај број, „3.“ – редни број на гласачком листићу. Број листе која је на изборима 25. октобра у једном дану промијенила земљу Србију.
Мислећи на главни град њезин и на читаву земљу, на ову повијест која нам се догодила пред очима, неочекивано, свим страховима и злонамјерностима и песимизму унаточ, ја сам се сјетио оног гомирског поподнева прије тридесет година, у манастирској порти, сјетио се оне туге, безнађа и поражености. Све оно наше, опће, и све моје, лично, и свака точка гдје се двоје преклапа, као што се код нас увијек преклапа лично и хисторијско, као да је стало у круг који је у три деценије описала та једна једина пјесма и генерацијски аутор.
И помислио сам, нагло и без свјесне накане: „бит ће и нама боље сад. Не може да не буде.“
Што не може нитко, може три!
Извор: П-Портал
