Пише: Редакција
Јуче донијети владин План фискалне стабилности до 2027. године представља манифест економске политике каква је ријетко вођена у Црној Гори. Наиме, чини се, да се и поред предвиђеног умјереног буџетског дефицита ( у границама тзв. мастрихтских критеријума), коначно стигло до уравнотеженог буџета, који грађанима обезбјеђује уредно примање плата и пензија, а владу обавезује да се задужује само за капитална улагања.
А, капитална улагања у црногорско „инфраструктурно сиромаштво“, како је ову појаву добро назвао данашњи „Монитор“, јесте кључ и смисао читавог програма европског придруживања Црне Горе. Често се, и пречесто, у јавности мистификују европске интеграције. Оне су чак постале магични предмет заклињања ентузијастичних политиканата. Нема, међутим, ничег магичног у томе да имате добар пут, водовод и канализацију, депоније и јавне службе. То мора да вам буде приоритет економске и укупне политике и радује што се сада добро стартовало.
Бечки институт: У региону Црна Гора ће имати највећи економски раст, а Србија најмањи
Но, тешкоће које су пред владом још су бројније. Коначно се изашло са предлозима, још неразрађеним, социјалне политике на државном нивоу и реформе и рационализације јавне управе. Ова питања, нужно је напоменути, дубоко су повезана са осјећајем присуства правде и моралности у друштву. Јавност је на та питања с правом концентрисана и очекује да у овим доменима буде што мање импровизације.
Добар, уравнотежен буџет, рекло би се, мир у кући. Само данас није довољно имати квалитетан економски програм већ га ваља и добро медијски приказати. Влада у том пољу још дјелује несигурно, у сваком случају недовољно офанзивно. Тако да јавност, чини се, није довољно упозната са дубином реформи које су најављене и са сасвим достижним циљевима економске политике у процесу придруживања ЕУ. Неке владе су у таквим околностима ангажовале тзв. спин-докторе. Црној Гори би и стари добри друштвени дијалог био довољан.